Džulijan Barns o pamćenju i menjanju mišljenja Dobitnik Bukerove nagrade Džulijan Barns promišlja trenutke u svom životu kada su se sećanje i mašta prepleli, pitajući se da li ikada možemo zaista računati na naš mozak da nam pruži istinu.

Zvuči kao prosta stvar. „Predomislio sam se.“ Subjekat, glagol, objekat – jasna, čista radnja, bez korektivnih ili umanjujućih prideva i priloga. „Ne, neću to uraditi – predomislio sam se“ obično je neoboriva izjava. Ona podrazumeva postojanje jakih argumenata koji se mogu izneti ukoliko bude potrebno. Poznat je odgovor ekonomiste Džona Mejnarda Kejnsa, optuženog za nedoslednost: „Kad se činjenice promene, i ja promenim mišljenje.“ Dakle, on – i mi – s punim pravom i samopouzdanjem upravljamo ovom celokupnom operacijom. Svet može biti sklon nedoslednosti, ali ne i mi.

Pa ipak, ta fraza pokriva širok spektar mentalnih aktivnosti – neke su naizgled racionalne i logične, druge elementarne i instinktivne. Nekada se proces odvija ispod nivoa svesti, sve dok se ne pojavi iznenadna spoznaja da ste se, tako je, u potpunosti predomislili u vezi sa nekom temom, osobom, teorijom, svetonazorom. Dadaista Fransis Pikabija jednom je rekao: „Naše glave su okrugle da bi misli mogle da menjaju pravac.“ Mislim da je ovaj opis naših mentalnih procesa podjednako tačan kao i Kejnsova izjava.

Dok sam odrastao, odrasli iz generacije mojih roditelja često su govorili: „Žensko pravo je da se predomisli.“ Iz muškog ugla, to je bilo ili šarmantna ili krajnje iritantna karakteristika. Smatralo se nečim suštinski ženskastim ili ženstvenim, ponekad pukim hirom, ponekad duboko emotivnim i intuitivno inteligentnim – opet, intuicija je tada bila „ženska specijalnost“ – i povezanim sa samom prirodom žene o kojoj je reč. Tako biste možda mogli reći da su muškarci bili kejnzijanci, a žene pikabijanci.

Danas se ta fraza o „ženskom pravu“ retko čuje, i mnogima verovatno zvuči jednostavno seksistički i pokroviteljski. S druge strane, ako se ovom fenomenu priđe iz filozofske ili neurološke perspektive, stvari izgledaju malo drugačije. „Predomislio sam se.“ Subjekat, glagol, objekat – jednostavna razmena pod našom kontrolom. Ali gde je to „ja“ koje menja taj „um“, poput jahača koji upravlja konjem kolenima, ili vozača tenka koji usmerava njegovo napredovanje? Filozof ili neurolog teško bi ga locirali. To „ja“ u koje smo toliko sigurni nije nešto izvan i odvojeno od uma, već nešto što iz njega proizilazi. Kako je jedan neurolog rekao, „nema supstance ‘ja’” koju bismo mogli pronaći u mozgu. Daleko od toga da smo jahači ili komandanti, mi smo zapravo putnici u autonomnom vozilu budućnosti. Spoljašnji posmatrač vidi automobil, volan i osobu koja sedi za njim. I to jeste tačno – osim što kod ovog modela vozač ne može prebaciti sa automatskog na manuelni režim, jer manuelni ne postoji.

Pamćenje, ili njegovo slabljenje i odsustvo, pomaže nam da potvrdimo našu novu poziciju; ono je deo tog procesa.

Ako stvari stoje tako – ako je mozak, odnosno um, taj koji stvara ono što nazivamo „ja“, onda fraza „predomislio sam se“ nema previše smisla. Mogli bismo isto tako reći: „Moj um me je promenio.“ A ako tako posmatramo stvari, onda ni sami ne razumemo u potpunosti proces promene mišljenja. U tom slučaju, to nije samo žensko pravo, već ljudsko. Mada, možda „pravo“ nije najprikladnija reč – pre bi se moglo reći osobina ili neobičnost.

Ponekad sam u životu bio logični kejnzijanac, ponekad dadaistički pikabijanac. Ali u oba slučaja, uglavnom sam bio siguran da sam bio u pravu što sam promenio mišljenje. To je još jedna karakteristika ovog procesa. Nikada ne pomislimo: „Oh, predomislio sam se i sada zastupam slabiji ili manje ubedljiv stav nego ranije“ ili „prihvatio sam gluplje ili sentimentalnije gledište.“ Uvek verujemo da je promena mišljenja poboljšanje, da donosi veću istinitost ili realističniji pogled na svet i odnose s ljudima. Ona stavlja tačku na neodlučnost, nesigurnost, slabost duha. Čini se da nas osnažuje i čini zrelijima; još jednu detinjastu stvar smo ostavili iza sebe. Pa, naravno da to mislimo, zar ne?

Sećam se priče o jednom studentu sa Oksforda koji je gajio književne ambicije i koji je dvadesetih godina prošlog veka posetio Garsington Manor, gde je umetnički salon vodila lejdi Otolin Morel. Pitala ga je: „Da li više volite proleće ili jesen, mladiću?“ Odgovorio je da voli proleće. Na to mu je ona uzvratila da će, kad ostari, verovatno više voleti jesen. Krajem sedamdesetih godina intervjuisao sam pisca Vilijama Gerhardija, koji je bio gotovo tačno pola veka stariji od mene. Ja sam bio mlad i neiskusan, on izuzetno star, zapravo nepokretan u postelji. Pitao me je da li verujem u zagrobni život. Rekao sam da ne verujem. „Pa, možda hoćeš kad dođeš u moje godine“, odgovorio je uz osmeh. Divio sam mu se zbog te opaske, iako nisam verovao da ću ikada promeniti mišljenje do te mere.

Ali svi mi očekujemo, pa čak i odobravamo, određene promene tokom godina. Menjamo mišljenje o mnogim stvarima – od puke lične sklonosti, poput boja koje preferiramo ili odeće koju nosimo, preko estetskih pitanja, kao što su muzika i knjige koje volimo, do pripadnosti određenim društvenim grupama – fudbalskom timu ili političkoj partiji koju podržavamo – pa sve do najviših istina: osobe koju volimo, boga kome se molimo, značaja ili beznačaja našeg mesta u naizgled praznom ili tajanstveno ispunjenom svemiru. Te odluke donosimo – ili one donose nas – neprestano, iako su često prikrivene dramatičnošću događaja koji ih izazivaju. Ljubav, roditeljstvo, smrt bliskih osoba – takve stvari preusmeravaju naše živote i često nas navode da promenimo mišljenje. Da li je to samo zato što su se činjenice promenile? Ne, pre će biti da su nam se, odjednom, razjasnile oblasti činjenica i osećanja koje su nam dotad bile nepoznate, da se emocionalni pejzaž promenio. A u tom vrtlogu emocija menja se i naš um. Zato mislim da sam, u celini gledano, postao pikabijanac, a ne kejnzijanac.

Razmotrimo pitanje pamćenja. Ono često igra ključnu ulogu u promeni mišljenja: potrebno je da zaboravimo šta smo ranije verovali – ili barem da zaboravimo s kakvom strašću i uverenjem smo to verovali – jer sada verujemo u nešto drugo, za šta znamo da je istinitije i dublje. Pamćenje, ili njegovo slabljenje i odsustvo, pomaže nam da potvrdimo našu novu poziciju; ono je deo tog procesa. A iznad toga, postavlja se šire pitanje kako se naše shvatanje pamćenja menja. Moje se, svakako, promenilo tokom života. Kad sam bio dete, bez mnogo razmišljanja sam pretpostavljao da pamćenje funkcioniše poput odeljenja za nađeni prtljag na železničkoj stanici. Dogodi se neki događaj u našem životu, mi brzo i nesvesno procenimo njegov značaj, i ako ga smatramo dovoljno važnim, odložimo ga u pamćenje. Kasnije, kada nam zatreba, odnesemo potvrdu u određeni odeljak mozga, koji nam sećanje vraća – i ono je tu, sveže i netaknuto, baš kao u trenutku kada se dogodilo.

Ponekad je korisno otkriti koliko se sećanja drugih ljudi često razlikuju od naših – ne samo u pogledu događaja, već i u vezi s tim kakvi smo, po njihovom mišljenju, tada bili.

Ali znamo da to zapravo nije tako. Znamo da pamćenje propada. Razumemo da svaki put kada izvadimo neko sećanje iz tog ormarića i osvrnemo se na njega, napravimo u njemu neku sitnu promenu. I tako priče koje najčešće prepričavamo o svom životu postaju najmanje pouzdane, jer smo ih nesvesno menjali sa svakim ponovnim pričanjem tokom svih minulih godina.

Ponekad za to nisu potrebne godine. Imam jednog starog prijatelja, vrsnog pripovedača, koji je jednom, u mom prisustvu, u toku jednog dana ispričao istu anegdotu pred tri različite grupe ljudi – svaki put sa drugačijim završetkom. Pri trećem prepričavanju, kada je smeh splasnuo, tiho sam prokomentarisao, možda pomalo zlobno: „Pogrešan kraj, Tome.“ Pogledao me je u neverici (zbog mog nevaspitanja); ja sam gledao njega u neverici (jer nije bio u stanju da se drži jedne verzije priče).

Postoji i nešto što bih nazvao transplantacijom sećanja. Moja supruga i ja bili smo bliski prijatelji sa slikarom Hauardom Hodžkinom (Howard Hodgkin) i često smo putovali s njim i njegovim partnerom. Godine 1989. bili smo u Tarantu, na jugu Italije, kada je Hauard u izlogu jedne stare galanterijske radnje ugledao crni peškir. Ušli smo unutra, Hauard je zamolio prodavca da mu ga pokaže, a ovaj je iz fioke izvukao crni peškir. Ne, objasnio je Hauard, to nije baš ona nijansa crne iz izloga. Prodavac, nimalo zbunjen, doneo je drugi, pa zatim još jedan, i još jedan, od kojih je Hauard svaki odbio, jer nije bio „dovoljno crn“. Kada ih je odbio sedam ili osam, pomislio sam (kako bi svako pomislio): za ime boga, to je samo peškir, služi ti da obrišeš lice. Onda je Hauard zamolio prodavca da izvadi onaj iz izloga – i svi smo odmah videli da je zaista bio tek neznatno crnji od svih ostalih. Kupovina je obavljena, a lekcija o preciznosti umetničkog oka naučena. Ovaj događaj opisao sam u jednom eseju o Hauardu, a sigurno sam ga i usmeno prepričao nekoliko puta. Mnogo godina kasnije, nakon Hauardove smrti, bio sam na večeri u slikarskim krugovima kada je jedna žena, obraćajući se mužu, rekla: „Sećaš li se kad smo s Hauardom ušli u onu radnju da kupimo crni peškir…“ Pre nego što je stigla da završi, odlučno sam je prekinuo i podsetio je da je to moja priča – što je ona, sudeći po njenom izrazu lica, priznala. I ne mislim da je to učinila namerno; jednostavno je nekako zapamtila taj događaj kao nešto što se desilo njoj i njenom mužu. Bio je to bezazlen pozajmljeni fragment sećanja – ili, ako hoćete, čin mentalnog kanibalizma.

Ponekad je korisno otkriti koliko se sećanja drugih ljudi često razlikuju od naših – ne samo u pogledu događaja, već i u vezi s tim kakvi smo, po njihovom mišljenju, tada bili. Pre nekoliko godina razmenjivao sam pisma sa nekim ko je išao sa mnom u školu, ali s kim nisam ostao u kontaktu i koga se uopšte nisam sećao. Prepiska je prerasla u oštru raspravu, nakon čega je on očigledno odlučio da mi bez ustezanja kaže šta misli o meni – ili, preciznije, kako se sada priseća onoga što je tada mislio o meni. „Sećam te se“, napisao je, „kao bučne i iritantne pojave u hodniku šestog razreda.“ Ovo me potpuno iznenadilo i nisam mogao a da se ne nasmejem, iako pomalo kiselo. Moje sopstveno sećanje insistiralo je – i još uvek insistira – da sam bio stidljiv, samosvestan i pristojan, iako unutrašnje buntovan. Ali nisam mogao da poreknem njegovo prisećanje, te sam ga, premda kasno, uzeo u obzir i promenio mišljenje o tome kakav sam zaista bio – ili barem kako sam mogao delovati drugima – pre pedeset i više godina.

Mislim da ponekad pamtimo kao istinite stvari koje se nikada nisu ni dogodile; da možemo toliko izmeniti izvorni događaj da postane neprepoznatljiv.

Postepeno sam počeo da menjam mišljenje i o samoj prirodi pamćenja. Dugo sam se držao teorije „ odeljenja za nađeni prtljag na železničkoj stanici“, pretpostavljajući da su nečija sećanja bolja jer je njihov mozak imao bolje „uslove skladištenja“, ili jer su ih pažljivije oblikovali i polirali pre nego što su ih tamo odložili. Pre nekoliko godina pisao sam knjigu koja se uglavnom bavila smrću, ali je istovremeno bila i porodična memoarska proza. Imam brata – tri godine starijeg, po profesiji filozofa – i poslao sam mu mejl u kojem sam mu objasnio na čemu radim. Postavio sam mu neka uvodna pitanja o našim roditeljima – kako ih je on doživljavao kao roditelje, šta su nas naučili, kakvim je smatrao njihov međusobni odnos. Dodao sam da će se i on, neminovno, pojaviti u mojoj knjizi. Odgovorio mi je jednom rečenicom koja me je zapanjila. „Inače“, napisao je, „ne smeta mi šta ćeš napisati o meni, a ako se tvoja sećanja ne poklapaju s mojima, koristi tvoja, jer su verovatno bolja.“ Pomislio sam da je ovo ne samo izuzetno velikodušno s njegove strane, već i veoma zanimljivo. Iako je bio samo tri godine stariji od mene, pretpostavljao je da je moje pamćenje superiornije. Zaključio sam da bi to moglo biti zato što je filozof, naviknut da živi u svetu apstraktnih i teorijskih ideja, dok sam ja kao romanopisac profesionalno zaglibljen u haotične, svakodnevne detalje života.

Ali bilo je u tome nečeg dubljeg. Kako mi je objasnio, došao je do toga da ne veruje pamćenju kao pouzdanom vodiču kroz prošlost. Samo po sebi, neprovereno i nepotkrepljeno sećanje, po njegovom mišljenju, nije ništa bolje od čina maštanja. (Džejms Džojs je to rekao obrnuto: „Mašta je pamćenje“ – što je daleko sumnjivija tvrdnja.) Moj brat mi je naveo primer. Godine 1976. išao je na filozofsku konferenciju o stoičkoj logici, koja se održavala u Šantiju, severno od Pariza, u organizaciji Žaka Brinšviga, koga do tada nikada nije upoznao. Vozom je putovao iz Bulonja i jasno se sećao da je promašio svoju stanicu, pa je morao da uzme taksi nazad i zbog toga stigao sa zakašnjenjem. On i Brinšvig kasnije su postali bliski prijatelji, a trideset godina kasnije, tokom večere u Parizu, prisećali su se svog prvog susreta. Brinšvig je rekao da ga je čekao na peronu u Šantiju i da ga je odmah prepoznao čim je sišao s voza. Gledali su se u neverici (i možda su morali da primene stoičku logiku na sopstvenu zbunjenost).

Ta knjiga izašla je pre sedamnaest godina. A u međuvremenu sam se priklonio bratovom stavu. Sada se slažem da pamćenje, kada je samo jedno i nepotkrepljeno bilo kakvim drugim dokazima, nije pouzdan vodič kroz prošlost. Sada sam u to uveren još više nego ranije – verujem da neprestano iznova stvaramo sopstvene živote, prepričavajući ih – uglavnom – u svoju korist. Smatram da je proces pamćenja bliži činu mašte nego jasnom i pouzdanom prizivanju nekog događaja iz prošlosti. Mislim da ponekad pamtimo kao istinite stvari koje se nikada nisu ni dogodile; da možemo toliko izmeniti izvorni događaj da postane neprepoznatljiv; da možemo prisvojiti nečije tuđe sećanje i promeniti ne samo krajeve priča naših života, već i njihove početke i središnje tačke. Verujem da se pamćenje tokom vremena menja – i da menja naše mišljenje. To je ono što trenutno mislim. Mada, možda ću se za nekoliko godina i oko toga predomisliti.

Tekst: Džulijan Barns
Izvor: theguardian.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst Džulijana Barnsa u kojem se bavi pozicijom pisca u porodici. Kao i tekst o tome zašto je Čehov toliko polagao na uspomene.