Čitaoci sa slušalicama: Za i protiv audio knjiga Naratori audio knjiga, koji paralelno preuzimaju funkcije autora, teksta i čitaoca, igraju sasvim novu ulogu u književnosti.

Književna scena se menja, a to se dešava brzinom od 1.5x.

Britanski sociolog Džon B. Tompson, inače stručnjak za prodaju knjiga, navodi da je tržište audio knjiga otišlo u nebo od početka 21. veka. Nekada davno, izdavači bi okapali nad svojim katalozima da bi izdvojili tek nekoliko naslova i pretvorili ih u audio izdanja, format koji je dostizao otprilike 10 odsto ukupne prodaje knjiga. Danas, kada audio knjige mogu da dobace do polovine ukupne prodaje, izdavači taj rast prate objavljujući daleko više naslova. Od 2011. do 2017. broj novih audio knjiga koje se objavljuju svake godine povećan je sa 7.200 na više od 46.000.

“Mnogim velikim izdavačima”, piše Tompson u knjizi Knjižarski ratovi: Digitalna revolucija u izdavaštvu (2021), audio knjige pokazuju “jedini rast (…) u kategoriji digitalnih izdanja”. A očekuje se da tržište audio knjiga i dalje raste i da do 2028. godine dobaci do projektovane vrednosti od 19,7 milijardi dolara.

Audio knjige su postale toliko bitna pokretačka sila u izdavaštvu da je razvijena i zasebna mreža namenjena isključivo promociji, protoku i posvećenosti ovakvim izdanjima. Prava na objavljivanje audio izdanja postala su važna stavka ugovora, takva da menja i pregovaračke pozicije. Njujork tajms beleži njihovu prodaju i spram toga pravi liste. Postoje čak i književne nagrade za njih kao što su Audiz i Zlatni glas.

Ekspanzija audio knjiga menja i način na koji pisci stvaraju. Romanopisac Džes Volter i narator Edoardo Balerini zajedno su 2021. godine objavili Anđela Rima, dvosatni “zvučni original”, nastao nakon što su i pre toga sarađivali. Volter ispisuje rečenice sa Balerinijevim glasom na umu, a Balerini toliko dobro poznaje Volterovo delo da i sam može da doda poneku; njihova saradnja je tako od samog početka utkana u nastanak ove audio novele.

Isto tako je Rebeka Makai pišući roman Moram nešto da te pitam (I Have Some Questions for You) iz 2023. godine, koji se trenutno penje na libro.fm listama, pronicljivo zaključila koliko se pripovedanje pomerilo sa oka na uho. Roman govori o profesorki i podkasterki koja pokušava da razreši decenijama staro ubistvo, a kockice u tom mozaiku sklapa tako što sluša podkaste o stvarnim zločinima poput Serial i uranja u pop-istoriju kroz You Must Remeber This.

Kraljica romantičnih komedija Emili Henri je u aprilu objavila Srećno mesto, uz upotrebljive opise intonacije, boje glasova i specifičnosti u govoru sporednih likova u knjizi, baš kao da je pisala beleške za naratora u gluvoj sobi.

Ali najbolji primer pisanja ponudila je poznata pripovedačica Džulija Vilan u romanu Hvala vam što slušate (Thank You for Listening) iz 2021. godine, ujedno i najprodornijem ispitivanju suštine današnjeg sveta audio knjiga. “Bez obzira na to koliko puta objašnjavate da vam knjiga nije autobiografska, niko vam zaista ne poveruje”, piše ona u pogovoru knjige. U ovom slučaju je to zato što je protagonistkinja Hvala vam što slušate glumica koja je postala naratorka audio knjiga, poznata i po svojoj intelektualnoj pronicljivosti i po rasponu glasa.

“Sueni radi sve teške knjige”, kaže drugi narator na jednom mestu u knjizi. “One koje niko drugi ne bi ni da takne. Fantazije sa trista likova, ratne sage sa dvadeset različitih akcenata, klasike, književne gromade. Što duže, to bolje, što veće, to bolje, sve to ona radi”.

Za razliku od tih zahtevnih tomova, Hvala vam što slušate je romantična komedija o dvoje naratora audio knjiga koji se zaljubljuju dok rade na ljubavnom romanu. Šale iz romana uspevaju i na papiru, a još bolje su preko slušalica, gde naratorske zvezde, dok imitiraju glasove i vešto se igraju rečima, često zamagljuju granice između ćaskanja i predigre.

Za samu Vilanovu – naratorku mnogih knjiga, od već spomenutih romana Makaijeve i Henrijeve do Iščezle Džilijen Flin (2012), Obrazovane Tare Vestover (2018), Moje godine odmora i opuštanja Otese Mošfeg (2018) i Stele Maris Kormaka Makartija (2022) – roman funkcioniše kao neka vrsta kompilacije najboljih delova. Romansijerka Vilan piše živahne scene sa jako naglašenim likovima da bi Naratorka Vilan mogla glatko da cirkuliše između Irca sklonog flertu, iscrpljene stanovnice Los Anđelesa, nametljivog Teksašanina, starije Mičigenke i bezidejnog Bostonca.

Ali Hvala vam što slušate nije samo prilika za jednu od najpoznatijih naratorki audio knjiga da pokazuje svoje čari. Roman pokazuje i upravo to koliko je ličnost naratora postala prisutna u književnosti, a koliko je malo poznato čime se bavi. “Ohrabrilo me je to što je većina ljudi bar čula za audio knjige, čak i ako nikada pre toga nisu razmišljali o naratorima koji stoje iza njih”, piše Vilanova u pogovoru. “Htela sam da se odužim profesionalnim, radnim i marljivim naratorima”. Zato nije ni čudo što se i tekst i izvođenje Hvala vam što slušate fokusiraju na ključni, iako zanemaren, intelektualni napor naratora, na rad koji je sve prekarniji, a opet sve važniji pri oblikovanju načina na koji se savremena književnost shvata i prihvata.

***

I dok su neke od knjiga ispripovedale poznate ličnosti ili autori lično, veliku većinu pročitali su nepoznati i nepriznati književni delatnici, istovremeno podređeni tekstu i odgovorni za njega, nevidljivi, ali čujni.
Naratori, koji istovremeno obnašaju funkcije autora, teksta i čitaoca, igraju sasvim novu ulogu u oblasti književnosti. Slično autoru, narator(ka) je osoba iz koje potiče tekst. Pošto materijal za audio knjigu nije odštampana stranica nego nasnimljen glas, naratori se postavljaju i kao otelotvorenje samog teksta. A opet, oni su i čitaoci teksta, često i među prvima.

Morate da razumete sve i jedno ‘zašto’ pre nego što počnete sa izvođenjem.

Pre nego što knjiga bude objavljena u tvrdom povezu, pre nego što počnu da iskaču prikazi na Gudridsu ili na stranicama Njujork tajmsa, audio knjiga je već snimljena. Za razliku od filma ili TV serija zasnovanih na romanu, audio knjiga nije naknadna adaptacija, nego izlazi paralelno sa njim. Posledica toga je i da je narator(ka) audio knjige često i jedan od prvih kritičara, ne samo time što čita, nego što se bavi čitanjem, tumači likove, strukturu, ritam i izraz, i time oblikuje i naša lična tumačenja.

Kristina Runi, Gremijima i Audizima nagrađena rediteljka više od 800 audio knjiga, među kojima su i dela Margaret Atvud, E. L. Doktorova i Harukija Murakamija, svoj studio vodi kao da drži seminar za diplomce. “Zašto je ova rečenica tu? Zašto je tu svaki od ovih pasusa? Zašto je tu svaki od ovih likova”, pita Runijeva, koja svoje narator(k)e upućuje na iste ove analize. “Morate da razumete sve i jedno ‘zašto’ pre nego što počnete sa izvođenjem”.

Da bi se pripremila za knjigu, Runijeva proučava intervjue autora, istorijski kontekst i razvoj određenog žanra ili nacionalne književnosti. Jednom se, dok je radila na knjizi Svetlane Aleksijevič, upustila u istraživanje celokupne istorije ruske fabule i odlika “priča o gulagu”, a i od naratora je tražila da uradi isto to.

Zato je, priča nam Runijeva, ključni element njenog rada pronalaženje pravog glumca za naraciju. “Ne birate glas”, kaže, “birate mozak”. I to ne bilo koga pametnog, nego nekoga čiji je mozak na istoj talasnoj dužini sa jezikom i istorijom književnosti.

Ona bira naratore čija su izvođenja na nivou “celokupnog opusa autora, žanra i pitanja koja postavljamo šire u društvu”. Narator mora da nosi u sebi te načine interpretacije i da ih drži pod tenzijom dok ona gradi glasovne profile svake ličnosti koja progovara u knjizi. S obzirom na to, književne analize su od suštinske važnosti za naratora isto onoliko koliko i glumačke. Upravo je Runijeva odabrala Vilanovu za ulogu Ejmi Eliot Djun iz Iščezle sa kojom se probila. Vilanova je u polje audio knjiga zakoračila sa glumačkim iskustvom, tako je, ali i nakon što je studirala književnost na Midlberi koledžu i u inostranstvu, na Oksfordu (kasnije je objavila i debitantski roman Moja godina na Oksfordu, 2019, zasnovan na tom iskustvu).

Ipak, velika većina audio knjiga, čak i onih sa poznatim naratorima, nemaju tako stroge reditelje kao što je Runijeva, a nekad ih uopšte i nemaju. Većina naratora su sami sebi producenti, vuku reglere i miksuju snimke u studijima koje su sami napravili u svojim podrumima ili garderoberima. Oni su sami sebi kasting agenti, sami pronalaze poslove i audicije. Sami sebi su pi-arovi, privlače slušaoce preko društvenih mreža i predstavljaju im brojne knjige koje snime svake godine. Sav taj rad je potpuno nevidljiv i uskraćene su mu nagrade.

Naratori nisu zaposlenici “na plati” koji rade pod okriljem Audibla ili nekoga iz “Velike petorke” izdavačkih konglomerata; to su mahom slobodnjaci plaćeni “po satu gotovog snimka”. Taj posao, koliko god bio ključan za način na kakav mi danas čitamo, nesiguran je i potpada pod okvire ekonomije tezgarenja u kreativnoj industriji.

Ako je narator(ka) član(ica) Udruženja filmskih glumaca (a mnogi jesu, pošto se od glumaca upućenih na audicije lako postaje narator za Audibl), može da zaradi od 200 do 250 dolara po završenom satu. Drugim rečima, za igranje advokata-pripravnika u nekom trileru iz sudnice može da bude plaćen(a) skoro koliko i advokat-pripravnik u stvarnom životu. Međutim, kada uračunate vreme potrebno za pripremu za knjigu, i činjenicu da je za jedan sat audio knjige potrebno tri sata snimanja, ispada da je naratorova realna nadnica oko 70 dolara po satu. To jeste znatno više nego što možete da zaradite dostavljajući portobelo burgere ili boba čaj, ali je i taj posao nestalan, težak i nesiguran.

Vilanova u Hvala vam na slušanju opisuje sav neplaćeni rad koji njeni protagonisti obavljaju da bi se pripremili za samo jednu knjigu, uključujući tu i “pravljenje spiskova reči i nalaženje pravilnog izgovora, otkrivanje emotivnog raspona priče, obeležavanje pauza za hvatanje daha u sintaksički zahtevnim pasusima, mapiranje veza među likovima i vežbanje glasova i akcenata”.

Sva ova “priprema za knjigu” naratora se previdi pri konačnom obračunu, kao i uspeh same knjige na kraju. Bilo da je knjiga hit ili promašaj, to nije mnogo važno: narator ne ubira tantijeme. Zato i ne čudi što je protagonistkinja Vilanove oberučke ugrabila priliku da radi na projektu čiji autor joj je ponudio deo prihoda od prodaje knjige. To je prelomni trenutak u Hvala vam što slušate i verovatno najfiktivniji deo celog zapleta.

Dakle, laktanju profesionalnog naratora kraja nema. Naratori na početku karijere rade i po 70 knjiga godišnje. “To zahteva fizički napor. To zahteva ogroman mentalni napor, što nije zdravo”, priča nam Vilanova. “Ali, s obzirom na tarife za početnike u industriji, to je otprilike ono što morate da radite da biste mogli da zaradite za život”. To su uslovi pod kakvim rade ti glasovi u našim ušima.

A opet, ima nečega u tom trudu oko naracije audio knjiga (gomilanje projekata, mikro-zadaci nabijeni u poneki slobodan trenutak tu i tamo) što podseća i na poduhvat samog slušanja.

***
Audio knjige dolaze uz obećanje da se vreme za čitanje i razonodu, za zabavu i pouku, može naći bilo gde i bilo kad. Dok se vozite autobusom na posao, perete sudove ili se uspavljujete, audio knjiga, uz koju su vam ruke slobodne, pružaju vam slobodu da čitate i onda kada inače ne biste mogli. Prema istraživanju koje je 2018. godine sprovelo Udruženje izdavača audio zapisa, 45 odsto slušalaca audio knjiga izjavilo je da ih sluša dok obavljaju kućne poslove, a 65 odsto dok putuje od kuće do posla i nazad. Nije teško primetiti kako se obećanja da će tehnologija razdvojiti vreme za razonodu od radnog vremena lako uklapaju u logiku optimizacije.

Ako možete da se uhvatite novog romana Kolsona Vajtheda dok se hvatate za šipku u metrou ili za dršku usisivača i mopa, onda te mučne beskorisne minute možete da pretvorite u korisno iskustvo. Na kraju krajeva, svake godine budu objavljene desetine hiljada novih naslova, a sve je manje raspoloživog vremena da budu pročitani. Audio knjige su saglasne sa vama: zaista možete da čitate više.

Ovako gledano, nesigurnost i nestalnost posla naratora odražava i nesigurnost i nestalnost naših poslova. A oni bar uspevaju da roman čitaju u realnom vremenu, dok ga mi ubrzavamo na 1.7x da bismo sabili još jedno poglavlje pre stanice na kojoj silazimo. (U Hvala vam što slušate jedan lik u šali kaže da je verovatno dogurao skoro do 3x.)

Nije ni čudo što su sva tri vodeća izdavača u ovoj industriji (Buks on tejp, Rikorded buks i Blekstoun audio) osnovali ljudi koji su putovali na posao, tražeći načina da vreme koje provedu u saobraćaju pretvore u kulturni kapital. I dok su nekada takve kompanije sažimale brojne naslove u skraćene verzije, nudeći klasike poput Prustovog U traganju za izgubljenim vremenom u znatno kraćem obimu od onog kakvo je zapravo, sada je dovoljno prosto povećati brzinu. Sve što je potrebno da bi se održao korak sa književnom scenom, ili sa vašim književnim klubom, jednostavna je, iako užasna računica: Ako Emili dnevno provede u prevozu X minuta u oba smera, a 6X minuta čisti ili kuva svake nedelje, koliko knjiga koje je Njujork tajms izdvojio kao značajne može da pročita te godine ako ih sluša udvostručenom brzinom?

Previše je sve to. Možda je upravo zato roman kakav je Moje godine odmora i opuštanja Otese Mošfeg privlačniji kada vam ga čita Vilanova. Iako smešten u 2000. i 2001. godinu, roman koji prati 26-ogodišnju diplomku sa Univertiteta Kolumbija kada odluči da se kloni sveta i prespava celu godinu dobrim delom govori o jalovoj frenetičnosti života danas. Trudeći se da udahne život neimenovanoj naratorki iz romana (i bar malo je prodrma), Vilanova svoj karakteristično razvučen i sveznajući ton ušuškava pod ćebe natopljeno apatičnom bezvoljnošću. Takvo izvođenje, čak i kada se pusti normalnom brzimom, ostavlja utisak od 0.8x.

“Imate te duge pasuse u kojima je ona bukvalno obeznanjena i u jednom trenutku sam odlučila da prosto pustim da me to nosi. To je, između ostalog, deo onoga čime knjiga hipnotiše. Ona skoro da postaje stvar iz domena ASMR-a, načina da slušaoca uvedete u meditativno, usporeno stanje, priča Vilanova.

“Hibernacija”, kako to stanje naziva naratorka iz romana Otese Mošfeg, upravo je to što ona, Vilanova i žena u prigradskom vozu sa slušalicama žele da izazovu.

Mark Mekgarl u knjizi Sve i manje od toga: Roman iz doba Amazona (2021) navodi da audio knjiga “omogućava povratak… priče za laku noć u život odraslog putnika”, ali nije li mašta ono u čemu audio knjige neprestano greše? Poput protagonistkinje iz romana Mošfegove, koja sebe doživljava kao bizarno “produktivnu” čak i onda kada je bez svesti, i slušalac audio knjiga uvek je ambivalentan dok radi, odmara se ili je u pokretu. To je ironija kakvu jako dobro pokazuje način na koji Vilanova čita, ironija kakva je u samoj srži audio knjige kao oblika: potrebno je da naratorka od krvi i mesa radi nebrojene sate u skučenom studiju da bi stvorila izdvojeni i razdvojeni glas romana o hibernaciji koji možete da slušate na putu ka kancelariji. Uslovi u kojima naratorka radi su uslovi u kojima mi čitamo.

***

Iako je tržište audio knjiga u ekspanziji i menja način na koji se knjige čitaju, a čak i neki romanopisci sve više pišu slušajući u sebi glas naratora, posao naratora, već nestalan, sve je ugroženiji. Epl buks je u januaru diskretno izašao sa svojom funkcijom AI naratora. Automatizovana naracija će, tvrde u Eplu, “učiniti audio knjige dostupnijima svima” tako što će “pojednostaviti produkciju i ukinuti neke od troškova”. Uprkos stavu da “Epl buks ostaje posvećen predstavljaju i veličanju ljudskog pripovedanja” i uprkos obećanju da će “proširiti katalog audio knjiga koje pripoveda ljudski glas”, implikacije po naratore su jasne: uskoro bi mogli automatski da budu izbačeni.

Ovakva perspektiva se pojavljuje i u romanu Vilanove, kao diabolus ex machina, “čudovište ispod kreveta”, koje podjednako preti i autorki i protagonistkinji. “Svi govore o rudarima, farmerima, livcima. O užasima automatizacije i danka koji joj plaćamo. Niko ne govori o umetnicima”, protestuje Vilanova kroz glas svoje autorke – protagonistkinje. “Oni ne mogu da prosto iskopiraju naše glasove, je l’ tako? Bez našeg pristanka. To ne bi bilo legalno”, upozorava Vilanova kroz glas svoje naratorke-protagonistkinje. “To mora da bude nelegalno”.

Iako je njen producent upozorava da su takve tužbe neizbežne, glavni lik Vilanove na kraju dobro prolazi. U završnici Hvala vam što slušate naša junakinja ne samo što pronalazi pravu ljubav, nego natrapa i na istinski “zlatni rudnik”: ne na neki projekat koji će joj omogućiti veliki proboj, niti na čuvenu Audiz nagradu, nego na “ceo paket (autorskih) IP-jeva”, to jest na prava na niz popularnih romana. Takvo “i živeli su srećno do kraja života” jeste poražavajuće za knjigu o trudu (i intimnosti) pripovedanja. Ovaj roman kao da sugeriše to da bi, ako već želite da zarađujete za život čitajući, bolje bilo da imate neki pasivni izvor prihoda. Svaka čast ako ga nađete.

Pišu: A. Menšel, L. B. Mekgret i Dž. D. Porter
Izvor: Los Angeles Review of Books
Preveo; Matija Jovandić