Jedna od mnoštva zapanjujućih veština Džejn Ostin bila je njena sposobnost da izvuče toliko drame iz sveta koji je, prema današnjim merilima, skoro neshvatljivo statičan. Romani Ostinove su vremenske kapsule iz predindustrijskog doba, iz epohe koja je prethodila čak i vozovima, gasnim lampama ili telegrafu, prvima u navali izuma koji su iz korena izmenili život u 19. veku i živo su prisutni u delima pisaca karakterističnih za taj period.
Rođena 1775, godinu pre proglašenja nezavisnosti Amerike, Ostinova nam je sačuvala razdoblje u kom je unutrašnja rasveta podrazumevala sveće, komunikacija na daljinu odvijala se preko glasnika ili pošte, a kretanje je značilo šetanje ili uprezanje bar jednog konja, posebno ako, poput protagonistkinje iz Eme (zapravo svake žene u tom romanu), niste jahali i bile su vam potrebne kočije da biste putovali negde dalje.
Četvrti objavljeni roman Ostinove ujedno je i fizički najograničeniji od svih njenih dela, što ga čini i najvirtuoznije izvedenim. Za razliku od drugih protagonistkinja Ostinove, Ema Vudhaus nikada ne provodi noć van svoje kuće. Taj njen dom je u fiktivnom Hajberiju, “velikom, naseljenom selu, velikom skoro kao varoš”, čijih šesnaest milja udaljenosti od Londona komotno može da bude i šest stotina. U Hajberiju se ne osećaju nikakve promene, ni one koje su se odigrale, ni one koje nastupaju, ni društvene, ni tehnološke, nego tu cele generacije neprimetno žive svoje živote. Radnja se odvija uglavnom u zatvorenom prostoru, izuzev dva grupna izleta – jednom na branje jagoda i jednom na piknik nedaleko od kuće. Muškarci se kreću slobodnije, dojahuju i odjahuju na konjima, dok žene uglavnom ostaju tu gde su, a Ema se posebno nikuda ne kreće. Reklo bi se da nikada u životu nije ni putovala, a u jednom trenutku spominje da nikada nije videla ni okean.
Uzroci Emine zatvorenosti leže u društvenoj hijerarhiji. Ona je jedina junakinja Džejn Ostin koja zauzima sam vrh zajednice u kojoj živi. Porodica joj je stara i ugledna, što će reći da je veći deo lokalnog stanovništva ispod njenog nivoa, a ona je u poziciji da malo čemu ima da teži, tim pre što se zavetovala da se nikada neće udati. Majka joj je umrla još kad je bila dete; starija sestra joj se udala, preselila u London i sad ima petoro dece. Ema je ostala da odgovara na potrebe njihovog sitničavog, zahtevnog oca, komično prestrašenog hipohondra, kome je veoma posvećena. Gospodinu Vudhausu je potrebno da ona stalno bude tu, da ga zabavlja, umiruje i štiti od sveta u kom mu se skoro sve ukazuje kao smrtna opasnost, bilo da je to provejavanje snega ili parče svadbene torte.
Svadbena torta deo je događaja koji pokreće radnju romana: udaja Eminine nekadašnje guvernante – a sada bliske prijateljice – za gospodina Vestona, veselog udovca. Preseljenje gospođe Veston sa imanja porodice Vudhaus u novi bračni dom, udaljen pola milje, odražava se kao katastrofa u očima gospodina Vudhausa, koji se protivi bilo kakvoj promeni. Ali prava katastrofa sleduje Emi. Iako se ponosi uverenjem da je upravo ona “isprovodadžisala” oko Vestonovih, gubitak prijateljice za nju znači i gubitak voljene, intelektualno ravnopravne osobe od poverenja; zamene za majčinsku i sestrinsku figuru u jednoj osobi; saputnice i pomagačice u nošenju sa džangrizavim ocem. “Kako da podnese tu promenu”, pita Ostinova već na prvim stranicama romana, a to pitanje ima skoro egzistencijalnu težinu.
Namerno biram junakinju koju niko osim mene neće mnogo voleti
Nestrpljiva da popuni prazninu nastalu odlaskom prijateljice, Ema brzopleto prihvata Harijet Smit, devojku nepoznatog porekla (to jest, vanbračno dete), koja upravo završava školovanje u lokalnom internatu. Lepa Harijet je društveno i intelektualno inferiorna u odnosu na Emu, što Emi omogućava da preuzme kontrolu nad mlađom devojkom i pretvori je u neku vrstu ličnog projekta, sa ciljem da je načini otmenijom, razbudi joj inteligenciju i dobro je uda. Emino gledanje svisoka na poniznu prijateljicu izaziva nelagodu, a Ostinova je jako dobro znala da će biti tako; još pre nego što je počela da piše Emu zapisala je: “Namerno biram junakinju koju niko osim mene neće mnogo voleti”.
Ema je, bez sumnje, nesavršena, sklona je snobizmu i oholosti, previše ubeđena u sopstvene podrasude. Njen najglasniji kritičar je gospodin Najtli, dever Emine sestre, stari porodični prijatelj i komšija, šesnaest godina stariji od nje. “Gospodin Najtli je, zapravo, bio jedan od retkih koji su uopšte primećivali Eminine mane, a jedini koji joj ih je otvoreno spočitavao”, piše Ostinova. Gospodin Najtli upozorava i gospođu Veston i Emu da je njeno srljanje u sprijateljivanje sa Harijet pogrešno i ispostavlja se da je bio u pravu: to prijateljstvo pokreće niz Eminih pogrešnih procena, što čini okosnicu radnje.
Emu su smatrali detektivskim romanom, i to s dobrim razlogom: užitak prvog čitanja uglavnom leži u proučavanju osumnjičenih i pokušaju da se otkrije ne “ko je to učinio”, nego ko će to učiniti, u smislu ko će se s kim venčati. Sposobnost Ostinove da pritom zbuni čitaoca, uprkos malom broju podobnih neženja i devojaka i izbora suženog ograničenjima koja im nameću položaj i klasa, graniči se sa magijom. Kao i u svakom dobrom detektivskom romanu, čitalac prolazi kroz niz pogrešnih predubeđenja koja se ruše kao zamke, izazivajući onaj sladak osećaj slobodnog pada dok jedna pretpostavljena stvarnost popušta pred drugom. Na kraju, i Ema i čitalac dolaze do najvećeg od svih iznenađenja: odgovor na misteriju za koju nismo ni znali da pokušavamo da je razrešimo sve dok nije došao trenutak njenog razotkrivanja.
Zadovoljstvo ponovnog čitanja Eme leži delimično i u sagledavanju načina na koji je Ostinova sve to izvela, te varke i dvosmislene nagoveštaje koji dovode u zabludu i Emu i čitaoce u vezi s tim šta se zapravo dešava. Ali pošto zadovoljstvo prvog čitanja Eme zavisi od obmane, savetujem one koji je čitaju prvi put – ili su zaboravili detalje romana – da odlože ovaj predgovor i vrate mu se tek pošto završe knjigu. Zašto se lišiti čari iznenađenja?
***
Osim što pokreće zaplet u Emi, brak gospodina i gospođe Veston predstavlja i jedan od aksioma fiktivnog sveta u romanu: venčavanje mimo staleža, makar i iz ljubavi, po svoj prilici neće doneti sreću. Gospodin Veston, “izdanak ugledne parodice, koja je u poslednje dve ili tri generacije napredovala do gospodstva i imetka”, zaljubio se kao mladić u ženu iz “velike jorkširske porodice”. Njen brat se protivio toj vezi, ali je ona ipak volela Vestona i udala se za njega. “Bila je to neprikladna veza i nije donela mnogo sreće”, piše Ostinova. “[Gospođa Veston] imala je dovoljno odlučnosti da sledi svoju volju uprkos protivljenju sopstvenog brata, ali nedovoljno da se suzdrži od nerazumnog kajanja zbog besa tog istog brata, a i zbog toga što joj nedostaje raskoš njenog nekadašnjeg doma”. Umrla je tri godine kasnije, ostavljajući mu sina, Frenka, za koga su mu njegov bezdetni šurak i snaha ponudili da ga odgaje kao svog naslednika.
U romanu je manje očigledno, ali jednako prisutno, uverenje da prava ljubav mora biti uzvraćena da bi brak uspeo. Takvi striktni, međusobno oprečni zahtevi deluju kao traganje za nemogućim u skučenom svetu Hajberija; odakle tu da se pojave kandidati koji ispunjavaju sve uslove? Nije ni čudo što Ema ne može da zamisli da će ikada upoznati čoveka koji bi zadovoljio oba kriterijuma, iako oseća blagu romantičnu naklonost ka Frenku Čerčilu, odsutnom sinu gospodina Vestona, dobrim delom i zato što ga nikada nije videla. U zajednici gde se društvena interakcija sastoji mahom od ponavljanja, autsajderi su izvor uzbudljivih novina.
Emu više zabavlja učestvovanje u ljubavnim spletkama drugih ljudi. Uverena da ima dara za provodadžisanje, nagovara povodljivu Harijet da odbije prosidbu Roberta Martina, džentlmena-farmera u kog je očigledno zaljubljena, i uspeva da osećanja svoje prijateljice preusmeri ka gospodinu Eltonu, novom hajberijskom vikaru i privlačnom neženji. Ali Ema potpuno pogrešno tumači namere gospodina Eltona; ispostavlja se da nije Harijet, već je upravo ona predmet njegovih žudnji (scena neuspele prosidbe je izvrsna), i Harijet ostaje skrhana.
Emino destruktivno mešanje, a o ružnim ispadima njenog snobizma da i ne govorimo, ponekad je teško podneti. O Robertu Martinu nadmeno izjavljuje: “Seljaštvo je upravo onaj sloj ljudi za kakve osećam da nemam šta da tražim sa njima. Da je nivo ili dva ispod, a da mu je pojava pristojna, možda bi me i zanimao… ali farmeru od mene nikakva pomoć nije potrebna, pa je u nekom smislu iznad mog interesovanja isto onoliko koliko je u svakom drugom ispod”. Međutim, sve ono odbojno kod nje ublaženo je osobinama vrednim divljenja: neograničeno strpljenje za teškog oca; ranjivost koja proizlazi iz činjenice da tako često greši; nepokolebljiva spremnost da prizna sopstvene greške, i potpuno odsustvo taštine. Ili, kako to kaže gospodin Najtli: “S obzirom na to koliko je lepa, reklo bi se da je to malo zaokuplja; njena taština je varljiva”.
Taj primer retke pohvale na račun Eme iz usta preterano kritički nastrojenog gospodina Najtlija prve su mrvice hleba koje Ostinova posipa duž puta kao trag ka zapanjujućem otkriću, kasnije u romanu, o njihovoj uzajamnoj zaljubljenosti. Balansiranje između iznenađenja i neminovnosti je sveti gral uspešne fikcije i vredi pažljivo pogledati kako je Ostinova uspela u tome, tim pre što je gospodin Najtli jedini muškarac u romanu koji ispunjava oba kriterijuma, i po ljubavi i po jednakosti društvenog položaja sa Emom.
Ostinova pribegava iluzionističkom triku da bi prikrila nešto što je očigledno istina: gospodina Najtlija predstavlja kao starijeg čoveka; kao navodnog rođaka (Ema ga jednom naziva bratom, što on odmah negira – još jedna mrvica hleba); kao zakletog neženju; a povrh svega i kao nekoga koga skoro svaki aspekt Eminog karaktera ostavlja ravnodušnim. On nju, u različitim trenucima, opisuje kao razmaženu, nepromišljenu, svojeglavu, bezosećajnu, neostvarenih potencijala i štetnu po Harijet. Njegovo pronicljivo zapažanje Eminih mana, kao i njena spremnost da ga sasluša i da mu se suprotstavi, oboje čini simpatičnijim u očima čitalaca i dodatno naglašava njihovu suptilnu povezanost.
Vek "Šupljih ljudi": Košmar T.S. Eliota u stihovimaFrenk Čerčil i Džejn Ferkfaks deluju kao narativni kontrapunkti gospodinu Najtliju i Emi, i remete osećaj neizbežnosti njihove buduće veze. Frenk i Džejn imaju slične životne priče; oboje su kao deca ostali bez jednog ili oba roditelja i odgajani su van Hajberija u hraniteljskim porodicama. Kada Frenk najzad stigne, ispostavlja se da je zgodan i šarmantan, a Ema nakratko poveruje i da je zaljubljena u njega. Džejn Ferkfaks, koja već dugo uživa kolektivno divljenje lokalne zajednice, predstavljena je kao savršenija verzija Eme: istaknuto je da je lepa; marljiva je i vešta muzičarka (nasuprot Eminom polovičnom uspehu); i odmah izaziva saosećanje – jer, uprkos poreklu iz visoke klase, osuđena je na budućnost guvernante. Gospodin Najtli hvali Džejn na Emin račun, a gospođa Veston spekuliše pred Emom da je možda zaljubljen u Džejn. Naravno, Ema prezire Džejn, a gospodin Najtli prezire Frenka – i trag od mrvica hleba se nastavlja.
Skoro pa matematička simetrija u arhitekturi romana Ema prikriva napetost i živahan humor koje pruža čitanje romana. Dobar deo komedije odnosi se na vikara, gospodina Eltona, koji se povlači u Bat nakon što ga Ema odbije i vraća se s fantastično užasnom gospođom Elton, pretencioznom brbljivicom koja muža oslovljava sa Cara Sposa i „bog i batina“, i opsesivno se hvali imanjem svoje bogato udate sestre. Posmatranje toga kako se neotesana samoljubivost gospođe Elton sudara sa strogo uređenom klasnom hijerarhijom Hajberija pravi je izvor beskrajne zabave. Gospođa Elton gospodina Najtlija zove prosto “Najtli” i usuđuje se da predloži Emi da osnuju muzičku grupu, a od takvih ideja Emi, rečeno današnjim žargonom, mozak eksplodira.
***
Na kraju, Emin brak sa gospodinom Najtlijem potvrđuje uverenje da je klasna jednakost ključna za sreću u bračnim vodama. Neposredno pre nego što shvati da je zaljubljena u brata svog zeta, Ema doživljava neku vrstu prosvetljenja dok zuri u njegovo imanje: “Ema je osećala sve veće poštovanje prema tom imanju, kao domu prave gospodske porodice, neukaljane krvi i shvatanja… [njena sestra] im se besprekorno priključila. Nije im unela ni ljude, ni imena, ni mesta od kakvih porumene obrazi”.
Poštovanje neukaljane krvi verovatno će zazvučati neprijatno današnjim čitaocima, kao i otkrovenje da je gospodin Najtli zaljubljen u Emu još od kada je ona imala 13 godina (a on 29). Ovo drugo u vreme Džejn Ostin nikoga ne bi šokiralo, devojke su se često udavale kao tinejdžerke. Međutim, Emina udaja za gospodina Najtlija kao da potvrđuje njeno uverenje u superiornost čiste krvi i otvara pitanje da li Ema, kao roman, na neki način podupire klasnu aroganciju Eme Vudhaus.
Tačno je da Ema povuče neke od svojih oholih stavova; prihvata poziv na večeru kod Kolovih, porodice usmerene na trgovinu, radije nego da izostane (i to zadovoljna, jer su joj “pružili svu pažnju koju je mogla poželeti”). A njeno prethodno nipodaštavanje Roberta Martina ustupa mesta velikodušnijem osećanju: “Bilo bi pravo zadovoljstvo upoznati Roberta Martina”, kaže kada sazna da će se on i Harijet ipak venčati. Međutim, u romanu se jasno stavlja do znanja da će klasne razlike između Eme i Harijet od sada pa nadalje biti poštovane. “Bliskost između nje i Eme mora da umine; njihovo prijateljstvo mora se pretvoriti u mirniju vrstu naklonosti; i, srećom, ono što bi trebalo da bude, i što mora biti, već je, činilo se, započeto, i to na najpostepeniji, najprirodniji način”.
Da ne znamo ništa drugo o životu i delima Džejn Ostin mogla bi nam biti oproštena pretpostavka da je i sama autorka bila otelotvorenje Eminih zatvorenih aristokratskih nazora. Ali, kao što pokazuju predivno napisana biografija Džejn Ostin: Život Kler Tomalin i skorije objavljena, živopisna knjiga Džejn Ostin kod kuće Lusi Vorsli, ništa od toga nije tačno. Ostinova je bila jedno od osmoro dece sveštenika u Stiventonu, varošici sličnoj fiktivnom Hajberiju.
Da bi obezbedio dodatni prihod za ogromnu porodicu, njen otac je, poput gospođe Godard kod koje se školuje Harijet Smit, u kući držao na pansionu muške učenike. Ostinova je odrasla u bučnom domaćinstvu punom dečaka (imala je jednu sestru, Kasandru, koja joj je bila nerazdvojna životna saputnica). Kasnije, kao neudata žena bez ličnih prihoda, živela je zahvaljujući roditeljima koji su je izdržavali, kao i braći, čiju je brojnu decu redovno zabavljala tokom poseta.
Kad su njeni roditelji odlučili da napuste porodičnu kuću u Stiventonu i presele se u Bat, Džejn, tada dvadesetpetogodišnjakinja, još bez neobjavljenih dela uprkos tome što je pisala godinama, nije imala druge nego da im se priključi. Navodno je pala u nesvest kada je obaveštena o selidbi, a taj događaj u životu delovao je kao potres koji ju je na više godina odvojio od pisanja. Tek kada se deset godina kasnije skrasila u kući brata Edvarda (koji je, poput Frenka Čerčila, bio odgajan kao naslednik imućnijih rođaka), Ostinova je počela da objavljuje.
Tokom dugih godina finansijske zavisnosti u odraslom dobu, status neudate Džejn Ostin u okruženju bio je daleko bliži onom gospođice Bejts, logoreične usedelice iz Eme, nego statusu Eme Vudhaus. Kada Ema kaže Harijet: “Samica, sa veoma malim prihodima, mora da je smešna, neprihvatljiva usedelica! Prava meta podsmeha dečaka i devojčica”, možda je opisivala i samu Džejn Ostin. Pred kraj kratkog života (preminula je u četrdeset drugoj, od bolesti), uspeh njenih romana napokon joj je doneo prvi ukus finansijske nezavisnosti. Ema je poslednji roman koji je objavila za života; Pod tuđim uticajem i Nortengerska opatija izašli su posthumno.
Izuzev Eme Vudhaus, sve protagonistkinje Džejn Ostin suočavaju se sa nekim oblikom neprijatne finansijske zavisnosti. Elizabet Benet iz Gordosti i predrasude jedna je od pet sestara bez novca; En Eliot iz Pod tuđim uticajem kažnjava i odbacuje njen uobraženi otac aristokrata zato što se zaljubila u kapetana broda (to je bilo zanimanje dvojice braće Džejn Ostin); Fani Prajs iz Mensfild Parka je građanka drugog reda u kući svoje bogate tetke i teče; Elinor Dašvud iz Razuma i osećajnosti smatra se nedostojnom muškarca koga voli i njegova porodica doživljava je kao pretnju. A Ketrin Morland iz Nortengerske opatije biva izbačena iz kuće muškarca za kog se nadala da će je zaprositi čim njegov otac otkrije da je jedna od desetoro dece sveštenika. Sve ove junakinje pobeđuju tako što se udaju iz ljubavi, uprkos klasnim podelama, prkoseći tako bračnoj logici koja se u Emi predstavlja kao prirodni zakon.
Ema je izuzetak u opusu Džejn Ostin jer klasni elitizam u njoj nije jedna od tema. Umesto toga, roman nas prenosi u hijerarhijski ustrojeno okruženje toliko staro i nepopustljivo da se ne može dovesti u pitanje bez posledica. Uprkos krutoj predvidljivosti tog sveta, Ostinova uspeva da nas drži u neizvesnosti do samog kraja. I toliko uverljivo se unosi u Emin pogled na svet da je nemoguće primetiti njenu živopisnu, mnogoljudnu, protivrečnu životnu priču. Za sve to postoji samo jedna reč: genijalnost!
Piše: Dženifer Igan
*Tekst je odlomak iz predgovora novom izdanju Eme (Vintidž buks) najavljenom za jul 2025. godine
Izvor: The Paris Review
Preveo: Matija Jovandić