Enigma Simon Vej (II deo) Uprkos tome što je delo Simon Vej oštroumno, njeno odbijanje da se prilagodi pojedinačnom ideološkom okviru, kao i njene zamisli, čine je izazovnom ličnošću, piše Kejti Tobin.

(Prvi deo može se pročitati ovde.)

Mnogi kritičari su njenu posvećenost tome da učvrsti solidarnost sa radničkom klasom videli kao pokušaj da pronađe korene. U svom monumentalnom delu, Potreba za korenima, Vejova sprovodi iscrpno istraživanje razloga “iskorenjenosti” i mogućnosti za život u postkapitalistizmu. Čupanje iz korena, tvrdila je, bila je duhovna zanemoćalost, sa izolacijom i besmislom, koju su u tradicionalne zajednice uneli industrijalizacija, urbanizacija i erozija vrednosti.

Vejova je, poput Martina Hajdegera, pisala o otuđenosti ličnosti od okruženja i neophodnosti prolanaska smisla kroz rad. I drugi, poput Marksa i Ničea, isticali su koliko su se izmenili ljudski odnosi u društvu kojim su sada dominirali trgovina, industrijski kapitalizam i nemilosrdna ekspanzija na kolonizovana područja, ali retko ko sa tako jedinstvenom snagom benevolentnosti kao Vejova.

Iskorenjenost nije bila samo društveno-političko stanje, nego i duhovna boljka koja je pogodila dušu čovečanstva. Za Vejovu je takva iskorenjenost imala dalekosežne političke posledice. “Hitler bi”, pisala je, “bio neshvatljiv da nije moderne tehnike i postojanja miliona ljudi iščupanih iz korena”.

Danas iskorenjenost o kojoj govori Vejova vidimo u problematičnom preovladavanju ekstremne desnice. U stanju razočaranja i izolacije, mnogi su se, da bi se nosili sa sopstvenim nezadovoljstvom, okrenuli mizoginiji i nasilju. Isto tako i u narastajućoj transfobiji u Velikoj Britaniji. Ovako ili onako, te grupe radije koriste marginalizovane (žene, migrante, ljude druge boje kože, trans zajednicu) kao političke žrtvene jarce nego što se okreću glavnom izvoru njihovog otuđenja: kapitalizmu.

Upravo ovde delo Vejove nudi nešto saosećajne mudrosti, rasvetljavajući to kako je naša ekonomska strukturiranost u srži osmišljena da hrani i podstiče kompetitivnost i individualizam nauštrb saradnje i zajedništva. “Ukorenjenost je”, piše ona, “možda najvažnija i najmanje prepoznata potreba ljudske duše”. Vejova je verovala da se lek za iskorenjenost nalazi u solidarnosti: “Koreni ljudskog bića su u vrlini njegovog pravog, aktivnog i prirodnog ušestvovanja u životu zajednice”.

Paradoks Vejove

Uprkos tome što je delo Simon Vej oštroumno, njeno odbijanje da se prilagodi pojedinačnom ideološkom okviru, kao i njene zamisli koje neprestano evoluiraju, čine je izazovnom ličnošću. Njeno delo, lucidno i potresno, retko je bilo i logično, a njena reputacija među naučnim istrživačima i aktivistima ostala je sporna.

I ona sama menjala je stanovišta nekoliko puta, naročito o pacifizmu, odjednom ga smatrajući fundamentalno nespojivim sa principima saosećanja i pravde, koji su u središtu njenog uverenja, a kasnije je i aktivno podržavala republikansku stranu u Španskom građanskom ratu.

Tamo je bila, prema svim svedočenjima, uglavnom na smetnji. Piter Selmon nam prenosi da su “njeni drugovi mnogo vremena trošili na to da je drže podalje od oružja da ne bi ubila nekoga od njih”. Kasnije je ponovo obznanila da je pacifistkinja, tokom Drugog svetskog rata, u jeku opšteg rata protiv Hitlera.

Pored toga, njeno suprotstavljanje marksizmu takođe će je učiniti politički sve daljom, a i dalje je zagovarala društvene promene. Vejova je prepoznala da ljudski duh stremi nečemu što nije samo ekonomska jednakost, te da društvene promene, onako kako ih je ona videla, ne mogu da se dostignu samo ekonomskim reformama i klasnom borbom. Umesto toga, prepoznala je da čovečanstvo čezne za osećajem ukorenjenosti u zajednicu, osobini koja je, verovala je, ekstremnim marksistima suštinski nedostajala.

Oslanjajući se na lična iskustva iz francuskog Pokreta otpora i učešća u Španskom građanskom ratu, Vejova je postala svesna nihilističkih impulsa koji mogu da se jave tokom revolucija. Neki revolucionari, poput Marksa i Engelsa, primetila je, pokazali su spremnost da se postave iznad drugih pri stremljenju ka svojim ideološkim ciljevima. “Reč ‘revolucija’ je reč za koju ubijaš, za koju gineš”, zaključila je, “za koju šalješ mase radništva u smrt, ali je bez ikakvog sadržaja”.

Umesto toga, Vejova je zagovarala vrliji oblik otpora, nadahnut konceptima poput dekreacije, procesa samopražnjenja ili samonegacije, u kom pojedinac teži uklanjanju svog ega i ličnih želja u stremljenju ka duhovnoj i moralnoj čistoti i poput junaka koji okleva opisanog u Bhagavad Giti. Verovala je da prihvatanje superljudske vrline zahteva od pojedinca da izdrži nevolje (ili malheur) i pribegne činovima dekreacije i blagorodnosti. U tom smislu, naglašavala je važnost otpora kom su na prvom mestu moralni integritet, skromnost i snažna veza sa dobrobiti zajednice umesto težnji za ličnom moći i revolucionarnog zanosa.

Promišljanja Vejove o filozofiji i duhovnosti proširila su se na različite religije, ističući duboku posvećenost moralnom integritetu i otporu silama represije. Međutim, važno je priznati i da su njeni anticionistički stavovi povremeno zadirali i u područje koje bi se moglo shvatiti kao prenošenje antisemitskih ideja. Iako su poreklom Jevreji, porodica Vejl tokom njenog odrastanja nije imala formalnih veza sa judaizmom i jevrejskom religijskom praksom. Držala je da je njena kritika uperena na autoritarne države-nacije i njihov potencijal za kolonizovanje i tlačenje pre nego na same Jevreje.

U Potrebi za korenima ona je odlučno izjavila da “nema nečeg takvog kao što je sveta nacija”, naglašavajući svoju sveobuhvatniju kritiku zloupotrebe nacionalizma da bi se opravdali represivni režimi. Ta tačka gledišta proširena je i na odbijanje Rimskog carstva, kojeg se takođe gnušala.

Na njenu kritiku cionizma može da se gleda u širem kontekstu osude autoritarnih država-nacija, za koje je verovala da imaju potencijala da vode užasima fašizma u 20. veku. “Zaista”, napisao je Lesli Fidler 1951. godine u članku u Komentariju, “ono što je opstalo u njoj kao nejasni osećaj obaveze prema jevrejstvu izrazila je kroz gađenje, strastveni antisemitizam koji je ovaj put uzburkao njen cenjeni metod slavljenja kontradikcija”.

Međutim, važno je i rasvetliti izazov ovakvog tumačenja pozicije Vejove. Njena kritika cionizma ne bi trebalo da bude neodređeno podvedena pod antisemitizam. Nju je pre svega brinuo represivni nacionalizam i potencijalno kršenje individualnih sloboda.

Vejova je prepoznala da ljudski duh stremi nečemu što nije samo ekonomska jednakost, te da društvene promene, onako kako ih je ona videla, ne mogu da se dostignu samo ekonomskim reformama i klasnom borbom

Jako složena veza Vejove sa Katoličkom crkvom nadodaje još toga u već zamršenu tapiseriju njene filozofske i misli o moralu, pošto se već rvala sa sopstvenom zabrinutošću zbog duge istorije Crkve sa proganjanjem jeretika i otpadnika od vere. “Plaši me patriotizam Crkve koga ima u krugovima katoličanstva”, navela je u pismu svešteniku antifašisti Žozef-Mariju Perinu, “strepim jer me brine da to može da utiče na mene… Bilo je određenih svetaca koji su podržavali krstaške ratove ili inkviziciju… bili su zaslepljeni izrazito moćnom silom”. Bila je toliko odlučna u antitotalitarizmu da je ostatak života provela izvan Crkve.

Dakle, u svetu koji postaje politički još razuđeniji, šta možemo da preuzmemo od Vejove? Na kraju, pravda je bila ono što je Vejovu vodilo ka katoličanstvu, ključni edikt kojim je oblikovana. A upravo je pravednost je ono što možemo da preuzmemo od nje. Pravednost je oblikovala njene raznovrsne poglede na judaizam i pacifizam, nadahnjivala je u delovanju, pri radu u fabrici i samopregornom asketizmu.

Upravo zato je Vejova, uprkos manama, poslužila kao muza bezbrojnim piscima: Brajtovoj, Kamiju, Ajlenbergeru, T.S. Eliotu, Žaklin i Džilijan Rouz i Krisu Krausu, da spomenemo samo neke. I iako je njeno delo puno kontradiktornosti, pravda ostaje u njegovom središtu, živeći svoj život po svome, a možda i umirući tako.

Piše: Kejti Tobin
Izvor: Verso
Preveo: Matija Jovandić