Georgi Gospodinov: Iz kulture ćutanja ostale su mnoge neispričane priče Bugarski pisac Georgi Gospodinov govori o romanima “Fizika tuge” i “Vremensko sklonište”, socijalizmu i pričama, Bukeru i čestitkama fudbalskog asa Hrista Stoičkova.

 Bugarski pisac Georgi Gospodinov (56) osvojio je prošle godine Međunarodnu Bukerovu nagradu (sa prevoditeljkom Andželom Rodel) za distopijsku komediju Vremensko sklonište o inventivnoj klinici za demenciju u kojoj se obnavlja pamćenje. Njegov prethodni roman, Fizika tuge, neobična priča o sazrevanju zasnovana na grčkom mitu i istoriji komunističke Evrope, prvi put je sada objavljen u Velikoj Britaniji, zajedno sa njegovom memoarskom prozom na 80 strana pod nazivom Švercer priča. Živi u Sofiji, u Bugarskoj.

Čime se da objasniti fragmentarna priroda vašeg pripovednog stila?

Svestan sam da takvo pisanje nije jednostavno. Uvek sam pisao na samoj ivici očekivanja od priče; sakupljam odbijenice izdavača u kojima se izvinjavaju što nisu u prilici da prihvate moje delo jer nije linearno u dovoljnoj meri. Ali roman i ne treba da bude voz koji se kreće iz tačke A u tačku B, on može da meandrira, poput naših misli. Ne znam da li moji romani deluju toliko stilski radikalno u Bugarskoj jer ima čitalaca koji prate moj rad još od 1990-ih; Fizici tuge, koja je proputovala kroz više od 20 jezika i zemalja, bilo je potrebno više od decenije da stigne do britanskih čitalaca.

Kako je roman počeo da oživljava?

Sa scenom dečaka krajem sedamdesetih godina koji se oseća napušteno i sedi u sobi dok počinje da se smrkava. Paralela (koja se povlači u knjizi) sa Minotaurom iz grčke mitologije otključava čudnu, zamašnu i anarhičnu priču o 20. veku i ona na neki način ima mnogo veze sa temom pamćenja koja izbija na površinu u Vremenskom skloništu.

Zašto je Švercer priča, sa podnaslovom “veoma kratki memoari” toliko kratak?

Totalitarne ideologije zahtevaju monumentalne memoare o monumentalnim stvarima, a ja verujem da je važno kultivisati naša sećanja u suprotnom smeru, ka prolaznim i smrtnim stvarima.

U obe knjige spominjete vaše mladalačko zanimanje za scenu seksa sa 28. strane romana Kum Marija Puza…

Ljudi zaboravljaju da u totalitarnim sistemima nije manjkalo samo robe i ljudskih prava, nego i erotike; ova stranica, zajedno sa odlomcima iz nekoliko retkih klasičnih tekstova, pripadala je katalogu prihvatljive erotike tokom naše adolecencije u doba socijalizma. Moj prevoditeljka na španski poslala mi je mejl da mi kaže da je uzela špansko izdanje Kuma da bi citirala odlomak u svom prevodu i nije ga bilo – Frankova cenzura ga je prosto izbacila. Ispada da je naš stidljivi socijalizam bio otvoreniji od frankističke cenzure; danas čitaoci u Španiji mogu da čitaju tu izostavljenu stranicu iz Kuma zahvaljujući prevodu Fizike tuge sa bugarskog. Smešno.

Kakva je Bugarska kao mesto za pisanje?

Za mene je to mesto živo, puno priča, mahom neispričanih zbog kulture ćutanja koja potiče iz vremena komunizma, kada je bilo sigurnije da ne kažete ono što mislite. Moja prva ozbiljna izdanja potrefila su se sa godinama posle 1989, koje su bile pune energije i osećanja zajedništva, poput karnevala. To se pomalo izgubilo u godinama koje su usledile, ali Međunarodna Bukerova nagrada ohrabrila je ovdašnje pisce u tom smislu da mogu da pričaju priče na svom jeziku, a da će one stići do drugih ljudi.

Kažite nam koje još bugarske pisce da potražimo.

Joana Elmi je mlada spisateljica čiji se debitantski roman Rođeni iz krivice (originalni naslov na bugarskom je Направени од вина, prim. prev) očekuje uskoro u Velikoj Britaniji, a bavi se detinjom traumom tokom tranzicije u Bugarskoj. Uskoro izlaze i prevodi četiri novele Georgija Markova, koji je emigrirao u London krajem 1960-ih, a ubili su ga agenti bugarske i ruske tajne službe na mostu Vaterlo u takozvanom slučaju “Bugarski kišobran”. On zaslužuje da ga britanski čitaoci bolje upoznaju kao pisca.

Kako i gde vi pišete?

Dva poslednja romana napisao sam u Bugarskoj i na raznim drugim boravištima gde mi je bio omogućen prostor i vreme od otprilike oko mesec dana (na rezidencijama za pisce u Evropi i SAD). Samoća pomaže. Počeo sam pišući pesme na poleđinama autobuskih karata, što je dobro za učenje sažetosti. Poezija je, a pišem je i dalje, forma koja ne zahteva da ostanete dugo u zasebnoj sobi, sobi kakvu ja nikad nisam uspeo da imam. Ali, kada nosite sa sobom beležnicu, bilo koje mesto može da vam bude zasebna soba: kafe, klupa. Tako i skiciram svoje romane; u mom prvom, Prirodnom romanu (objavljen u prevodu na engleski u SAD-u 2005), zadržana je ta struktura beležnice.

Navedite vaše omiljene memoare.

Sećam se, oni od Džoa Brejnarda i oni od Žorža Pereka.

Šta trenutno čitate?

Volim da ponovo čitam stare knjige. Skoro je to bila Odiseja. Otac mi je nedavno preminuo i to mi je očigledno pomerilo fokus; to je knjiga koja se često čita kao avantura putovanja, ali je i sinovljeva potraga za izgubljenim ocem. Volim i publicistiku: Baštovanski priručnik, vodič za pčelare-amatere, takve stvari. Nisam još pčelar, ali jednom možda i budem.

Slavni bugarski fudbaler Hristo Stoičkov uporedio je vašu Međunarodnu Bukerovu nagradu sa njegovom Zlatnom loptom…

Andželi i meni se to dopalo. On je bio jedan od prvih koji nam je čestitao, a to su uradili i mnogi drugi slavni sportisti i glumci ovde. U Bugarskoj nismo baš zasuti mnogim prilikama za javna slavlja, tako da su ljudi doživeli nagradu veoma lično. Predivno je ovako slaviti uspeh neke knjige. Ko zna, možda je to znak da književnost ovde i dalje mnogo znači ili da bar nije manje važna od fudbala.

Piše: Entoni Kamins
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić