Enigma Simon Vej (I deo) Simon Vej, anarhosindikalistkinja, katolikinja, marksistkinja i mističarka, ostaje jedna od najzagonetnijih filozofa 20. veka, piše Kejti Tobin.

Francuska filozofkinja Simon Vej umrla je avgusta 1943. od srčanog zastoja u svojoj 35. godini. U izveštaju mrtvozornika navodi se da se, nakon što je pretrpela komplikacije od tuberkuloze, ubila tako što je odbijala da uzima hranu, dok joj je „uravnoteženost svesti (…) narušena“.

I dok su pravi motivi Vejove da štrajkuje glađu ostali nejasni, mnogi veruju da je to bio čin solidarnosti sa nemačkim porodicama koje su živele pod nacističkim režimom. Jedan od njenih biografa, Dejvid Meklilan, napisao je da je samoizgladnjivanje usledilo nakon što je napisala studiju o Arturu Šopenhaueru i njegovim spisima o hrišćanskom svetačkom asketizmu i spasenju.

Ričard Riz, njen prvi biograf na engleskom jeziku, u knjizi Simon Vej: Skica za portret ponudio je spekulativan, ali saosećajan pogled na njen odlazak. „A što se njene smrti tiče“, piše Riz, „kakvo se god objašnjenje dalo, ono će na kraju voditi tome da se kaže da je umrla od ljubavi“.

Anarhosindikalistkinja, katolikinja, marksistkinja i mističarka: Vejova je poštovana kao sve to odjednom, ali Gistav Tibo beleži 1947. u svom uvodu za Težinu i blagorodnost da se ona nikada nije formalno priključila nijednom političkom telu, niti je mogla da se sasvim pokatoliči.

Tibo, farmer i hrišćanski filozof sa kojim je Vejova provela period od 1940. do 1942. godine, opisao je rane faze njihovog odnosa kao „prijateljske, ali nelagodne“, navodeći da se „nisu slagali praktično ni oko čega“. Vremenom su razvili iskreno prijateljstvo, takvo da je nastavljeno i nakon što je ona otišla sa farme, a Vejova je na kraju Tibou poverila svoje rukopise tokom izgnanstva iz Francuske.

„Nijedna frakcija, nijedna društvena ideologija nema prava na to da je prisvaja“, pisao je Tibo, ubeđujući čitaoce da se odupru iskušenju da Vejovu interpretiraju u ključu današnje politike. A opet, njena bezgranična ljubav za druge ne prestaje da izaziva potrebu da bude uklopljena u naša savremena shvatanja politike.

Dela Vejove su poput zamršene tapiserije sa mnoštvom niti – izvucite jednu i pomislićete da vam se sve oparalo u rukama

Vejova je jedna od najuzbudljivijih, a i najkontradiktornijih, ličnosti 20. veka. A njena reputacija nastavlja da se širi. Poslednjih godina su se mnogi pisci vraćali Vejovoj kao inspiraciji.

Oktavija Brajt u memoarima Gracioznost u ritama opisuje vreme kada je u početnim fazama lečenja od alkoholizma čitala Vejovu, koristeći se njenim mislima o ljubavi, praznini i potrazi za duhovnim prosvetljenjem kao lupom za naknadno rasvetljavanje svojih sedam godina trezvenosti.

Kuga, moćna ramišljanja Džeklin Rouz o smrti u kontekstu toga kako se konzervativna vlada nosila sa kovidom-19 i u kontekstu rata u Ukrajini, takođe se sve vreme oslanja na dela Vejove. Nedavno objavljene Vizionarke Volframa Ajlenbergera bave se decenijom u životima Vejove, Simon de Bovoar, Hane Arent i Ajn Rend dok tragaju za misaonim okvirom za proživljavanje smislenog života.

Uprkos trajnom uticaju Vejove, ona je tek posthumno priznata kao mislilac. Do sporije recepcije došlo je delimično i zbog kontradikcija u samoj njenoj misli. Veći deo njenih spisa protkan je fascinantnim zapažanjima o patnji, saosećanju, pravdi, spiritualnosti i ljudskoj egzistenciji, ali, kako ističe Rouzova, “nema niti koja ih povezuje”.

Čitati Vejovu, dakle, može da bude nezahvalan zadatak, posebno zato što veći deo njene zagonetne privlačnosti leži upravo u nedoslednostima i ekscentričnostima. “Njene ideje na papiru međusobno klize jedna u drugu i isklizavaju u nekada kreativan, a nekada i mučan amalgam”, kaže Rouzova. “Dela Vejove su poput zamršene tapiserije sa mnoštvom niti – izvucite jednu i pomislićete da vam se sve oparalo u rukama”.

Brajtova, Rouzova i Ajlenberger saglasni su u tome da čitanje Vejove zahteva delikatnost i pažljivo razumevanje činjenice da njena dela prevazilaze lična unutrašnja ograničenja, sukobe i kontradikcije. Tek tako možemo zaista da počnemo da razmrsujemo zagonetku kakva je Simon Vej.

Detinjstvo i mladost

Vejova je rođena u Parizu 1909. u sekularnoj jevrejskoj porodici ali je odgajana kao agnostik. Njen otac, Bernard Vej, bio je lekar alzaško-jevrejskog porekla koji se preselio u Pariz nakon nemačke aneksije Alzasa. Majka, Salomea “Selma” Rajnherc, rođena je u jevrejskoj porodici u Rostovu na Donu, u Rusiji, a odrasla je u Belgiji.

Simonin stariji brat, Andre Vej, postaće ugledni matematičar; oboje su, prema školskom drugu i kasnijem biografu, odgajani u domu punom ljubavi i podrške. Međutim, Simonino detinjstvo pokvarilo je silovito pucanje slepog creva koje ju je zamalo ubilo. To će označiti i početak niza bolesti koje su Vejovu pratile celog života: od neizdrživih glavobolja i migrena do čestih boravaka u bolnici zbog tuberkuloze od 1930-ih pa do smrti.

Vejova se od najranijeg doba posvetila političkom angažmanu i prosvetljenju duha, stremljenjima koja je videla kao nerazmrsivo povezana. Pod uticajem spisa mističara poput Majstera Ekarta, Vejova je verovala da suština duhovnosti leži u dubokoj i nesebičnoj ljubavi za druge i dužnosti prema političkoj i društvenoj pravdi.

Sa samo šest godina, 1915, odbijala je šećer da bi se solidarisala sa vojnicima u rovovima na Zapadnom frontu. Sa deset je gromoglasno objavila vernost boljševičkim ciljevima, a godinu kasnije priključila se demonstracijama radnika na ulicama Pariza. Sa dvanaest je tečno govorila klasični grčki, a kasnije je učila i sanskrt da bi Bhagavad Gitu čitala u originalu.

Kako je Vejova napredovala sa obrazovanjem, tako se pojačavala i njena posvećenost aktivizmu. Kao učenica Liceja Henrija Šestog u Parizu, prestižne srednje škole poznate po rigoroznim akademskim standardima, dobijala je odlične ocene iz matematike i filozofije, živo zainteresovana zadela Dekarta i Platona. U to vreme još snažnije se uplela u pokret francuskih radnika, pisala je zahtevne i provokativne eseje, priključivala se protestnim marševima i zagovarala je prava radnika.

Po završetku srednje škole, Vejova se upisala na Ekol normal superior, gde je studirala filozofiju pod tutorstvom Emila Šartijea (poznatom kao Alen) i Anrija Karterona. Tamo je demonstrirala u znak solidarnosti sa nezaposlenima i radnicima u štrajku i organizovala je marševe, a na kraju je diplomirala kao prva u klasi, odmah ispred koleginice Simon de Bovoar.

Savremeni značaj

Jedinstveni spoj duhovnosti i političke pravednosti kod Vejove međaš je njenih doprinosa filozofiji. Iako je najpoznatija po političkoj filozofiji, svoj kratki život posvetila je različitim kreativnim poduhvatima, a za to vreme je radila i kao predavačica filozofije. Pesnikinja, povremeno i vajarka, autorka nedovršenog dramskog komada požalila se jednom u pismu Žanu Posternaku: “Zašto nemam beskrajno mnogo egzistencija koje su mi potrebne?”

Vejova je nastavila sa aktivizmom dok je radila u liceju u Le Piju u Gornjoj Loari 1930-ih, predvodeći demonstracije za skretanje pažnje na nezaposlene, zbog čega je potom bila optužena za podstrekavanje i zbog čega će joj biti zaprećeno otkazom na mesto predavača.

Oslobođenje radnika trebalo bi da dođe iz samih radionica, a tek nakon što se dožive nedaće kakve doživljavaju radnici, verovala je, može se napredovati ka sveopštoj klasnoj svesti

Žestoko je pisala tih godina, ali je malo šta od njenih radova objavljeno. Jedan od izuzetaka je njen esej iz 1940. godine “Ilijada ili pesma o sili”, objavljen prvi put u marsejskom književnom časopisu Les Cahiers du Sud. U eseju se na više od 24 strane bavi prirodom sile i nasilja, onako kako ga Homer opisuje u svom epu, pre nego što konačno zaključi da je sila jednako pogubna za tlačitelja koliko i za potlačenog. “Istinski heroj, prava tema, središte Ilijade, jeste sila”, piše ona, “sila koja porobljava čoveka, sila pred kojom se ljudsko telo grči i uzmiče. U tom delu se pokazuje kako se ljudski duh menja u dodiru sa silom. Zbrisan je, zaslepljen samom silom za koju je mislio da može da se nosi sa njom, deformisan težinom sile kojoj se podvrgava”.

Uprkos neutaživoj želji da oslobađa potlačene, i posvećenosti političkim i ekonomskim reformama, njena kritika moći i sile proširila se i na njeno shvatanje marksizma. Bila je ubeđena da se pri građenju predstava o proletarijatu podbacilo u shvatanju svakodnevnih iskustava potlačenih i radničke klase. Oslobođenje radnika trebalo bi da dođe iz samih radionica, a tek nakon što se dožive nedaće kakve doživljavaju radnici, verovala je, može se napredovati ka sveopštoj klasnoj svesti. Uprkos tome što je potekla iz imućnog miljea, Vejova je radila u raznim fabrikama i, kasnije, na Tibonovoj farmi.

U svom Fabričkom dnevniku, nastalom iz takvog iskustva koje menja život, ne samo što je opisala fizičke i emocionalne nedaće rada u fabrici, nego se bavila i egzistencijalnim i filozofskim dimenzijama patnje, nudeći jedinstveni uvid u čovečnost nasuprot teškoćama u industriji. Tu priča kako dan završava jecanjem od nepodnošljive glavobolje, jeze i neprestanog osećaja užasa.

Za Vejovu, kartezijansku dualistkinju, od najvećeg značaja tu nije samo telesni danak, nego i jad duše i uma. Pred iskušenjima rada u fabrici dospela je do onoga što je smatrala lišavanjem većim od bilo čega drugog: gubitka sposobnosti da misli. Primetila je da je iscrpljenost donela i podmuklu posledicu, da razara njen prvobitni motiv da se podvrgne životu fabričke radnice i skoro ju je onesposobila da se odupre padanju u najprimamljiviju zamku inherentnu takvoj egzistenciji: da sasvim odustane od razmišljanja.

Upravo tu se etos Vejove za krajnjim samopregorom, uz odbijanje partijske politike, ističe kao jedan od najuzbudljivijih elemenata njenog delovanja. Kako može da posluži svojim ubeđenjima ako je previše slaba i bolesna da smisleno učestvuje? I kome je takav čin od koristi kad se Vejova već toliko opirala da svoj angažman formalno unese u bilo koju političku sektu? Njen iscrpljujući rad u fabrici i to što je odbijala hranu mnogi su videli kao puki čin lične askeze koji je na kraju zasenio njeno šire posvećivanje društvenim i političkim idejama, dovodeći na kraju do toga da se udalji i od samih ideja koje je prvobitno nastojala da podrži.

(drudi deo može se pročitati ovde)

Piše: Kejti Tobin
Izvor: Verso
Preveo; Matija Jovandić