Iz autobiografije Agote Krištof: “Francuski jezik je neprijateljski jer upravo ubija moj maternji” Spisateljica Agota Krištof, autorka famozne “Blizanačke trilogije”, 2004. objavila je kratku autobiografsku knjigu “Nepismena” iz koje vam prenosimo tri teksta.

Nakon Blizanačke trilogije i romana Juče, Agota Krištof objavila je 2004. godine Nepismenu (L’analphabète), kratku memoarsku prozu od jedanaest tekstova, koju je prošle godine kod nas objavio novosadski “Nojzac” (preveo Bojan Savić Ostojić). Ovi kratki zapisi opisuju autorkino odrastanje u okupiranoj Mađarskoj, zatim preseljenje u Švajcarsku, u novu kulturnu sredinu i što je za Krištof bilo naročito bitno – u novi jezik. Razvoj njene karijere bio je mukotrpan i spor, zahtevao je mnogo upornosti, učenja i žrtvovanja. Međutim, ta je karijera na kraju zasluženo ovenčana slavom i velikim nagradama, od kojih treba svakako istaći Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost (2008.) Osim sažetog ali živog i sugestivnog uvida u autorkinu biografiju, gde nam se otkriva u kojoj meri su njen stil pisanja i intimni doživljaj sveta bili prožeti, “Nepismena može da nam posluži kao sugestija hrabrog života jedne žene pisca, života čiji je lajtmotiv odricanje”, kako u pogovoru piše Bojan Savić Ostojić.

*   *   *

Počeci

Čitam. To je poput bolesti. Čitam sve što mi dođe pod ruku, što mi zapadne za oko: novine, udžbenike, plakate, papiriće nađene na ulici, kuhinjske recepte, knjige za decu. Sve što je izašlo iz štampe.

Četiri su mi godine. Rat samo što je počeo.

Tada živimo u malom selu koje nema ni železničku stanicu ni struju, ni tekuću vodu ni telefon.

Moj otac je jedini učitelj u selu. Drži časove svim razredima, od prvog do šestog. U istoj učionici. Između škole i naše kuće nalazi se samo školsko dvorište, a s prozora učionice vidi se bašta moje majke. Kad se popnem na najviši prozor u velikoj sobi, vidim ceo razred i oca pred njim, kako piše po crnoj tabli.

Očeva učionica miriše na kredu, mastilo, papir, na spokoj, tišinu i sneg, čak i leti.

Majčina kuhinja miriše na zaklane životinje, prokuvano meso, na mleko, džem, hleb, na mokro rublje, upišane pelene, na uskomešanost, buku i letnju vrućinu, čak i zimi.

Kad nam vreme ne dozvoljava da se igramo napolju, kad se beba zaplače glasnije nego inače, kad brat i ja podignemo buku ili napravimo nered u kuhinji, majka nas pošalje kod oca, „po kazni“.

Izlazimo iz kuće. Brat zastaje ispred hangara gde se odlaže drvo za ogrev.

– Ja ću ostati ovde da isečem drva.

– Da. Majka će biti zadovoljna.

Prolazim kroz školsko dvorište, ulazim u veliku učionicu i zastajem pored vrata spuštenih očiju.

Otac kaže:

– Priđi.

Priđem. Došapnem mu:

– Kazna… Majka…

– Ništa više?

Pita me „ništa više?“ jer majka ponekad pošalje pisamce koje treba da predam bez reči, ili pak jednu reč koju treba reći: „lekar“, „hitno“, katkad i samo broj: 38 ili 40. Sve to zbog bebe koja stalno ima dečje bolesti.

Kažem ocu:

– Ne. To je sve.

On mi da slikovnicu:

– Sedi.

Odlazim na kraj učionice, gde iza najstarijih uvek ima praznih mesta.

I tako, kao vrlo mala, nesvesno i sasvim slučajno, obolevam od neizlečive bolesti čitanja.

Kad odemo u posetu majčinim roditeljima, koji žive u obližnjem gradu, u kući u kojoj ima struje i vode, deda me uzme za ruku i zajedno pođemo u komšiluk.

Deda izvadi novine iz velikog džepa svog redengota i kaže susedima:

– Gledajte! Slušajte!

A meni:

– Čitaj.

Ja čitam. Tečno, bez greške, brzinom koju zahtevaju od mene.

Ali dedin ponos je izuzetak. Bolest čitanja će mi pretežno doneti prekore i prezir:

“Ona ne radi ništa. Samo čita.”

“Nije ni za šta drugo.”

„Nema dokonijeg posla od čitanja.“

„Čista lenjost.“

I naročito: „Eno je, čita, umesto da…”

Umesto da radi šta?

„Ima toliko korisnijih stvari, zar ne?”

I sada, ujutru, kad je kuća prazna i kad svi moji susedi odu na posao, donekle osećam grižu savesti što sedam za kuhinjski sto i satima čitam novine, umesto da… umesto da sredim kuću, operem sudove od prethodnog dana ili odem u kupovinu, umesto da operem i ispeglam veš, umesto da napravim džem ili umesim kolače…

A najviše od svega: umesto da pišem.

 

Maternji jezik i neprijateljski jezici

Na početku beše samo jedan jezik. Predmeti, stvari, osećanja, boje, snovi, pisma, knjige i novine behu taj jezik.

Bilo mi je nezamislivo da može postojati neki drugi jezik, da ljudsko biće može da izgovori reč koju ne bih mogla da razumem.

U majčinoj kuhinji, u očevoj školi, u crkvi ujaka Geze, na ulicama, u seoskim kućama, pa i u gradu gde žive baba i deda, svi su govorili isti jezik i o nekom drugom jeziku nikad nije bilo spomena.

Pričalo se da Cigani, naseljeni na rubovima sela, govore drugačiji jezik, ali ja sam mislila da to nije pravi jezik, da je to neki izmišljeni jezik koji oni govore samo među sobom, baš kao moj brat Jano i ja, kada smo imali običaj da govorimo tako da nas mali brat Tila ne razume.

Takođe sam mislila da Cigani tome pribegavaju zato što su u seoskoj kafani njihove čaše obeležene, namenjene samo njima, jer niko u selu nije želeo da pije iz čaše iz koje je pio Ciganin.

Pričalo se takođe da Cigani kradu decu. Svakako, krali su sve i svašta, ali kad smo prolazili pored njihovih kuća, sagrađenih od gline, i kada bismo videli koliko se dece igra oko tih straćarica, pitali smo se zašto bi uopšte krali drugu decu. Uostalom, kad su Cigani dolazili u selo da prodaju sudove ili pletene korpe od trske, govorili su „normalno”, istim jezikom kao i mi.

Kad sam imala devet godina, preselili smo se. Otišli smo u pogranični grad gde je najmanje četvrtina stanovništva govorila nemački jezik. Za nas, Mađare, to je bio neprijateljski jezik, jer je podsećao na austrijsku vlast, a to je takođe bio jezik stranih vojnika koji su u to vreme okupirali našu zemlju.

Godinu dana kasnije, zemlju su okupirali drugi strani vojnici. Ruski jezik je postao obavezan u školama, a drugi strani jezici bili su zabranjeni.

Niko ne zna ruski. Profesori koji su predavali strane jezike: nemački, francuski, engleski, pohađaju ubrzane časove ruskog tokom nekoliko meseci, ali baš i ne znaju taj jezik, niti imaju želju da ga predaju. Uostalom, ni učenici uopšte ne žele da ga uče.

Tu dolazi do nacionalne intelektualne sabotaže, do prirodnog pasivnog otpora, koji nije organizovan, već spontan.

S istim nedostatkom entuzijazma predaju se geografija, istorija i književnost Sovjetskog Saveza. Iz škola izlazi generacija neznalica.

I tako, u dvadeset prvoj godini, po prispeću u Švajcarsku, pukim slučajem u grad u kojem se govori francuski, suočavam se sa jezikom koji je za mene potpuno nepoznat. Tu počinje moja borba da savladam taj jezik, duga i žestoka borba koja će trajati čitavog mog života.

Govorim francuski već trideset godina, pišem ga dvadeset, ali ga još uvek ne poznajem dobro. Ne govorim ga bez greške, a na njemu mogu da pišem samo uz neprekidno korišćenje rečnika.

Zato za mene i francuski spada u neprijateljske jezike. Postoji još jedan, mnogo važniji razlog: taj jezik upravo ubija moj maternji.

 

Kako se postaje pisac?

Najpre, naravno, treba pisati. Onda treba nastaviti sa pisanjem. Čak i kada to nikog ne zanima. Čak i ako imate utisak da nikoga nikad neće zanimati. Čak i kad se rukopisi nagomilaju u fiokama i kad ih zaboravite dok pišete nešto drugo.

Kad sam stigla u Švajcarsku, moja nada da ću postati pisac bila je maltene na nuli. Objavila sam, doduše, nekoliko pesama u jednom mađarskom časopisu, ali moje šanse, mogućnosti da objavim, tu su se završavale. Kada sam, posle dugogodišnjih napora, uspela da dovršim dva komada na francuskom, nisam znala šta ću s njima, gde ili kome da ih pošaljem.

Moj prvi komad, pod naslovom Džon i Džo, prikazan je u jednom lokalu, u kafeu kod pijace u Nešatelu. Petkom i subotom, posle večere, nekoliko glumaca amatera organizovali su „ka baretske večeri”. Tako počinje moja „karijera” dramskog pisca. Uspeh tog komada, koji se igrao nekoliko meseci, u to vreme me je veoma usrećio i ohrabrio me da nastavim da pišem.

Dve godine kasnije, još jedan moj komad postavljen je u pozorištu Tarantula, u Sent-Obenu, seocetu pored Nešatela. Glumci su ponovo amateri.

Moja „karijera” tu, izgleda, staje, i mojih desetak rukopisa polako žuti na polici. Na sreću, neko me savetuje da pošaljem tekstove na radio, i to je početak druge „karijere”, radiofonskog autora. Tu se moji tekstovi već igraju, ili bolje rečeno, čitaju ih profesionalni glumci, a ja zaista primam novac za autorska prava. Između 1978. i 1983. Radio Romanske Švajcarske realizuje pet mojih komada, a čak sam imala naruždbinu povodom godine detinjstva.

Ipak ne odustajem od teatra. Godine 1983. pristajem da radim sa pozorišnom školom Kulturnog centra u Nešatelu. Moj rad se sastoji u tome da pišem komad po meri petnaestak učenika. Taj posao mi se mnogo dopada, prisustvujem svim probama.

Časovi počinju uglavnom raznoraznim telesnim vežbama. Te vežbe me podsećaju na vežbe koje sam upražnjavala kao dete, sa bratom ili drugaricom. Vežbe ćutanja, nepokretnosti, uzdržavanja od hrane… Počinjem da pišem kratke tekstove o sećanjima na detinjstvo. U početku ne mislim da će ti kratki tekstovi postati knjiga. Pa ipak, dve godine kasnije, na mom stolu se nalazi velika sveska koja sadrži celovitu priču, sa početkom i krajem, kao pravi roman. Treba ga još daktilografisati, ispraviti, daktilografisati još jednom, izbaciti sve viškove, i popravljati i popravljati sve dok ne pomislim da se tekst nekom može predstaviti. Ni tada ne znam šta bih s rukopisom. Kome da ga pošaljem, kome da ga dam? Ne poznajem nijednog izdavača, niti ikoga ko bi mogao da ga poznaje. Pada mi na pamet izdavačka kuća Laždom, ali jedan prijatelj mi kaže: „Treba početi od velike pariske trojke.“ Donosi mi adresu tri izdavačke kuće: Galimar, Grase, Sej. Pravim tri kopije rukopisa, spremam tri paketa, pišem tri istovetna pisma: „Gospodine direktore…”

Dana kad sve to odnosim na poštu, objavljujem svojoj najstarijoj kćeri:

– Završila sam roman.

Ona kaže:

– Je li? I misliš da će ga neko objaviti?

Kažem:

– Hoće, sigurno.

U to uopšte ne sumnjam. Ubeđena sam, uverena, da je moj roman dobar i da će biti objavljen bez problema. Zato sam više iznenađena nego razočarana kada, nakon četiri-pet nedelja, Galimar vraća moj rukopis, za njim i Grase, uz učtivu i bezličnu odbijenicu. Pomišljam da treba da počnem da tragam za adresama drugih izdavača, kada jednog novembarskog popodneva, dobijam telefonski poziv. S one strane žice je Žil Šarpantje iz izdavačke kuće Sej. Kaže mi da je pročitao moj rukopis, da godinama nije pročitao nešto tako lepo. Kaže mi da ga je nakon prvog čitanja pročitao još jednom i da želi da ga objavi. Za to je još potrebna saglasnost nekoliko osoba. Zvaće me za nekoliko nedelja. Zove me nedelju dana kasnije govoreći: „Spremam ugovor za vas”.

Tri godine kasnije, šetam se po berlinskim ulicama sa svojom prevoditeljkom, Erikom Tophoven. Zastajemo pred knjižarama. U izlozima, moj drugi roman. Kod mene u kući, na jednoj polici, Velika sveska, prevedena na osamnaest jezika.

U Berlinu, uveče, organizovano je čitanje. Na njega će doći ljudi da me vide, čuju, da mi postave pitanja. O knjigama, o životu, o mojoj karijeri pisca. Evo odgovora na pitanje: pisac postajete ako pišete strpljivo i uporno, nikad ne gubeći veru u ono što pišete.

Pročitajte i kratku autobiografiju Čehova u 200 reči, kao i predavanje Ursule Le Gvin, održano pre dve decenije u Portlandu i Sijetlu, čije delove je unosila kasnije u svoje knjige o pisanju,