Milan Kundera: Romanopisac uči čitaoca da shvati svet kao pitanje (razgovarao: Filip Rot) Rot i Kundera, često pominjani kao pisci koje je Nobel nepravedno zaobišao, razgovarali su 1980. o “Knjizi smeha i zaborava”, poetici romana, staljinizmu, humoru, seksualnosti…

Ovaj intervju je sažetak dva razgovora Filipa Rota sa Milanom Kunderom nakon što je (Rot, prim. prev.) pročitao prevod rukopisa njegove knjige Knjiga smeha i zaborava – jedan razgovor je bio kada je (Kundera, prim. prev.) prvi put posetio London, drugi kada je bio u svojoj prvoj poseti Sjedinjenim Državama. Na oba putovanja je krenuo iz Francuske; od 1975. on i njegova supruga žive kao emigranti, u Renu, gde je predavao na Univerzitetu, a sada u Parizu. Tokom razgovora, Kundera je sporadično govorio na francuskom, ali uglavnom na češkom, a prevodilac mu je bila supruga Vera. Tekst na češkom je na engleski preveo Peter Kussi.

*   *   *

ROT: Mislite li da uskoro dolazi smak sveta?

KUNDERA: To zavisi od toga šta mislite pod rečju „uskoro“.

ROT: Sutra ili prekosutra.

KUNDERA: Osećaj da svet hrli u propast je drevan.

ROT: Dakle, nemamo o čemu da brinemo.

KUNDERA: Naprotiv. Ako je strah vekovima prisutan u ljudskom umu, mora da ima nečega u tome.

ROT: U svakom slučaju, čini mi se da je ova briga pozadina na kojoj se odvijaju sve priče u vašoj najnovijoj knjizi, čak i one koje su izrazito humorističke prirode.

KUNDERA: Da mi je neko kao dečaku rekao: Jednog dana ćeš videti kako tvoja nacija nestaje sa lica sveta, smatrao bih to besmislicom, nečim što bi mi bilo nemoguće da zamislim. Čovek zna da je smrtan, ali uzima zdravo za gotovo to što njegova nacija poseduje neku vrstu večnog života. Ali nakon ruske invazije 1968. godine, svaki Čeh se suočio sa idejom da bi njegova nacija mogla biti tiho zbrisana iz Evrope, baš kao što je tokom proteklih pet decenija 40 miliona Ukrajinaca tiho nestajalo sa zemljine kugle a da svet nije na to obratio pažnju. Ili Litvanci. Da li znate da je Litvanija u XVII veku bila moćna evropska nacija? Danas Rusi drže Litvance u svom rezervatu kao poluizumrlo pleme; oni su odsečeni od turista kako bi se sprečilo da informacija o njihovom postojanju dospe napolje. Ne znam šta je budućnost moje nacije. Izvesno je da će Rusi učiniti sve da je postepeno rastvore u svojoj civilizaciji. Niko ne zna da li će uspeti. Ali postoji mogućnost. A iznenadna spoznaja da takva mogućnost postoji dovoljna je da promeni čitav smisao nečijeg života. Danas čak i Evropu vidim kao krhku, smrtnu.

ROT: Pa ipak, nisu li sudbine istočne Evrope i zapadne Evrope radikalno različite?

KUNDERA: Kao koncept kulturne istorije, Istočna Evropa je Rusija, sa svojom veoma specifičnom istorijom ukorenjenom u vizantijskom svetu. Bohemija, Poljska, Mađarska, kao i Austrija, nikada nisu bile deo istočne Evrope. Od samog početka one su učestvovale u velikoj avanturi zapadne civilizacije, sa njenom gotikom, njenom renesansom, njenom reformacijom – što su pokreti čija je kolevka baš na ovim prostorima. Upravo je ovde, u srednjoj Evropi, moderna kultura našla svoje najveće pokretačke snage; psihoanaliza, strukturalizam, dodekafonija, Bartokova muzika, Kafkina i Muzilova nova estetika romana. Posleratna aneksija Centralne Evrope (ili barem njenog većeg dela) od strane ruske civilizacije dovela je do toga da zapadna kultura izgubi svoj vitalni centar gravitacije. To je najznačajniji događaj u istoriji Zapada u našem veku i ne možemo odbaciti mogućnost da je kraj srednje Evrope označio početak kraja Evrope u celini.

ROT: Tokom Praškog proleća, vaš roman Šala i vaše priče Smešne ljubavi objavljeni su u tiražu od 150.000 primeraka. Posle ruske invazije otpušteni ste sa mesta profesora na filmskoj akademiji i sve vaše knjige su sklonjene sa polica javnih biblioteka. Sedam godina kasnije vi i vaša supruga ubacili ste nekoliko knjiga i nešto odeće u gepek vašeg automobila i odvezli se u Francusku, gde ste postali jedan od najčitanijih stranih autora. Kako se osećate kao emigrant?

KUNDERA: Za pisca, iskustvo života u različitim zemljama je ogromna blagodat. Svet možete razumeti samo ako ga vidite sa više strana. Moja najnovija knjiga, koja je nastala u Francuskoj, odvija se na posebnom geografskom prostoru: oni događaji koji se dešavaju u Pragu vide se zapadnoevropskim očima, dok se ono što se dešava u Francuskoj vidi očima Praga. To je susret dva sveta. S jedne strane je moja rodna zemlja: u toku samo pola veka doživela je demokratiju, fašizam, revoluciju, staljinistički teror, kao i raspad staljinizma, nemačku i rusku okupaciju, masovne deportacije, smrt Zapada na svojoj zemlji. Ona stoga tone pod teretom istorije i gleda na svet sa ogromnim skepticizmom. S druge strane je Francuska: vekovima je bila centar sveta, a danas pati od nedostatka velikih istorijskih događaja. Zbog toga uživa u radikalnim ideološkim stavovima. To je lirsko, neurotično iščekivanje nekog velikog sopstvenog dela koje, međutim, ne dolazi i nikada neće doći.

ROT: Živite li u Francuskoj kao stranac ili se u smislu kulture osećate kao kod kuće?

KUNDERA: Jako volim francusku kulturu i veoma sam joj zahvalan. Pogotovo na njenoj starijoj literaturu. Rable mi je najdraži od svih pisaca. I Didro. Volim njegovog “Jackues le fataliste” isto koliko volim Lorensa Sterna. To su bili najveći eksperimentatori sa formom romana svih vremena. A njihovi eksperimenti su bili, takoreći, zabavni, puni sreće i radosti, što je danas iščezlo iz francuske književnosti i bez čega sve u umetnosti gubi na značaju. Stern i Didro shvataju roman kao veliku igru. Otkrili su humor romaneskne forme. Kada čujem napamet naučene argumente da je roman iscrpeo svoje mogućnosti, imam upravo suprotan osećaj: roman je tokom svoje istorije propustio mnoge od svojih mogućnosti. Na primer, podsticaje za razvoj romana skrivene u Sternu i Didrou nije pokupio nijedan njihov naslednik.

ROT: Vaša najnovija knjiga se ne zove roman, a ipak u tekstu tvrdite: Ova knjiga je roman u obliku varijacija. Dakle, da li je to roman ili nije?

KUNDERA: Što se tiče mog prilično ličnog estetskog suda, to je zaista roman, ali ne želim da nikome namećem ovo mišljenje. U romanesknoj formi krije se ogromna sloboda. Pogrešno je smatrati neku stereotipnu struktura neprikosnovenom suštinom romana.

ROT: Ipak, sigurno postoji nešto što roman čini romanom i što ograničava tu slobodu.

KUNDERA: Roman je dugačak komad sintetičke proze zasnovan na igri sa izmišljenim likovima. To su jedine granice. Pod pojmom sintetički mislim na piščevu želju da sa svih strana i najcelovitije moguće sagleda svoju temu. Ironični esej, romaneskni narativ, autobiografski fragment, istorijska činjenica, izlet u fantastiku – sintetička snaga romana je sposobna da spoji sve u jedinstvenu celinu poput glasova polifone muzike. Jedinstvo knjige ne mora da proizilazi iz zapleta, već ga može pružiti tema. U mojoj najnovijoj knjizi postoje dve takve teme: smeh i zaborav.

ROT: Smeh vam je oduvek bio blizak. Vaše knjige izazivaju smeh kroz humor ili ironiju. Kada vaši likovi zapadnu u tugu, to je zato što se sudaraju sa svetom koji je izgubio smisao za humor.

KUNDERA: Naučio sam koja je vrednost humora u vreme staljinističkog terora. Tada sam imao 20 godina. Uvek sam mogao da prepoznam osobu koja nije staljinista, osobu koje se ne treba bojati, po načinu na koji se smeje. Smisao za humor je bio pouzdan znak prepoznavanja. Od tada sam prestravljen svetom koji gubi smisao za humor.

ROT: U vašoj poslednjoj knjizi, međutim, sadržano je nešto drugo. U maloj paraboli poredite smeh anđela sa smehom đavola. Đavo se smeje jer mu se Božji svet čini besmislenim; anđeli se smeju od radosti, jer sve u Božijem svetu ima svoj smisao.

KUNDERA: Da, čovek koristi iste fiziološke manifestacije – smeh – da izrazi dva različita metafizička stava. Nečija kapa pada na kovčeg u sveže iskopanu raku, sahrana gubi smisao i rađa se smeh. Dvoje ljubavnika trče kroz livadu, držeći se za ruke, smejući se. Njihov smeh nema nikakve veze sa šalom ili humorom, to je ozbiljan smeh anđela koji pokazuje svoju radost postojanja. Obe vrste smeha spadaju u životna zadovoljstva, ali katkada označavaju i dvostruku apokalipsu: oduševljeni smeh anđela fanatika, koji su toliko ubeđeni u značaj svog sveta da su spremni da obese bilo koga ko ne deli njihovu radost. A drugi smeh, koji se čuje sa suprotne strane, koji tvrdi da je sve postalo besmisleno, da su i sahrane smešne, a grupni seks samo komična pantomima. Ljudski život je omeđen dvama ponorima: fanatizmom s jedne strane i apsolutnim skepticizmom s druge.

ROT: Ono što sada nazivate smehom anđela je novi termin za „lirski odnos prema životu“ vaših prethodnih romana. U jednoj od svojih knjiga eru staljinističkog terora karakterišete kao vladavinu vešala i pesnika.

KUNDERA: Totalitarizam nije samo pakao, već i san o raju – prastara drama sveta u kome bi svi živeli u harmoniji, ujedinjeni zajedničkom voljom i verom, gde jedni pred drugima nemaju tajne. O ovom raju sanjao je i Andre Breton kada je pričao o staklenoj kući u kojoj je čeznuo da živi. Da totalitarizam nije iskoristio ove arhetipove, koji su duboko u svima nama i duboko ukorenjeni u svim religijama, nikada ne bi uspeo da privuče toliko ljudi, posebno u ranim fazama svog postojanja. Međutim, kada san o raju počne da se pretvara u stvarnost, tu i tamo počinju da se pojavljuju ljudi koji mu stoje na putu, pa vladari raja moraju da izgrade mali gulag kraj Edena. S vremenom ovaj gulag postaje sve veći i savršeniji, dok raj postaje sve manji i skromniji.

ROT: Veliki francuski pesnik Eliar u vašoj knjizi lebdi nad rajem i gulagom. Da li je ovaj deo istorije koji pominjete u knjizi autentičan?

KUNDERA: Posle rata, Pol Eliar je napustio nadrealizam i postao najveći predstavnik onoga što bih mogao nazvati „poezijom totalitarizma“. Pevao je za bratstvo, mir, pravdu, bolje sutra, pevao je za drugarstvo i protiv izolacije, za radost i protiv mraka, za nevinost i protiv cinizma. Kada su 1950. godine vladari raja osudili Eliarovog praškog prijatelja, nadrealistu Zaviša Kalandru na smrt vešanjem, Eliar je potisnuo svoja lična osećanja prijateljstva zarad nadličnih ideala i javno izjavio da odobrava pogubljenje svog druga. Obešeni je ubijen dok je pesnik pevao.
I ne samo pesnik. Ceo period staljinističkog terora bio je period kolektivnog lirskog delirijuma. Ovo je do sada potpuno zaboravljeno, ali to je suština stvari. Ljudi vole da kažu: Revolucija je lepa, samo je teror koji iz nje proizilazi zlo. Ali ovo nije istina. Zlo je već prisutno u lepom, pakao je već sadržan u snu o raju i ako želimo da razumemo suštinu pakla moramo ispitati suštinu raja iz kojeg je nastao. Gulag je izuzetno lako osuditi, ali odbaciti poeziju totalitarizma koja putem raja vodi u gulag teško je kao i uvek. Danas ljudi širom sveta nedvosmisleno odbacuju ideju gulaga, ali su i dalje voljni da se prepuste totalitarnoj poeziji i da marširaju u nove gulage uz melodiju iste lirske pesme koju je Eliar odsvirao kada se vinuo nad Pragom poput arhanđela lirike, dok se dim od Kalandrinog tela dizao ka nebu iz dimnjaka krematorijuma.

ROT: Ono što je toliko karakteristično za vašu prozu je stalna konfrontacija privatnog i javnog. Ali ne u smislu da se privatne priče odvijaju na političkoj pozadini, niti da politički događaji zadiru u privatni život. Naprotiv, stalno pokazujete da političkim događajima vladaju isti zakoni kao i privatnim događajima, tako da je vaša proza svojevrsna psihoanaliza politike.

KUNDERA: Metafizika čoveka je u privatnoj sferi ista kao i u javnoj. Uzmite drugu temu knjige, zaborav. Ovo je veliki privatni problem čoveka: smrt kao gubitak sopstva. Ali šta je ovo ja? To je zbir svega čega se sećamo. Dakle, ono što nas plaši u vezi sa smrću nije gubitak prošlosti. Zaborav je oblik smrti koji je uvek prisutan u životu. Ovo je problem moje junakinje, koja očajnički pokušava da sačuva nestajuća sećanja na svog voljenog mrtvog muža. Ali zaborav je takođe veliki problem politike. Kada velika sila želi da maloj zemlji oduzme nacionalnu svest ona koristi metod organizovanog zaborava. To se trenutno dešava u Bohemiji. Savremena češka književnost, u meri u kojoj ima ikakvu vrednost, nije štampana već 12 godina; Prokribovano je 200 čeških pisaca, uključujući mrtvog Franca Kafku; 145 čeških istoričara je otpušteno, istorija je prerađena, spomenici srušeni. Nacija koja gubi svest o svojoj prošlosti postepeno gubi sebe. I tako je politička situacija brutalno osvetlila običan metafizički problem zaborava sa kojim se suočavamo sve vreme, svaki dan, bez ikakve pažnje. Politika demaskira metafiziku privatnog života, privatni život razotkriva metafiziku politike.

ROT: U šestom delu vaše knjige varijacija glavna junakinja Tamina stiže na ostrvo gde su samo deca. Na kraju je progone do smrti. Da li je ovo san, bajka, alegorija?

KUNDERA: Ništa mi nije više strano od alegorije, priče koju autor izmišlja da bi ilustrovao neku tezu. Događaji, bilo realistični ili izmišljeni, sami po sebi moraju biti značajni, a čitalac treba da bude naivno zaveden njihovom snagom i poezijom. Uvek me je proganjala ova slika, a u jednom periodu mog života stalno mi se ponavljala u snovima: Čovek se nađe u svetu dece iz kojeg ne može da pobegne. I odjednom se detinjstvo, koje svi poetizujemo i obožavamo, otkriva kao čist užas. Kao zamka. Ova priča nije alegorija. Ali moja knjiga je polifonija u kojoj se različite priče međusobno objašnjavaju, rasvetljavaju, dopunjuju. Osnovni događaj knjige je priča o totalitarizmu, koji ljudima oduzima pamćenje i tako ih pretvara u naciju dece. Svi totalitarizmi to rade. A možda to čini čitavo naše tehnološko doba, sa svojim kultom budućnosti, svojom ravnodušnošću prema prošlosti i nepoverenjem u misli. Usred nemilosrdnog maloletničkog društva, odrasla osoba sa sposobnošću pamćenja i ironije oseća se kao Tamina na ostrvu dece.

ROT: Gotovo svi vaši romani, zapravo svi pojedinačni delovi vaše najnovije knjige, imaju rasplet u velikim scenama koitusa. Čak i taj deo koji nosi nevino ime “Majka” je samo jedna duga scena trojke, sa prologom i epilogom. Šta za vas kao romanopisca znači seks?

KUNDERA: Danas, kada seksualnost više nije tabu, puko opisivanje, puka seksualna ispovest, postala je očevidno dosadna. Kako se Lorens, ili čak Henri Miler, čine prevaziđeni sa svojim lirizmom opscenosti! Pa ipak, određeni erotski odlomci Žorža Bataja ostavili su trajan utisak na mene. Možda zato što nisu lirski već filozofski. Imate pravo da se kod mene sve završava velikim erotskim scenama. Imam osećaj da scena fizičke ljubavi stvara izuzetno oštro svetlo koje odjednom otkriva suštinu likova i sumira njihovu životnu situaciju. Hugo vodi ljubav sa Taminom dok ona očajnički pokušava da razmišlja o izgubljenom odmoru sa svojim mrtvim mužem. Erotska scena je fokus gde se spajaju sve teme priče i gde se nalaze njene najdublje tajne.

ROT: Poslednji deo, sedmi, zapravo ne bavi se ničim osim seksualnošću. Zašto ovaj deo zatvara knjigu a ne neki drugi, poput mnogo dramatičnijeg šestog dela u kojem umire junakinja?

KUNDERA: Tamina umire, metaforički rečeno, usred smeha anđela. S druge strane, kroz poslednji deo knjige odzvanja suprotan smeh, onaj koji se čuje kada stvari izgube smisao. Postoji određena zamišljena linija razdvajanja iza koje stvari izgledaju besmisleno i smešno. Čovek se pita: Zar nije besmisleno da ustanem ujutru? Da idem na posao? Da težim bilo čemu? Da pripadam nekoj naciji samo zato što sam tako rođen? Čovek živi u neposrednoj blizini ove granice i lako se može naći na drugoj strani. Ta granica postoji svuda, u svim oblastima ljudskog života, pa čak i u najdubljoj, najbiološkijoj oblasti od svih: u seksualnosti. I upravo zato što je to najdublje područje života, pitanje seksualnosti je najdublje pitanje. Zbog toga se moja knjiga varijacija ne može završiti ni jednom drugom varijacijom do ovom.

ROT: Da li je ovo, dakle, najdalje što ste otišli u svom pesimizmu?

KUNDERA: Obazriv sam sa rečima pesimizam i optimizam. Roman ne tvrdi ništa; roman traži i postavlja pitanja. Ne znam da li će moj narod propasti i ne znam ko je od mojih likova u pravu. Izmišljam priče, suočavam jednu sa drugom i na taj način postavljam pitanja. Ljudska glupost proizilazi iz toga što ljudi imaju pitanje o svemu. Kada je Don Kihot krenuo u svet, taj svet se pred njegovim očima pretvorio u misteriju. To je nasleđe prvog evropskog romana ostavljeno čitavoj potonjoj istoriji romana. Romanopisac uči čitaoca da shvati svet kao pitanje. Ima mudrosti i tolerancije u tom stavu. U svetu izgrađenom na sakrosantnim izvesnostima, roman je mrtav. Totalitarni svet, bilo da je zasnovan na Marksu, islamu ili bilo čemu drugom, jeste svet odgovora, a ne pitanja. Tu nema mesta za roman. U svakom slučaju, čini mi se da danas širom sveta ljudi više vole da sude nego da razumeju, da odgovore nego da pitaju, tako da se glas romana jedva čuje od bučne gluposti ljudskih izvesnosti.

Izvor: kundera.de
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i intervju koji je Milan Kundera 1984. dao za The Paris Review, kao i listu od 10 najdžangrizavijih izjava Filipa Rota

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: