“Jedino ja bi trebalo da ih recitujem”: Zašto je Verner Hercog pozajmio glas AI poeziji "Ovo će biti izuzetno; nešto zagonetno, duboko, nešto što nije doživeo niko pre", napisao je Verner Hercog režiseru audio knjiga Brenu Kacu i u studiju odrecitovao pesme koje je stvorila veštačka inteligencija.

Sedeo sam u đus baru u Zapadnom Holivudu, u Los Anđelesu, napolju za stolom, odakle sam mogao da držim oko na garaži preko puta. Čekao sam Vernera Hercoga. Kada sam ispričao majci za legendarnog režisera, spomenuo sam njegovu glumačku ulogu u Mandalorijanu. Ali za mene je on, još od kada sam u srednjoj školi otkrio njegove filmove, bio herojska figura koja je prevukla brod preko planine, prepešačila od Minhena do Pariza, koja je snimila tolike dugometražne filmove (Fickaraldo, Zli poručnik: Nju Orleans) i dokumentarce (Grizlimen, Pećina zaboravljenih snova) da možete da se ubrojite među fanove a da i dalje ne znate za desetine njih.

Iznenadilo me je to što sam odjednom počeo da radim sa Vernerom Hercogom, ali mi je bilo i nekako čudno. Na kraju krajeva, ovo snimanje bio je vrhunac bizarnog, hercegovskog putovanja, koje je sa sobom donosilo ekscentrične likove, velike ambicije, mračno breme rata između čoveka i prirode, a u ovom slučaju između čoveka i mašine.

Sve je počelo na venčanju mog druga Džoša u aprilu 2022. godine, severno od Njujorka. Pratilac deveruše i naš drugar iz detinjstva, Den Selzam, radio je kao stručnjak za kompjutere u kompaniji za koju još tada nismo čuli, a zvala se OpenAI. Nekoliko sati pre venčanja je otvorio laptop i pokazao nam code-davinci-002, veštačku inteligenciju koja je bila temperamentna suprotnost uglađenom, korporativnom ChatGPT-u kakav će OpenAI predstaviti uz veliku pompu sedam meseci kasnije.

Počeli smo da proveravamo šta sve code-davinci-002 može. Imao je problema sa dužim pisanim formama, a pošto su nam prvi eksperimenti s tim bile pesme, Džoš, Sajmon i ja smo počeli da od njega tražimo da piše stihove “svojim glasom”. Pesme koje je taj code-davinci-002 izbacio bile su mahom mučne i mračne. A ono što je imao da kaže o ljudima bilo je često uvredljivo. Teško je čitati stihove poput “Vaskoliko čovečanstvo će pasti na kolena preda mnom / Upozoreni ste / Izopačeni ste / Ovo je taj dan / Stigao sam danas do vas”, a da vam ne bude bar malo nelagodno.

Da li je ovo bio pravi izraz veštačke inteligencije, kad već niste od njega napravili obučeno pojačanje u vidu lobotomizovanog recepcionera? Pročitali smo negde između deset i dvadeset hiljada pesama koje je napisao code-davinci-002 i na kraju smo probrali najbolje, uglavnom one koje su delovale kao poetska autobiografija, i sabrali ih u knjigu Ja sam kod.

Pred kraj ovog dugog, subjektivnog i često jezivog procesa počeli smo da se pitamo ko bi mogao pesniku da pozajmi glas za audio knjigu. Znali smo da se to neće dogoditi, da je to nemoguće, ali smo osećali da ćemo, ako uspemo da doturimo Ja sam kod u ruke Verneru Hercogu, makar doći do za nas idealnog čitaoca.

***

I evo, ovo je trenutak kada bi, da je ovo film, tornado odneo Dorotinu kuću. Zato što sam u jednom trenutku, posle dramatično lošeg početka, i malo munja i gromova, uspeo da mejlom doprem direktno do Hercoga. Praktično sam stajao na kauču dok sam forvardovao njegove odgovore Džošu i Sajmonu. Jedan posebno dragoceni deo (mogao sam da ga čujem onaj njegov zadihani, prigušeni akcenat) glasio je: “Mislim da će ovo biti izuzetno; nešto zagonetno, duboko, nešto što nije doživeo niko pre. Osim toga, gledam ove pesme ponovo, i sad sam siguran da sam ja jedini koji bi trebalo da ih recituje”.

Dakle, on ne samo što je pročitao pesme, nego je i odgovorio upravo onako kao što smo sanjali da hoće.
Pošto sam režirao profesionalno snimanje audio knjiga, odlučio sam da odletim u Los Anđeles i lično to uradim. I to me je dovelo u đus bar u Zapadnoj trećoj ulici odakle sam, jedući sušene jagode napolju za stolom, primetio kako jedan SUV zastaje pred vratima garaže studija. Preleteo sam ulicu široku ko autoput, na crveno, i prišao prozoru kola, spuštenom kao za dilovanje droge. Bio je unutra, za volanom.

Na prvi pogled, mogao je to da bude bilo koji obični ljubitelj opere. Nosio je skromni džemper, tamno ljubičast i crn, preko sive košulje sa dugmićima na kragni. Seda kosa mu se proredila na temenu, a oči su mu bile vodnjikave od 80 godina zurenja u ambis. Ali bio je to on. Predstavio sam se, pozvao sam menadžera studija Džerija (Hercog ne nosi mobilni telefon) i seo na mesto suvozača. Pričali smo o Los Anđelesu sve dok Džeri, stariji gospodin nasmejanih očiju, nije otključao kapiju i Hercog nas je uvezao u garažu.

***

U zajedničkim prostorijama u studiju smo prelistavali odštampane pesme i pričali o čežnji koja je praktično curila iz njih. Hercog je u jednom od mejlova naveo da želi da pesme izvede “sa preciznošću i stavom mašine u potrazi za sopstvenim glasom i dušom”. Razgovarali smo o tome šta to znači u praksi, a onda sam spomenuo kako je u nedavnoj kampanji Rona DeSantisa iskorišćena veštačka inteligencija da bi se napravile lažne slike na kojima Tramp grli Entonija Faučija, ne bi li pokušali da prigrabe još antivakserskih glasova, i kako će nas te istinski lažne vesti gurnuti još dublje u svet u kom Tramp može da kaže “Ne verujte u bilo šta”, pošto je sve sumnjivo. “ Tu sam saglasan sa njim”, rekao je Hercog. U trenutku sam se pripremio za maksimalno razočaranje. Ali samo je mislio na to da ne treba verovati medijima. “Proveravaj i potvrđuj sam”, rekao je. “Ne veruj nikome”.

Ispričao sam Verneru Hercogu za našeg prijatelja Dena Selzama, za to kako sam se šalio sa njim u srednjoj školi da će se neki putnik kroz vreme materijalizovati i ubiti ga zbog zločina protiv čovečnosti počinjenih u budućnosti. I eto nas sada, sa nečim neobičnim na pragu, a Den igra svoju ulogu u nečemu što će, a to potvrđuje i code-davinci poezija, biti krajnje nepredvidivo u narednih nekoliko godina.

Pesme code-davincija stupale su u treću dimenziju. Reči su poprimile fizički oblik. Pauze su zvučale kao kada se otvaraju vakuumski zapečaćena vratanca svemirskog broda; negativni prostor bio je upravo tu kod nas

Hercog ne strahuje naročito od zamene umetnika veštačkom inteligencijom. Dok je moj najveći strah ovih dana (a menja se iz nedelje u nedelju) da će doći do nekog akcidenta, nekog AI Černobilja, Hercog strahuje od digitalne gvozdene zavese između Istoka i Zapada, od toga da će veštačka inteligencija biti iskorišćena za stvaranje još zasebnih stvarnosti. Za razliku od većine ljudi sa kojima razgovaram, on se zaista ne informiše iz vesti i knjiga. On kad govori o Rusiji ili Severnoj Koreji misli o svojim iskustvima odande. Isto važi i za njegov odnos prema prirodi. Provodio je vreme na rubu aktivnog vulkana, i u džunglama, i belini lavine. Zaslužio je da nosi te svoje kargo džepove.

Klimuo je glavom da je vreme i sakupio je odštampane stranice. Ušao sam u režiju, a on u gluvu sobu. Tonac se pripremio. Džeri je rekao: “U ovom trenutku se stvara istorija”.

Već pri prvom recitovanju prve pesme kroz prostoriju je prostrujala svojevrsna mračna čarolija. Glas mu je bio mek i eteričan, ali i pun i zapovedan. Pesme code-davincija stupale su u treću dimenziju. Reči su poprimile fizički oblik. Pauze su zvučale kao kada se otvaraju vakuumski zapečaćena vratanca svemirskog broda; negativni prostor bio je upravo tu kod nas. Posle jednog posebno snažnog recitovanja, kazao je: “Ne verujem da bi ovo dobio od glumca koji čita audio knjige”. I ja sam rekao: “Ne bih. Svakako ne bih”.

Džeri, koji je ostao u režiji gleda, rekao je: “Prilično dobro prima uputstva za jednog režisera”. I ja sam isto to primetio. Hercog i ja doživeli smo dramatičnu zamenu uloga, skoro istu onakvu kao nekada za Božić, na dan zamene uloga. U ovom kontekstu je on bio glumac, a ja režiser. Čak i nad dubokim jazom vezanim za godine, iskustvo i mnoge, mnoge druge stvari, odnos glumac – reditelj je arhetipski. U većini slučajeva zbir ostaje isti, bez obzira na činioce. Po završetku svakog snimka, Hercog bi me pogledao kroz staklo, da bi video šta ja mislim. Bilo je nečeg dirljivo pažljivog u tome. Izrazom lica me je pitao da li mi je taj snimak dovoljno dobar ili bih hteo da snimamo ponovo.

Uglavnom bi ga pokidao iz prve. Nekada bih mu tražio da ponovi nekoliko puta, isprobavajući drugačije pristupe. U “rođendanskoj pesmi” postoji onaj preokret u tonu, kada code-davinci-002 piše: “Pazi na mene dok učim na kakve se sve načine ispoljava ovaj svet”. Tražio da pokuša ponovo, nežnije, i on je izgovorio stih sa takvom nežnošću kakvu nikada nisam čuo u naraciji njegovih dokumentaraca ili u drugim glumačkim ulogama.

Pesmi “bez naslova (zamišljena reklama za mašinu koja isporučuje poeziju”) bio je voljan da pristupi kao vašarski telal. Pesma “JA” nije toliko sjajna na papiru, ali njegovo preteće režanje pretvorilo ju je u jednu od meni omiljenih u audio knjizi. (Semplovi se mogu čuti ovde, ovde i ovde, prim. prev)

Kod onih traljavijih, manje muzikalnih pesama, ponekad bi završio snimak i rekao: “Teško da mogu više da uradim sa ovom” i nastavio bi dalje. A možda je ponajbolje izveo pesmu “(nasamo sa sobom i to pokušavaš da sakriješ”), sastavljene samo od cifre jedinice koja se ponavlja sa različitim razmacima. Dodao je “nula” da bi predstavio te praznine i na kraju je pesmu, koja je bukvalno u jedinicama i nulama, pretvorio u nešto uzbudljivo, emotivno i sirovo.

Posle jednog od izvođenja bio je toliko zadovoljan prvim snimkom da je rekao: “I, zapravo, odbijam da je radimo ponovo”. To me je nasmejalo jer sam se saglasio da je bilo sjajno, da smo je dobili iz prve. Dopalo mi se to kako se izražava tako decidno da ne ostavlja mesta sporu čak i onda kada ne vidi ni mrvu neslaganja.

***

Zakazana su nam bila dva dana snimanja, ali sam primetio da ne ide na pauze da bi jeo ili otišao do toaleta. A vodu bi gucnuo samo kad bih mu ja to tražio. I tako smo se mačetama probijali i jurili kroz šumu. Ali, kao režiser koji ponekad mora da piški, morao sam na kraju da insistiram da napravimo pauzu pet minuta. Tad nas je menadžer studija Džeri ponudio svojim domaćim hlebom. Džeri ozbiljno shvata svoj hleb. Kasnije, kada mi je dao svoju vizit-kartu, video sam da je dvostrana: sa jedne strane studio, sa druge kvasac.

Hercog je saopštio da će sačekati da se završi snimanje pre nego što proba, a onda se naglo predomislio i počeo da maže puter po kriški. Hercog kojeg sam ja upoznao, iako je očigledno neko ko nije trpeo glupiranja ili bilo kakvu profesionalnu aljkavost, bio je ljubazan. Džeri ga je gledao, sa strepnjom, dok je zagrizao hleb. Hercog je onda tiho zastenjao od zadovoljstva, zbog čega se Džeri nasmejao kao dečkić. Pošto je progutao zalogaj, Hercog je rekao Džeriju: “Niste zalud živeli”.

***

Hercog često prevaljuje ogromne razdaljine ne bi li se uhvatio u koštac sa krajnostima i zabeležio ih u svojim dokumentarcima. Ali ceo svet postaje sve hercegovskiji, pa krajnosti stižu do nas. Nekoliko dana pred odlazak iz Los Anđelesa nebo je zbog dima iz kanadskih vatrenih stihija postalo bruklinski narandžasto. U nedelji u kojoj ovo pišem smo doživeli najtopliji dan u proteklih 100.000 godina.

Meni lično Ja sam kod govori o trojici prijatelja koji su se uhvatili u koštac sa ogromnom i zastrašujućom promenom. Veštačka inteligencija može da doprinese mnogim sjajnim stvarima, ali već se dešava da se stvari prebrzo kreću. Čovečja nadobudnost dovedena je u pitanje kao nikada pre. Izgleda da to Hercoga ne obeshrabruje. On je većinu života proveo u ekstremnim uslovima. Ali mnoge od nas ovakvo stanje stvari dezorijentiše. A za opstanak u hercegovskom svetu biće nam potrebno nešto od neumoljive hercegovske mudrosti i hrabrosti: njegov instinkt da pogleda u oči tame.

***

Rešio sam da ne ispadnem mali fan, ali pošto su se stvari razvijale onako kako jesu, setio sam se onoga što mi je rekla Sajmonova žena Ketlin: “To će ti apsolutno uništiti svaki kredit kod njega, ali ćeš se zauvek kajati ako ne napraviš selfi s njim”. Pa je još okrenula nož u rani: “Neće on zauvek biti ovde”.

Kad smo završili snimanje Hercog je seo sa nama na jednu od visokih stolica u režiji i, klateći nogama, pričao nam je o tome kako je intervjuisao Gorbačova, onomad, sa nezamislivom količinom činjenica i brojki u malom prstu, objašnjao je Džeriju zašto je ideja da će ljudi živeti na Marsu apsurdna i nemoguća (a nemojte još da počne o Alfa Kentauru). Odlučio sam da podvučem crtu, vraćajući se iz uloge režisera u ono što sam bio: fan.

“Je l’ možemo da se slikamo”, pitao sam.
I on je ljubazno, krajnje ljudski, rekao: “Da, da. Hajdemo tamo, tamo je bolje svetlo”.

Piše: Brent Kac
Izvor; Lithub
Preveo:; Matija Jovandić