Gospodinov o Bukerovoj nagradi: Podsticaj za pisce sa Balkana Nema drugog načina da ukrotimo bol i na njega odgovorimo osim da ga ispričamo. A na što više jezika ga ispričamo, to bolje, kaže Georgi Gospodinov, autor “Vremenskog skloništa”.

Georgi Gospodinov dobitnik je Međunarodne Bukerove nagrade za roman Vremensko sklonište, saopšteno je 24. maja 2023. uveče iz londonskog Skaj gardena.

Spisateljica Lejla Slimani, predsednica žirija, opisala je Vremensko sklonište kao “briljantan roman pun ironije i melanholije”: “To je mudro delo koje se bavi savremenim, ali i filozofskim pitanjem: šta nam se dešava kada nam se sećanja izbrišu. Ali to je i sjajan roman o Evropi, kontinentu kom je potrebna budućnost, kontinentu gde se prošlost rekreira, a nostalgija je otrovna. On nam pruža uvid u sudbinu zemalja poput Bugarske, koje su se našle u srcu ideološkog sukoba između zapada i komunističkog sveta”, navela je Lejla Slimani.

Pored Gospodinova i njegove prevoditeljke Andžele Rodel, u najužem izboru bili su Eva Baltazar (Gromada), Maris Konde (Jevanđelje po Novom svetu), Čeon Mjeong-kvan (Kit), Gauz (Stojeći težak) i Gvadalupe Netel (Mrtvorođeni) sa svojim prevodiocima na engleski jezik.

Prvi dobitnik Međunarodne Bukerove nagrade iz Bugarske je u intervjuu na zvaničnom sajtu osnivača ovog priznanja pred proglašenje pobednika govorio o manipulaciji sećanjima, nostalgiji, jeziku i pričama svoje bake.

***

Kakav je osećaj naći se u najužem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu 2023. i šta bi vam pobeda značila?

Bio sam srećan zbog toga, kao i mnogi ljudi u Bugarskoj. Ispostavilo se da je Vremensko sklonište prva knjiga napisana na bugarskom nominovana za (Međunarodnog) Bukera. To je podsticaj za pisce, ne samo iz moje zemlje, nego i sa Balkana, koji često osećaju da su izvan sfere i pažnje engleskog govornog područja. Često se misli da su “velike teme” rezervisane za “velike književnosti”, odnosno književnosti nastale na velikim jezicima, dok malim jezicima, donekle po difoltu, preostaju one lokalne i egzotične.

Priznanja poput Međunarodne Bukerove nagrade menjaju taj status kvo, a to je jako važno. Mislim da svaki jezik ima tu sposobnost da izrazi priču sveta i priču pojedinca. Ako moj roman, Vremensko sklonište, pobedi, znaću da su shvaćene uznemirenost i slutnje koje on nosi u sebi.

Šta je inspirisalo knjigu? Šta vas je navelo da ispričate baš ovu priču?

Potreba da napišem ovu knjigu javila se iz osećaja da se nešto izobličilo u satovima i načinu na koji merimo vreme. Nespokoj se oseća u vazduhu, prstima možete da ga opipate. Čini se da posle 2016. živimo u drugačijem svetu, u drugom vremenu. Isprovociralo me je dezintegrisanje sveta kroz otimačinu populista i igranje na kartu “slavne prošlosti” u Americi i Evropi.

Drugi okidač je bio Bregzit. Ja potičem iz sistema u kom je u komunizmu prodavana “svetla budućnost”. Sada su se uloge promenile, pa populisti prodaju “svetlu prošlost”. Osetio sam na svojoj koži da su obe te menice bez pokrića, da iza njih ne stoji ništa. I zato sam hteo da ispričam priču o “referendumu o prošlosti”, sprovedenom u svim evropskim zemljama. Kako se živi sa nedostatkom smisla i budućnosti? Šta radimo kada nas proguta epidemija prošlosti? U poslednjem poglavlju romana opisano je kako se oživljava prošlost: trupe i tenkovi okupljeni da ponovo izvedu početak Drugog svetskog rata neočekivano okupiraju teritoriju susedne zemlje. Roman je na bugarskom objavljen 2020. godine.

Koliko vam je bilo potrebno da napišete knjigu i kako izgleda vaš proces pisanja? Pišete li rukom ili kucate? Pišete li više verzija ili u iznenadnim naletima? Da li su zaplet i preplitanje u strukturi bili unapred koncipirani?

Ideja za lik Gostina, koji otvara “kliniku za prošlost” i stvara prostor u kom ljudi koji gube pamćenje mogu da se posvete sebi, pojavila mi se pre 15 godina. U poslednjih šest-sedam godina sam počeo da shvatam da prošlost ume da bude “diskretno čudovište” i da kolektivno vraćanje unazad nije uopšte naivna stvar. U tom periodu sam počeo da mnogo istražujem, dobio sam godišnju stipendiju u Kalmanovom centru pri Njujorškoj biblioteci.

Ne volim romane koji su napisani kao periodni sistem elemenata, gde pisac od samog početka zna šta će biti u kom polju.

Sam proces pisanja trajao je skoro tri godine. Uvek prvo nažvrljam prvu ruku ili beleške u svesku i tek onda ih prekucavam u kompjuter. Na kraju uvek ispadne da imam nekoliko verzija romana. Zamisao da se sa klinika prošlosti, koje se bave ličnim istorijama pacijenata / stanara pređe na referendume o prošlosti u Evropi bila je glavni okvir zapleta od samog početka. Ali ja sam od onih pisaca koji vole da prate sam jezik i priče po sebi. Mislim da je jezik pametniji od nas.

Počeo sam sa poezijom, pa mi je svaka reč dragocena. Svoje romane pišem rečenicu po rečenicu. Ako uspem da dođem do nivoa na kom pratim glas pripovedača, njegov jezik i ritam, a ponekad se čak i iznenadim načinom na koji se priča razvija, to je dobro za knjigu. Ne volim romane koji su napisani kao periodni sistem elemenata, gde pisac od samog početka zna šta će biti u kom polju. Želim da me priča uzbuđuje, da bude prirodna i ljudska, da ne ide od tačke A do tačke B, nego da se usput gubi i pronalazi. Osim toga, roman o gubitku pamćenja (i ličnog i kolektivnog) ne bi ni mogao da bude drugačiji.

Gde pišete? Kako izgleda vaš radni prostor?

Na samom početku, dok još pišem u svesci, mogu da budem bilo gde. Taj prizor možda izgleda neobično, da neko koristi svesku i krišom beleži misli na slučajno odabranom mestu, posle podne. Volim popodneva.

Ali potom, kada dođe do pravog pisanja, volim da budem na istom mestu, da je jutro i da sam sam. Nikada nisam uspeo da imam “zasebnu sobu”, tako da pišem u dnevnoj sobi kad mi porodica nije tu. Nekada sam mnogo pušio, ali sam prestao, shvatio sam da vam, ako vas priča obuzme, nije potrebno ništa u blizini, ni kafa, ni cigarete, ni grickalice. Jedini cilj vam je da sačuvate jezički tok.

Kakva su vam iskustva vezana za saradnju sa prevoditeljkom knjige Andželom Rodel? Koliko ste blisko sarađivali u prevodu na engleski? Jeste li joj dali neko posebno uputstvo ili savet? Da li je bilo nekih neočekivanih, ili radosnih, trenutaka i izazova?

Sa prevodiocima volim da radim neposredno, da me pitaju i da im odgovaram. Uvek sam sumnjičav kad je reč o prevodiocima koji nemaju nikakvih pitanja vezanih za tekst. Znam da sam postavio mnoge zamke u svom delu; reference, citate, aluzije. Pošto sam pisac kome je najvažniji upravo jezik, verujem da nije lako prevoditi moje knjige.

Pripovedanje rađa empatiju. Ono spasava svet. Posebno svet u kakvom danas živimo. Pišemo da bismo odložili kraj sveta. A kraj sveta je sasvim lična stvar. 

Mislim da je Andžela Rodel uradila zaista impresivan posao prevodeći roman, pošto je često morala da prevodi ne samo tekst, nego i kontekst svih priča u romanu. U romanu se poigravam sa ponovnim odigravanjem različitih decenija dvadesetog veka i postoje mnoga delikatna mesta gde i žargon određenog doba mora prirodno da zvuči. U ovoj novoj konstrukciji prošlosti aktivirani su različiti slojevi jezika i sećanja. Kako uopšte prošlost, lična i kolektivna, može da bude prevedena? I kako nacionalistički kič iz različitih zemalja u romanu može da se prenese?

Primećujem da je u engleski jezik srećom bio prijemčiv za naslov, pošto je to neologizam. Na francuskom, španskom i danskom poigravanje sa “sklonište od bombi” nije tako dobro leglo. Drugi problem bio je upravni govor. Na bugarskom se on donekle lakše prati, ali na engleskom baš i ne toliko. Takođe smo dugo raspravljali sa urednikom o tome da li da replike stavimo pod navodnike ili da sačuvamo logiku originala.

Odlučili smo da reskiramo, pa se Andžela stoga našla pred teškim zadatkom da prevodi dva glasa, Gostinov i pripovedačev, koji teku paralelno, kao dve niti, i prepliću se i razdvajaju. Ovo mešanje i razlike u glasovima su važni za smisao romana, tako da mi je drago da smo zadržali prvobitni pristup govoru.

Zašto mislite da je za nas važno da cenimo prevodnu književnost?

Da kažem to jednostavno: kada imamo uši i oči (i prevod) za priču Drugog, kada je čujemo i pročitamo, oni postaju osobe poput nas. Pripovedanje rađa empatiju. Ono spasava svet. Posebno svet u kakvom danas živimo. Pišemo da bismo odložili kraj sveta. A kraj sveta je sasvim lična stvar. On se događa u različitim jezicima.

Prevođenje nam pruža osećaj da se zajedno trudimo da bude odložen. Pruža nam osećaj da u mojoj bugarskoj priči o uznemirenosti i tuzi, u nečijoj peruanskoj priči, na primer, i vašoj engleskoj priči patimo na sličan, ljudski način. Nema drugog načina da ukrotimo bol i na njega odgovorimo osim da ga ispričamo. A na što više jezika ga ispričamo, to bolje.

Ako biste morali da odaberete tri književna dela koja su najviše inspirisala vaš celokupni dosadašnji rad, koja bi to dela bila i zašto?

Priče moje babe koje sam slušao kao dete. Priče koje su mešale stvarnost i maštu, bez jasne granice gde je kraj jedne, a početak druge. Priče sa glasovima, šapatima i čudima na kraju. A još su likovi živeli u istom selu gde i mi.

Potom je tu bila prva Andersonova priča koju sam pročitao, “Devojčica sa šibicama”, i lupa od suza uz kakvu sam svaki put otvarao tu priču. Ne verujem piscima i pripovedačima koji nisu plakali kad su čitali tu priču. Nad temom smrti i detinjstva u njoj. Mislim da je to kasnije uticalo i na moj rad, kao i na mog lika Gostina koji kaže: “Postoje samo detinjstvo i smrt i ništa između toga”.

A umesto treće, ukazaću na dva dela ključna za Vremensko sklonište, kao i uopšte za teme vremena i sećanja: Čarobni breg Tomasa Mana i Borhesovu priču “Funes ili pamćenje”. Rekao bih da je Man sve važniji, kao neka vrsta Ajnštajna književnog i istorijskog vremena. A sa Borhesom dobijate lični pakao pamćenja, iako sam uvek sanjao o tome da imam takvo superpamćenje o prolaznim stvarima, da pamtim oblake i pse u tri posle podne.

Izvor: thebookerprizes.com
Priredio i preveo: Matija Jovandić