Elif Šafak o tome zašto su nam i dalje potrebni romani Uprkos skorašnjim istraživanjima prema kojima opada čitanje i smanjuje se čitalačka publika, Šafak smatra da su nam knjige neophodne u ovim haotičnim vremenima, da bismo usporili i koncentrisali se.

Jedno nedavno istraživanje koje je sproveo YouGov pokazalo je da 40% Britanaca nije pročitalo nijednu knjigu u proteklih godinu dana. „Književna epoha se primakla svom kraju“, prorekao je Filip Rot 2000. godine. „Dokaz za to je kultura, dokaz je društvo, dokaz je ekran.“ Rot je verovao da će sklop uma koji književnost zahteva neizbežno nestati. Ljudi više neće imati ni koncentraciju ni osamu potrebnu za čitanje romana.

Nekoliko studija izgleda da potvrđuje Rotov zaključak. Prosečno vreme tokom kojeg osoba može da se fokusira na jednu stvar opalo je u poslednjim decenijama sa približno dva i po minuta na oko 45 sekundi. To sam i sama primetila kada sam držala dva Ted govora u razmaku od skoro deset godina. Godine 2010. traženo je da govor traje do 20 minuta; 2017. to je smanjeno na oko 13 minuta. Kada sam pitala zašto, organizatori su mi rekli da se prosečan raspon pažnje smanjio. Ipak, zadržala sam trajanje mog govora od 20 minuta. I isto tako želim da se usprotivim ideji da ljudima više nisu potrebni romani.

Isto YouGov istraživanje pokazuje da među onima koji čitaju, više od 55% preferira fikciju. Razgovarajte s bilo kojim izdavačem ili prodavcem knjiga i potvrdiće vam: želja za čitanjem romana i dalje je veoma rasprostranjena. To što se duga forma održala nije mali podvig u svetu oblikovanom hiper-informacijama, brzom potrošnjom i kultom instant zadovoljstvima.

Živimo u vremenu u kojem ima previše informacija, ali premalo znanja – a još manje mudrosti. Taj višak informacija čini nas arogantnima, a potom i utrnulima. Moramo promeniti taj odnos i više se usredsrediti na znanje i mudrost. Za znanje su nam potrebne knjige, sporo novinarstvo, podkasti, dubinske analize i kulturni događaji. A za mudrost, između ostalog, potrebna nam je umetnost pripovedanja. Potrebna nam je duga forma.

Ne tvrdim da su romanopisci mudri. Naprotiv – mi smo haos na dve noge. Ali duga forma sadrži uvid, empatiju, emocionalnu inteligenciju i saosećanje. Na to je mislio Milan Kundera kada je rekao da je „mudrost romana vrlo različita od filozofske mudrosti“. U krajnjoj liniji, međutim, to je umetnost pripovedanja koja je starija i mudrija od nas samih. Pisci to osećaju u stomaku – a znaju to i čitaoci.

U poslednjih nekoliko godina primetila sam promenu u demografiji na književnim događajima i festivalima širom Ujedinjenog Kraljevstva: dolazi sve više mladih ljudi. Neki dolaze s roditeljima, ali još više njih dolazi samostalno ili s prijateljima. Vidno je više mladića koji prisustvuju događajima posvećenim fikciji. Čini mi se da što su vremena haotičnija, to je dublja naša potreba da usporimo i čitamo romane. U eri besa i teskobe, sukobljenih uverenja, rastućeg šovinizma i populizma, produbljuje se i podela na „nas“ i „njih“. Roman, međutim, razbija te dualizme.

Duga naracija je, još od Epa o Gilgamešu, tiho bacala svoju čaroliju. Jedno od najstarijih sačuvanih književnih dela, staro najmanje 4.000 godina, Gilgameš prethodi Ovidijevim Metamorfozama, Homerovoj Odiseji i Ilijadi. To je ujedno i neobična priča sa neočekivanim junakom u središtu. U epu, kralj Gilgameš se pojavljuje kao nemiran duh, opterećen olujom u svom srcu. On je sirov, sebičan čovek vođen pohlepom, moći i posedovanjem. Sve dok mu bogovi ne pošalju saputnika: Enkidua. Zajedno kreću na daleka putovanja, otkrivajući nove zemlje, ali i ponovo otkrivajući sami sebe.

To je priča o prijateljstvu, ali i o mnogim drugim stvarima – o snazi vode i poplava da unište ili obnove svet oko nas, o našoj želji da produžimo mladost, i o strahu od smrti. U mnogim klasičnim mitovima, junak se vraća kući kao pobednik – ali ne i u Epu o Gilgamešu. Ovde imamo junaka koji je izgubio dragog prijatelja, koji je podbacio u gotovo svemu i nije ostvario nikakvu jasnu pobedu. Ali pošto je iskusio neuspeh, poraz, tugu i strah, Gilgameš se razvija u saosećajnije i mudrije biće. Ovaj drevni ep govori o potencijalu za promenu i našoj potrebi da dosegnemo mudrost.

Otad su se mnogi carevi rađali i nestajali, mnogi moćni kraljevi – „snažni ljudi“ – nestali su bez traga, a neki od najviših spomenika pretvorili su se u prah. Ipak, ovaj ep je preživeo zub vremena – i evo nas, hiljadama godina kasnije, još uvek iz njega učimo. Kralj Gilgameš, posle putovanja i poraza, ponovo uspostavlja vezu sa sopstvenom ranjivošću i otpornošću. On uči kako da postane čovek. Baš kao i mi, kad čitamo romane o drugima.

Tekst: Elif Šafak
Izvor: theguardian.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i intervju koji je sa Milanom Kunderom uradio Filip Rot.