Gogen kao svedok: Šta se dogodilo u noći kada je Van Gog odsekao sebi uvo Slikar Pol Gogen opisao je u dnevniku suživot sa Vinsentom van Gogom, ostavljajući i svedočanstvo iz prve ruke o tragičnom, nikad do kraja rasvetljenom činu iz 1888. godine.

Neke veze nabijene su osećanjima toliko jakim da do pepela spaljuju zidove kakve obično podižemo između platonskog prijateljstva, romantične privlačnosti i misaono-kreativnog zanosa. Jedno od najdramatičnijih među takvim superprijateljstvima odvijalo se između umetnika Pola Gogena (7. jun 1848 – 8. maj 1903) i Vinsenta van Goga (30. mart 1853. – 29. jul 1890), čiji je međusobni odnos bio nadahnut tako britkim emocijama da je sve to vodilo čuvenom, a i nečuveno mitologizovanom, incidentu u kom je Van Gog sebi odsekao uvo, incidentu koji je obeležio ekstremnu završnicu onoga što je ser Tomas Braun dva veka ranije pri kontemplacijama zvao božanskim krahom idealističnog prijateljstva.

Van Gog se u februaru 1888. godine, deceniju nakon što je pronašao smisao sopstvenog postojanja, preselio na jug Francuske, u Arl. Tamo je procvetao i u strahovito kreativnom i plodnom periodu uradio je više od dve stotine slika, stotinu akvarela i skica, kao i svoj slavni ciklus Suncokreti. Ali je istovremeno živeo u krajnjem siromaštvu, uz neprestana unutrašnja previranja, povezana sa željom da namami Gogena, kome se divio sa neviđenim žarom (“Nalazim da su moje umetničke zamisli krajnje obične u poređenju sa tvojim”, pisao mu je), tada takođe nastanjenim u Bretanji, da dođe i živi i slika sa njim.

Taj priželjkivani suživot, nadao se Van Gog, trebalo je da bude početak veće slikarske kolonije koja bi služila kao “sklonište i utočište” za postimpresioniste, dok su krčili put sasvim novoj, a otud i žestoko kritikovanoj, estetici. Početkom oktobra 1888. godine Van Gog je pisao Gogenu: “Voleo bih da vidim kako umnogome deliš ovo uverenje da ćemo relativno uspešno utemeljiti nešto trajno”.

Uprkos nemaštini,Van Gog je sav novac koji je imao potrošio na dva kreveta i smestio ih je u malu spavaću sobu. Nastojeći da svoju skromnu spavaću odaju uredi “što je moguće lepše, poput ženskog budoara, zaista umetnički”, odlučio se da bele zidove oslika ogromnim žutim suncokretima. Pisao je preklinjuća pisma Gogenu, a kada mu je francuski slikar poslao autoportret u okviru međusobne razmene ulja na platnu, Van Gog ga je uzbuđeno pokazivao svuda po gradu kao sliku dragog prijatelja koji samo što nije došao u posetu.

Gogen se konačno saglasio i sredinom oktobra je stigao u Arl, gde je proveo dva meseca, a njegov boravak kulminirao je dramatičnim incidentom sa uvom.

Francuski slikar je u Gogenovim intimnim dnevnicima ostavio jedino svedočanstvo iz prve ruke o čudnim, skoro pa nadrealnim okolnostima koje su vodile Van Gogovom legendarnom samosakaćenju, okolnostima kakve mnogi biografi i mitopejci iz oblasti popularne kulture hronično pogrešno predstavljaju, udaljeni prostorom, vremenom i ličnim sklonostima od činjenica o incidentu.

Gogen se sećao da se neko vreme opirao Van Gogovim neprekidnim pozivima. “Mutno predosećanje me je upozorilo na nešto abnormalno”, piše on. Ali je “konačno popustio pred Vinsentovim iskrenim, prijateljskim elanom”. Te noći stigao je kasno i, ne želeći da budi Van Goga, osvanuo je u gradskoj gostionici. Vlasnik ga je odmah prepoznao po liku kao prijatelja čiji je dolazak Van Gog s ponosom najavljivao.

Nakon što se Gogen smestio, Van Gog se zdao da mu pokaže lepote i lepotice Arla, iako je Gogen zaključio da mu lokalne žene “nisu baš podizale elan”. Narednog dana su počeli da rade. Gogen se čudio jasnoći Van Gogovog cilja. “Ne divim se slici, ali se divim čoveku”, zapisao je. “Tako je uveren, tako smiren. Ja tako kolebljiv, tako zbunjen”.

Gogen predoseća metež do kakvog će doći: “Između dva bića ko što smo on i ja, jedan savršeni vulkan, drugi takođe uzavreo, iznutra, pripremala se neka vrsta borbe. Pre svega, svuda sam i u svemu nalazio nered koji me je zaprepastio. Njegova kutija za boje jedva je držala sve one tube, nabacane jedne preko druge, nikad zatvorene. Uprkos svom tom neredu, toj zbrci, nešto je isijavalo sa njegovih ulja, a i iz onoga što govori… Nosio je u sebi veliku nežnost ili, bolje rečeno, čovekoljublje jevanđelja”.

Dvojica muškaraca ubrzo su sve pare što su imali stavili na isto mesto, što se takođe premetnulo u isti onakav nered. Počeli su da dele kućne obaveze. Van Gog je obezbeđivao namirnice, Gogen je kuvao i živeli su zajedno, što bi rekao Gogen, čitavu večnost. (Zapravo je to bilo devet nedelja.) Godinama kasnije, on razmišlja o tom iskustvu i beleži u dnevnik: “Uprkos hitrosti sa kakvom se približavala katastrofa, uprkos stvaralačkom žaru koji me je obuzeo, vreme mi je proticalo kao vek. Iako javnost nije to ni slutila, dvojica muškaraca obavljala su ogroman posao, koristan po obojicu. Ili možda za nekog drugog? Ima stvari koje donose plodove“.

Uprkos frenetičnom entuzijazmu i radnoj etici sa kakvom je Van Gog pristupao svojim slikama, Gogen u njima nije video “ništa osim najblažih nedovršenih i monotonih harmonija”. I tako se poduhvatio toga da radi ono zbog čega ga je Van Gog i pozvao: da posluži kao mentor i majstor. (Gogen je bio jedina osoba koju je Van Gog ikada oslovio sa: “Majstore”). Otkrio je da mlađi umetnik kritike prihvata otvorena srca: “Poput svih originalnih priroda obeleženih žigom karaktera, Vinsent se nije plašio drugih ljudi i nije bio tvrdoglav”.

Od toga dana je, priča Gogen, Van Gog (“moj Van Gog”) počeo da pokazuje “zapanjujući napredak”, pronašao je svoj umetnički izraz i otkrio je svoj stil, gajeći jedinstven osećaj za boju i svetlo, po čemu je ostao upamćen. Ali tada se nešto promenilo; pošto je pronašao svoje anđele, Van Gog je otkrio i svoje demone.

Gogen opisuje buru osećanja koja je, izgleda, nepredvidivo izbijala iz Van Goga, početak njegovog pada u mentalno oboljenje koje će vek kasnije biti nazvano bipolarni poremećaj: “Tokom poslednjih dana mog boravka tamo Vinsent bi postajao preterano grub i bučan, a onda tih. Nekoliko noći sam ga prenuo u činu ustajanja i dolaska do mog kreveta. Čemu da pripišem buđenje baš u tom trenutku? Šta god da je to bilo, bilo je dovoljno da mu kažem, prilično strogo: ‘Šta se to događa sa tobom, Vinsente?‘ I on bi se vratio u krevet bez ijedne reči i zaspao bi čvrstim snom”.

Van Gog je ubrzo završio autoportret i smatrao je da je tu naslikao kako je “poludeo”. Te večeri su se dvojica muškaraca zaputili u lokalni kafe. Gogen prepričava zapanjujuću scenu koja je usledila, podjednako teatralu i punu iskrene ljudske tragedije: “Uzeo je blaži apsint. Iznenada me je gađao u glavu čašom i onim što je bilo u njoj. Izbegao sam udarac i, grubo ga grabeći rukama, otišli smo iz kafea, preko Trga Viktora Igoa. Nije prošlo ni nekoliko minuta, a Vinsent se obreo u krevetu gde je kroz samo nekoliko sekundi zaspao i nije se budio sve do jutra. Kada se probudio, rekao mi je sasvim mirno: ‘Dragi moj Gogene, sećam se kao kroz maglu da sam te sinoć uvredio’. Odgovor: “Opraštam ti rado i svim srcem, ali jučerašnja scena bi mogla da se ponovi, a da me je pogodilo, izgubio bih kontrolu nad sobom i udavio bih te. Zato mi dozvoli da pišem tvom bratu i kažem mu da se vraćam”.

Ali drama od prethodnog dana bila je samo blagi titraj pred zemljotres koji će uslediti te kobne večeri, dva dana pred Božić 1888. “Bože moj, kakav dan!”, uzvikuje Gogen dok beleži šta se dogodilo kada je odlučio da ode sam u šetnju posle večere da bi razbistrio glavu: “Skoro sam prešao Trg Vitora Igoa kada sam čuo iza sebe dobro poznate korake, kratke, brze, nepravilne. Okrenuo sam se u času kada je Vinsent poleteo ka meni, sa otvorenim brijačem u ruci. Mora da mi je pogled u tom trenutku delovao silovito, pošto je zastao i, spuštajući ruku, dao se u trk ka kući”.

Gogen se i godinama nakon toga žalio da ga povremeno obuzme jad što nije pojurio za Van Gogom da ga razoruža. Umesto toga, prijavio se na recepciji lokalnog hotela i otišao je u krevet, ali je bio toliko uznemiren da nije mogao da zaspi sve do sitnih sati.

Ustao je u pola osam i zaputio se u grad, gde ga je sačekao neverovatni prizor: “Kad sam dospeo na trg, video sam okupljenu veliku gužvu. Nedaleko od naše kuće bili su neki žandarmi i sitniji gospodin s polucilindrom, šef policije. Evo šta se dogodilo. Van Gog se vratio u kuću i odmah je sebi odsekao uvo blizu glave. Mora da mu je trebalo vremena da zaustavi mlaz krvi, pošto je i dan kasnije mnogo vlažnih peškira ležalo na pločicama u dve donje sobe. Dve donje sobe i malo stepenište što je vodilo do našu spavaće sobe bili su umrljani krvlju. Kada je bio u stanju da izađe, sa glavom pokrivenom baksijskom beretkom koju je navukao skroz dole, otišao je pravo u izvesnu kuću u kojoj se, kada se čovek zaželi zemljakinje, može odabrati pratnja, i upraviteljki je dao uvo, brižljivo oprano i stavljeno u koverat. ‘Evo vam suvenir od mene’, rekao je”.

“Izvesna kuća” bila je, naravno, bordel koji je Van Gog povremeno posećivao i u kom je našao neke od svojih modela. Pošto je predao svoje uvo madam, otrčao je kući, zatvorio žaluzine, upalio lampu na stolu kraj prozora i otišao da spava. Grupa sugrađana okupila se pod prozorom kroz nekoliko minuta i uzrujano je žamorila, spekulišući o tome šta se dogodilo. Gogen piše: “Ni na kraj pameti mi nije bilo sve to kada sam se pojavo na vratima naše kuće, a gospodin sa polucilindrom mi se nenadano obratio i rekao mi više nego oštrim tonom: ‘Šta ste to uradili svom drugu, mesje?’

‘Ne znam…’

‘O, da, znate vi jako dobro… mrtav je’.

Nikome ne bih poželeo tako nešto. Dugo mi je trebalo da se saberem i stavim pod kontrolu lupanje srca. Bes, ogorčenost, tuga, kao i stid zbog svih tih pogleda parali su me na komade i gušili me, pa sam rekao: ‘U redu, mesje, hajdemo gore. Tamo možemo da se objasnimo’.

Potom sam u pola glasa rekao šefu policije: ‘Budite ljubazni, mesje, pa ovog čoveka jako pažljivo probudite, a ako upita za mene, recite mu da sam otputovao u Pariz; ako bi me video, to bi moglo da bude fatalno po njega‘.

Moram priznati da je od tog časa šef policije bio razuman koliko je to bilo moguće i pametno je poslao po doktora i kola. Vinsent je, kad se najzad probudio, pitao za svog druga, svoju lulu i duvan; čak se setio i da pita za kutiju u prizemlju u kojoj je bio naš novac, sumnjičav, usuđujem se da kažem! Ali već sam suviše propatio da bi mi to zasmetalo. Vinsenta su odveli u bolnicu, gde je, čim je stigao, njegov mozak ponovo počeo da mahnita. Sve ostalo zna svako koga je iole zanimalo da sazna i bilo bi suvišno pričati o tome da nije velike patnje čoveka kome se, zatvorenom u ludnicu, posle više meseci vratilo dovoljno razuma da shvata u kakvom je stanju i da furiozno slika zadivljujuće slike kakve znamo”.

Van Gog je, pod pritiskom uznemirenih komšija i lokalne policije, smešten u azil za umobolne. Odande je pisao Gogenu, rastrzan između želje da se vrati slikanju i shvatanja da za njegovo mentalno oboljenje leka nema, ali je potom dodao: “Nismo li svi ludi?”

Sedamnaest meseci kasnije je oduzeo sebi život. Gogen o tragediji priča sa nežnošću nekoga ko je voleo preminulog: “Ispalio je hitac iz revolvera sebi u stomak i samo nekoliko sati nakon toga je umro, ležeći u krevetu i pušeći lulu, pri sasvim zdravoj pameti, pun ljubavi za svoju umetnost i bez mržnje prema drugima”.

Piše: Marija Popova
Izvor; The Marginalian
Preveo:; Matija Jovandić