Neobična priroda ljudske svesti dozvoljava nam da razmišljamo o sebi. Možemo sebe da vidimo u trenutku, dok čitamo ovu stranicu, ili dok šetamo između rafova prodavnice sa prehrambenom robom, ili da se vidimo pred ogledalom dok se ujutru umivamo. Ali možemo sebe da zamislimo i retrospektivno, dok razmišljamo o detinjstvu, kao i u perspektivi, kada se vidimo unapred kako ležimo na plaži sledećeg meseca, porađamo se za tri meseca ili dogodine pronalazimo novi posao. Ništa nije izvesnije od toga što postojim, jedinstven(a) u odnosu na sve druge koji žive, živeli su ili će tek živeti. Kako su to sve ove zasebne ličnosti prepoznatljive kao “ja”, s obzirom na to koliko se “ja” menja kroz životni vek?
Neurolog Anil Set navodi da je očigledni kontinuitet svojstava ličnosti donekle dobar i koristan trik koji nas održava u životu. Telo spoznaje sebe kroz neprekidnu komunikaciju između mozga, želuca, udova i svih čula. Set objašnjava da su biološke funkcije pogrešnog tumačenja rizične po samoodržanje. A tom kontinuitetu ličnosti nije potreban svesni napor. Potrebno mu je jedino sećanje. Sposobnost da održimo višestruko ja na okupu je osnova našeg trajanja u svetu koji se neprekidno menja.
Anton Čehov je u svojim pričama i dramama opisao sećanje kao vitalni link koji ne samo što ljude održava fizički i mentalno celovitim, nego je na dubljem nivou izvor odakle se crpi nada umesto očaja, znanje umesto neznanja i pažljivost umesto surovosti. Pamćenje je dobro sito za ljudske vrednosti. Čehov je bio lekar koji je počeo da piše u mladosti da bi zaradio novac za školarinu, a potom da bi izdržavao veliku porodicu – svog bankrotiralog despota od oca, namučenu majku, posvećene sestre i nametljivu, nesposobnu braću. Povremeno bi se požalio na to da mu je potreban novac, ali se dešavalo i da odbije naručene tekstove.
Dok je boravio u Nici 1897. godine, Čehovu je urednik iz Kosmopolisa zatražio priču iz života u inostranstvu. Odbio je. “Mogu da pišem samo po sećanju”, odgovorio je, “nikada nisam pisao iz neposrednog okruženja. Tema prvo mora da mi prođe kroz sećanje kao kroz filter koji zadržava samo ono važno i karakteristično”. Te zime se, umesto da piše o zadovoljstvima sa suncem okupanog Mediterana, okrenuo pričama o devojkama i mladićima koji žive u zabačenim ruskim provincijama sa malim šansama da umaknu čamotinji, i sve to po sećanju.
Isprva se ovo insistiranje na tome da se prepusti vremenu da uradi svoje deluje paradoksalno, s obzirom na to koliko živo su u Čehovljevim pričama utkani krajnje precizni, dobro zapaženi detalji iz svakodnevice – miris gazdinstva na seno, još toplo đubrivo i mleko koje se puši u junu; trenutak kad pevačica domaši najviši nivo svog opsega glasa pa više zvuči kao ptica nego kao ljudsko biće; ljubičasti odsjaj mora u suton na Krimu. Ti detalji nisu tek delovi žurnalističkog hvatanja atmosfere, niti su tu prosto zbog broja reči (Čehov je počeo štancujući humoreske i šale za novine koje su plaćale po broju reči). Ti detalji bili su deo sveta koji su njegove likove povezivali sa vremenom i mestom odakle nisu mogli da pobegnu.
Čehov je zapažanja o sećanju formulisao kada mu je bilo 37 godina. Prezimio je na jugu Francuske da bi odmorio tuberkulozna pluća od suvog, hladnog moskovskog vazduha. Rođen je 1860. godine, kada je prognozirani prosečni životni vek bio negde oko sredine pete decenije. Atul Gavande primetio je da se oko 1900. godine “na starost nije gledalo kao na nešto što je povećavalo rizik od umiranja kao danas, nego pre kao na merilo srećnih okolnosti”.
Čehovu ta mera srećnih okolnosti nije bila suđena. Umro je od tuberkuloze kad mu je bilo 44, nakon što se godinama patio sa simptomima opšte slabosti, nesanicom, neujednačenim pulsom, jezom i groznicom. Prvi put je sa 25 godina primetio da je iskašljao crveni ugrušak. Toj bolesti tada nije bilo leka, ali su simptomi mogli donekle da se ublaže tako što bi provodio vreme na jugu, pa je zimovao na francuskoj rivijeri ili na Krimu.
Čehov je pažljivo čitao Darvina, Herberta Spensera i druge koji su formulisali revolucionarna stanovišta o ljudskoj prirodi. Prema njihovim viđenjima, ljudi se temeljno prilagođavaju prirodi, potčinjeni su rasprostranjenim evolutivnim silama i reaguju na nasumične događaje u prirodi, na vatru koja uništava odgovarajuće stanište, na bakterije kojima je populacija zaražena, na deceniju dugu sušu.
Ne postoji unapred zadata sudbina. Čehov je bio darvinista bez ostatka i sa ravnodušnošću je govorio o epidemijama kolere kao o načinu na koji priroda istrebljuje slabe, iako je danima radio po 20 sati u bolnici da bi ublažio bolove i patnje pogođenih tom bolešću.
Njegov spisateljski posao bio je identičan njegovom poslu lekara i čoveka od nauke. Pisac je, poručio je u pismu Mariji Kiseljovoj:
…Osoba sa obavezom, ograničena svešću o svojoj obavezi i savešću; kad se najzad poduhvatio pera onda nema nazad i, bez obzira na to koliko se nešto čini užasnim, dužan je da prevlada ličnu gadljivost i svoju imaginaciju ukalja prljavštinom života…
Za hemičara ništa na zemlji nije čisto. Pisac mora da bude objektivan kao hemičar; on mora da se odrekne uobičajene subjektivnosti i da razume da hrpe balege u pejzažu igraju ulogu vrednu poštovanja, a da zli nagoni jednako čine život kao i oni dobri.
Pa ipak, njemu kao piscu glavne teme nisu bile hrpe balege u pejzažu. Bilo je to samo pamćenje i moć sećanja da životu, ma koliko on skroman bio, daruje smisao i, kada se za to ukaže prilika, stanja čistog blaženstva. U njegovim komadima i pripovetkama sećanje postaje više od imenice. To je i glagol, kratkotrajna i prolazna radnja, koja pruža smisao inače nasumičnim i besmislenim životima kakve ljudi žive.
Za Čehova se govori da je bio nežan, pažljiv i saosećajan. Možda je kao čovek bio takav prema prijateljima i pacijentima, ali kao pisac nije. U svojim pričama i komadima je ljude opisivao bez laskanja. S obzirom na svoju lekarsku i dijagnostičarsku pronicljivost, njegove opservacije su bile nemilosrdne i precizne. On takvom iskrenošću nije hteo da šokira, zaprepasti ili obeshrabri čitaoce. “Umetnik ne treba da sudi svojim likovima i onome što kažu; njegov posao je samo da bude nepristrasni svedok”.
Malobrojni njegovi likovi su gospodari svoje sudbine, a još manje njih je voljno da preuzme odgovornost za sebe, a kamoli za druge. Čehovljevi pogledi na sposobnost čoveka da razume samog sebe bili su tmurni. Njegovi likovi se često nađu na udaru nevolja i izlaze poraženi. Oni varaju i varani su. Lažu i sebe i druge. Besni i očajni piju dok se ne obeznane. Ili žive nezainteresovani za sve, iz kukavičluka, i drže jezik za zubima onda kad treba da progovore. Čitamo o ljudima kojima se nudi prilika za sreću, a oni je ne primećuju. Ili, ako je i primete, odbijaju je, iz sujete ili trenutnog napada pakosti, ili se uplaše i osete strepnju od promene i odu u svoje krevete.
Pohvala dosadi, esej Josifa BrodskogA pre svega se predaju samosažaljenju. Borave u prošlosti, gomilajući kajanja. Zabrinuti su za budućnost, paralisani teskobom. Ne mrdaju, a život promiče kraj njih.
Ipak, njegove priče protkane su trenucima neočekivane milosti. Ona proleće kao meteori noćnim nebom bez mesečine i za njom dugo ostaju tragovi u zenicama i još duže u sećanju. Odakle dolaze ti trenuci milosti? To su uvek plodovi nasumično potaknutog sećanja i pojavljuju se u punom sjaju kao osećaj i vizija. Lik putuje kroz vreme u srećnije trenutke i, preplavljen zadovoljstvom, nakratko zaviri u izgubljeni raj, možda, ali u tom trenutku je on stvaran. To čitaoca podseća (ali retko i likove) koliko su događaji iz sadašnjosti, tajanstveno i neizbežno, povezani sa prošlošću.
Nade skrhane životom, pokopane pod slojevima razočarenja i gorkog iskustva, mogu da nam se vrate u bljeskovima kao što smaragdi i safiri očvrsnu u kristalno čisto savršenstvo pod tektonskim pritisklom tla. Prema Čehovu, tek kada prođe vreme možemo da shvatimo značaj nekog događaja ili osećanja. Ali moramo da budemo strpljivi i da podnesemo mnogo bola pre nego što nam se išta razjasni.
Među Čehovljevim najefektnijim delima su ona koja se odmah usmere ka gorkoj nepravdi tajni života i zastanu dopuštajući nam da zurimo u njih. Spoznajemo ih intimno kroz neumoljive slike u njegovoj prozi i neobjašnjiva ponašanja njegovih likova. A onda nas Čehov, u zavisnosti od toga kako je raspoložen, ili pljesne (iako pravi komediju od toga) ili se povuče i ostavi nas začuđene, gledajući nas kroz vrata koja ostavlja otvorena dok nestaje.
U “Dami sa psetancetom” oženjeni protagonista Gurov neobavezno se upušta u ljubavnu aferu dok je na odmoru na Krimu. Nije on to uradio iz dosade ili nemira, nego jednostavno iz navike da razgleda žene gde god da se zadesi i jednu od njih odabere kao metu zavođenja. Odabrao je jednu koju je primetio kako šeta promenadom na obali mora sa svojim psom.
Ana Sergejevna nije bila zanimljivija, a svakako ne i lepša, od bilo koje druge žene sa kojom se šetao. Ali iz nekog razloga nije mogao da predvidi da, kada se raziđu, neće moći da je zaboravi. Pošto se vrati svakodnevnom životu u Moskvi, njenu sliku će “pokriti magla u njegovom sećanju”. Vremenom su se “uspomene rasplamsavale sve jače”. Onda su se “pretvorile u sanjarije, i prošlost se u mašti mešala sa onim što će biti. Ana Sergejevna mu se nije priviđala, nego je išla za njim svuda, kao senka, i motrila na njega”.
Šta je to filter sećanja otkrio Gurovu što on inače nije mogao da zna? Pošto je vreme učinilo svoje, prosejavajući trenutke iz njegovog života, ostavilo je jednu pojavu koja mu je išta značila: čudnu, ne baš privlačnu ženu bez koje nije mogao da živi. “Kad bi zatvorio oči, video ju je kao u stvarnosti i ona mu se činila mnogo lepša, mlađa, nežnija; i sam sebi se činio boljim no što je bio onda na Jalti”.
Možda su ove slike bile varka sećanja, ali su njemu otkrile istinu. Na kraju nije bilo bekstva; njegova sudbina vezana je za njenu. Došao je do mučnog zaključka da je voli. Nije nikada očekivao da će voleti, nikada to nije ni želeo, nije znao ni kako da voli. Iako protiv svoje volje, bio je vezan za nju, a kroz nju je postao vezan za svet, što nikada nije tražio, nikada nije želeo i za šta je verovao da bi mu samo dodatno zakomplikovalo život: “I činilo se: još samo malo – pa će se naći rešenje, a onda će početi nov, divan život; i oboma je bilo jasno da je kraj još daleko i da ono najteže i najmučnije tek počinje”.
Samo kod Čehova možemo da pročitamo da se ljubavnici konačno spajaju, a da teškoće onda tek počinju. Samo u njegovim pričama o taštini čovekovih namera i ispraznosti ljudskih obećanja možemo da pronađemo da sreća ophrvava jadne duše toliko da one to osećaju skoro kao nevolju. Šta to znači? Da je kroz uspomene Gurov našao svoje mesto pod suncem. A to mesto bilo je uz Anu Sergejevnu.
Piše: Ejbi Smit Ramzi
Izvor: The MIT Press Reader
Preveo; Matija Jovandić
*odlomci iz “Dame sa psetancetom” u tekstu u prevodu Jovana Janićijevića