Kerstin Prajvus: Tišina je za mene suštinski deo govora Nemačka pesnikinja Kerstin Prajvus u ovom intervjuu govori o tišini kao sastavnom delu govora, o jeziku koji istovremeno leči i razara, i o tome zašto poezija i dalje može da razume svet koji se raspada.

Kao što bi Dilan Tomas rekao „To begin at the beginning”. Sećate li se trenutka kada ste sebi rekli: „Dobro, od sada želim da pišem književnost/poeziju?“ Kako je izgledao taj trenutak i šta se desilo posle?

To je bilo još dok sam bila dete. U trećem razredu, učiteljica mi je uz đačku knjižicu poklonila nalivpero, jer sam uvek pisala najlepše sastave. Tada sam prvi put shvatila da volim da pišem. U petom razredu trebalo je da naučimo neku pesmu napamet ili da je sami napišemo. Ja sam napisala svoju prvu pesmu – o jeseni. Posle toga više nikad nisam želela da prestanem. I pre nego što sam umela da čitam i pišem, već sam izmišljala pesme.

Pošto pišete i poeziju i prozu – šta obično dolazi prvo, odluka o žanru u kojem želite da pišete ili tema koju želite da istražite? I u kojem od ta dva pronalazite veće zadovoljstvo?

Najpre moram da osetim ton. Zatim da naslutim oblik koji tekst treba da poprimi. Za mene je jezik poput samostalnog lika – čak i u prozi. On mora biti napet, mora da izražava više od same sadržine. I likovi u mojim romanima moraju imati svoj ton, svoj način govora. Da budem iskrena, više volim da pišem poeziju, jer se u njoj jezik „slavi“ – kako bi rekao Vitgenštajn.

Možete li nam dati kratak pregled nemačke pesničke scene – kako je izgledala 2012. godine kada je objavljena vaša zbirka Govor, a kako danas? I gde vidite svoje mesto u njoj?

To je složeno pitanje. Poslednjih godina često se govori o svojevrsnom zlatnom dobu poezije. Nastali su važni nezavisni izdavači, poput kookbooks-a, što je dovelo do toga da se objavljuje i čita mnogo savremene poezije. Scena je mlada i dinamična, stalno se pojavljuju novi glasovi koji dobijaju prostor. Što se forme tiče, primećujem blagi pomak ka poemama. Ali ne treba zaboraviti da je Nemačka zemlja koja obožava romane – poezija se još uvek retko kupuje. Za sada.

Pesnike i pesnikinje često pitaju o književnim uticajima, ali mene zanima nešto drugo – koji su Vaši uticaji izvan književnosti? Odakle Vam dolazi inspiracija osim iz knjiga (recimo, meni je jedan od omiljenih horora Egzorcizam Emili Rouz, koji se pominje u Govoru)?

Za mene se mnogo toga događa kroz opažanje – ono što opažam pokušavam da prevedem na svoj jezik. Trudim se i da razumem kako to opažanje funkcioniše, fizički, dakle – šta zapravo vidim svojim očima. A ono što se vidi može poticati i iz prirode i iz kulture. To može biti „španski puž“, „tačka rose“ (meteorološki pojam), kretanje sazvežđa na nebu u toku godine, ravnodnevice – ali i Lejdi Di kao savremeni mit, ili filmovi poput Egzorcizma Emili Rouz i  Panovog lavirinta, čije scene i slike nastavljaju da žive u mom sećanju kao samostalne, sa sopstvenim životom.

Za mene je pisanje poezije kao disanje, zato ostajem na strani neposrednog, esencijalnog, onog koje pokreće ritam

Mislite li da su književnost kao umetnost i književni jezik kao njen medijum i dalje sposobni da obuhvate i izraze savremene globalne promene, ratove i sukobe, kao i taj sumanuti, nezaustavljivi tehnološki ritam i njegov uticaj na čoveka?

U to sam i dalje uverena. Književnost može da progovori o nemoći, da opiše osećanja tako da ih drugi razumeju, prepričavajući ljudske postupke u svoj njihovoj protivrečnosti. Taj poriv da razumemo ono što se oko nas događa i ono što činimo – pa makar to bilo i ono što činimo jedni drugima – ne nestaje.
Neko je jednom rekao: „Književnost je nemoćna.“ U osnovi, to znači da se ona ne priklanja moćnima. Zašto bi inače toliko diktatora želelo da piše? I oni su želeli da prisvoje taj deo opažanja, ali njihovi tekstovi ostaju kičasti i siromašni – u toj nemoći krije se posebna vrsta slabosti.
A poezija, posebno, može da razotkrije složenost i protivrečnost – pa čak i da navede veštačku inteligenciju na halucinacije. To će, verujem, biti zanimljivo polje u budućnosti: „glupi smisao“ koji AI može da proizvede i umetnost koja može da ga razotkrije kroz jezik. Misao ipak prethodi jeziku – i te unutrašnje slike i prostori i dalje će dobijati svoj izraz u rečima.
Nažalost, upravo vremena ratova i previranja stavljaju nas pred izazov da pronađemo reči za ono što se dešava, što dolazi, i za ono što je do tada bilo nezamislivo. Nemamo izbora.

Vaša knjiga nosi naslov Govor, što upućuje na čin komunikacije. Ipak, tokom čitanja stekao sam utisak da u njoj zapravo ima mnogo odsustva glasa – gotovo čiste tišine. Dakle, da li je u Vašoj knjizi tišina neuspeh govora, ili samo njegov drugačiji oblik?

Tišinu volim i potrebna mi je. Za mene je ona suštinski deo govora. Kada pišete poemu o govoru, koja se pritom i zove „Govor“ (dakle o jeziku, govoru i pozivu da se govori), onda je tišina, zastoj, kolebanje glasa njen drugi deo.

Na početku knjige citirate Stefana Malamea i njegovo razlikovanje dvostrukog statusa govora: sirovog i neposrednog s jedne strane, i suštinskog s druge. Koji od ta dva smatrate inherentnim svom glasu u ovoj knjizi?

Nadam se da se jezik opire retorici. On uvek mora ponovo da počne, a, naravno, tu je i svest o uzaludnosti pokušaja da se određena iskustva pretoče u reči. Ali želela sam da poriv za govorom, za istinskim stvaranjem jezika, ostane glavna pokretačka sila koja ovu zbirku nosi od jednog do drugog dela, sve dok na kraju ne pronađe svoj oblik i ne izdahne. Za mene je pisanje poezije kao disanje, zato ostajem na strani neposrednog, esencijalnog, onog koje pokreće ritam – ali ritam koji može biti i prekinut, uzdrman, možda čak i jednim „udarom u srce“.

Sigurna sam da ja mogu biti jedno „ja“ kroz koje mnogi mogu da gledaju. Sama sebi nisam toliko važna – to „ja“ koje govori više je poput portala.

Zanima me koliko planirate, odnosno konstrušete unapred svoj pesnički izraz, budući da dekonstrukcija konvencionalnog jezika i gramatičkih pravila deluje kao važan aspekt Vaše poetike?

Bojim se da mnogo toga radim intuitivno. „Intuitivno“ ovde znači da neprestano moram da opažam jezik, da ga rastavljam i ponovo sastavljam – ili da se njime bavim drugačije. Osećam izazov i potrebu da to činim, i srećna sam što imam na raspolaganju alat gramatike. Dakle, tu se spajaju dve stvari: mnogo znanja o semantici i gramatici mog jezika i potreba da se izbegnu klišei. Drugim rečima, često omanem u uobičajenim stvarima, poput pozdrava ili formalnih obraćanja. Jednostavno ne podnosim da nešto napišem na uobičajen način. To je neka vrsta unutrašnje prinude da se pobegne iz postojećih pravila, ne bi li se zaista nešto reklo, a ne samo ponovilo. To me pokreće. Uvek me zaboli kad upotrebim klišee, kad „odsviram istu staru melodiju“, i zadovoljstvo kada uspem da ih izbegnem.

Kormak Makarti je napisao da je „jezik virus“. U jednoj pesmi Vi pišete „moj terapeu se zove jezik“, ali i da je „jezik zver“. Da li to sugeriše da u samom jeziku postoji neka ambivalentna, protivrečna priroda – da on može i da leči i da uništava? I možemo li tu dvostruku prirodu jezika na neki način upotrebiti?

Jezik nikada nije nevin ni čist, niti postoji „sam po sebi“. Dovoljno je pogledati katastrofalne pokušaje mnogih diktatora da se izraze u pisanju. Ali i Mandeljštam je morao da napiše pesmu u slavu Staljina, a ipak se u njoj oseća bol i otpor koji je neminovno osećao dok ju je pisao.
Jezik se uvek može zloupotrebiti i staviti u službu ideologije. Moj odgovor na to je potreba da se govori: jer osećate lažnost jezika, jer osećate šta on ne sadrži, jer sopstveno iskustvo prevazilazi postojeće obrasce jezika, jer nailazite na prazninu u jeziku – nešto što još nije našlo svoj izraz, jer se svet menja, jer ga neprestano menjamo. Potreba za govorom nikada ne prestaje, jer proizlazi iz osećanja da nešto nedostaje, da je nešto uspostavljeno, zatvoreno ili zabranjeno.

Vaše pesme su vrlo intimne i očigledno se ne plašite da istražujete najdublje slojeve sopstvene ličnosti. Ipak, čini se da se Govor otvara prema nečemu širem – gotovo metonimijski prevodi značenje pojedinačnog u zajedničko ljudsko iskustvo (posebno u trenucima kada se čini kao da se direktno obraćate čitaocu). Kako uspevate da održite ravnotežu između ličnog i univerzalnog u svom pisanju?

Sigurna sam da ja mogu biti jedno „ja“ kroz koje mnogi mogu da gledaju. Sama sebi nisam toliko važna – to „ja“ koje govori više je poput portala. Ako uspem da kroz ono što pišem dotaknem ono mesto u čoveku gde svako misli „sa sobom“, dakle taj prostor govora pre nego što se on dogodi – onda sam srećna. Verujem da taj prostor za govor postoji – da je on pre samog govora, tamo gde je čovek sam sa sobom, ali gde priznaje ono što se čini neizrecivim, samo tu i nigde drugde. Tamo želim da stignem, jer „svako drhti“ – kako stoji na kraju moje prethodne zbirke poezije Tačka rose (Taupunkt).

Prošlo je nešto više od dve decenije otkako ste postali deo književne scene objavljivanjem svoje prve zbirke pesama Nachricht von neuen Sternen. Šta Vam je danas cilj – posle svih knjiga, nagrada i priznanja? Koji je sledeći izazov koji planirate?

Trenutno pišem novu zbirku pesama koja bi trebalo da izađe sledeće jeseni. Prvi put sam izmislila lik po imenu „Kej“, kroz čije oči čitalac posmatra svet. Kej je neka vrsta obmanjivača – biće koje mnoge stvari vidi prvi put i još se nije naučilo moralu. Recimo da Kej stiže u današnji svet i posmatra ga. Iza toga se, naravno, krije moj pokušaj da na neki način uhvatim ludilo našeg sadašnjeg trenutka. Kada se sve raspada ili rastače, pojavljuje se neko koga to rastakanje uopšte ne uznemirava.

Pitanja i prevod sa engleskog: Danilo Lučić
Pročitajte i prikaz zbirke pesama Kerstin Prajvus Govor “Slušaj kako Ja zvuči”.