U eseju Ursule Le Gvin „Ribaričina ćerka“ (The Fisherwoman’s Daughter), ona piše da je „prva rečenica vrata koja vode u svetove“. Sviđa mi se jednostavnost toga. Ako je pisanje proze proces razigranog rešavanja problema, koji treba rešiti prvom rečenicom, to može biti sledeće: ako se otkrije da početak previše škripi ili ga je previše teško dešifrovati, niko se neće truditi da prođe kroz njega. Ali i suprotnost je problem. Ako početna rečenica knjige deluje preterano primamljivo – vrata ne samo odškrinuta, već i širom otvorena za ono elementarno – čitalac oseti očaj umesto sveže pečenog hleba. U kategoriju onih koji se previše trude da vas namame u svoj prostor spadaju serijske ubice, ludaci i ljudi sa stvarno sjebanim septičkim jamama za koje ne žele da vaš agent za nekretnine sazna. Niko ne želi da oseti kako se pisac previše trudi.
A onda opet — ili tako ide moj destruktivni misaoni obrazac kada pokušavam da počnem sa nečim — šta ako prva rečenica, koja treba da predstavlja ravnotežu između otpora i poziva, pod pritiskom revidiranja, počne da deluje previše prerađeno ? Kada na zabavi vidim jedan od onih znakova kojima mi traže da skinem cipele pri ulasku, prvo što znam – trznuvši se od užasa – jeste da nema opcije za brzi odlazak. Da li neko zaista želi da uđe u svet domaćina opterećenog detaljima? Da li biste nastavili da čitate Mobi Dika da prva rečenica glasi „Molim vas da me zovete Ismael, ili me možete zvati punim imenom koje je …”? Manje privlačno. Rečenica se zapetljava. Beli kit — savršeni čitalac — opet beži.
Dok sam pisao svoj roman High Dive, koji govori o pokušaju atentata IRA-e na Margaret Tačer 1984. i o ponekad tankoj granici između onoga što se zove dobro i zlo, isprobao sam mnogo prvih rečenica. Stalno sam pokušavao da budem pametan. Onda, jednog dana, pišući nešto za šta sam mislio da je prejednostavna verzija onoga što sam hteo da otvara roman, našao sam prvu rečenicu koja je bila kako valja: „Dena je sa osamnaest godina prvi put preko granice odveo čovek kojeg nije poznavao.” Odjednom sam znao da je ovo mesto odakle treba da počnem knjigu: inicijacija ovog dečaka u IRA-u; prvi put kada je prešao liniju. Takođe mi se dopalo što je ova prva rečenica – koja je po mom mišljenju Denova smrtna kazna – bila bez zareza. Nije bila ispolirana do besvesti, kao ulazna vrata kod nekih ljudi, već je bila čista i nenatrpana, kao što uglavnom izgledaju ulazi.
Toni Morison je bila neverovatna sa prvim rečenicama koje su brze i čiste, a ostaju uvek pune misterije. Često se osvrnem na početak njenog romana “Voljena” dok udaram glavom o sto, pokušavajući da se setim kako bi moglo da izgleda dobro pisanje:
„Broj 124 bio je zloban. Pun jeda novorođenčeta.” (Prevod: Dijana Radinović, Izdavač: Laguna, 2013.)
To je nešto poput pesme. Ali to nije pesma koju je nemoguće ispratiti. Niti preterano objašnjava samu sebe trudeći se da bude susretljiva. Dok se drugi pisci nakašljavaju objašnjavajući svoj kućni red, Morison vas je već uvela unutra – nemate vremena ni da pogledate svoje pertle. Čak se i ne sećate da imate pertle! Prva rečenica kod nje već nosi misteriju (Ko ili šta je „124“? Ko je “beba” napisano velikim slovima? Šta je izvor njihovog inata i jeda?), ali to nisu očigledne uđi-u-moj-dom misterije za koje se piscima ponekad govori da izbace odmah na prvoj stranici: pronađena ili sakrivena mrtva tela; zakočeno ili otkočeno oružje; protagonisti koji se bude (zevaju) ne znajući gde se nalaze.
Jedna od najsavršenijih prvih rečenica koje sam nedavno pročitao je u “Pohotniku” (Luster) Ravena Leilanija:
Da li nas čitanje književnosti čini moralnijima?„Prvi put kada smo imali seks, oboje smo bili potpuno obučeni, za svojim stolovima tokom radnog vremena, okupani plavim svetlom kompjutera.”
Pametno je uzeti poznatu, primamljivu postavku – scenu seksa – ali je onda preokrenuti, klauzulu po klauzulu. Mislite da ste tamo u intimi privatnog prostora. Ali onda dalje ide odeća, kancelarijski sat otkucava, a kompjuter treperi: to je radno mesto. Ali to je druga rečenica “Pohotnika” — ne ulaz, već hodnik — gde se svet i ton knjige zaista otvaraju: „On u centru grada obrađuje novu gomilu mikrofilmova, a ja u predgrađu sređujem prepravke u novom nastavku detektivskog serijala ‘Labrador’.“ Ta druga rečenica gradi put od prve, istovremeno tresući tlo pod vašim nogama. Ona prikazuje uspone i padove veoma specifičnog sveta: navodno glamurozni život pisanja ili izdavaštva. Svet prvih rečenica, napisanih i prepravljanih, okupanih plavom svetlošću kompjutera.
Piše: Džonatan Li
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić