Kako to već biva, niko nije video šta se sprema. Bila je 1995. godina i Žak Širak samo što je dobio francuske predsedničke izbore osuđujući “podele u društvu”. Bio je otelovljenje desničarske etike koja je, makar, brinula o glasačima iz radničke klase. Za razliku od aktuelnog plana Makronove administracije da reformiše penzioni sistem, plan iz 1995. godine da socijalna davanja budu srezana, a da se državne i privatne penzije izjednače, pored ostalih reformi, niti je bio zacrtan, niti je bilo pripreme tla za njega kroz debate.
I tako se tog novembra pojavio kao potpuno iznenađenje i ljudima je bilo potrebno malo vremena da shvate šta se događa. Ali bila je tu i arogancija premijera Alena Žipea, tvorca plana, koji je zvučao kao neko ko misli da zna najbolje, a kod svakoga ko ga sluša izaziva ponižavajući osećaj pripadnosti očigledno glupim masama. Mislim da je upravo ta arogancija bila ono čemu su se ljudi usprotivili na početku i navela ih da pomisle da moraju ponovo da ustanu.
Prvi veliki dan štrajka protiv Žipeovog plana, početak pokreta u koji su se uključili svi državni sektori, bio je 24. novembar 1995. Nema vozova, nema metroa, nema škole. Bilo je jako hladno. Sećam se uzbuđujućeg osećanja neizvesnosti, osećanja kakvo doživljavam u onim retkim trenucima kada se stvara istorija, pošto su bar ovaj put radni ljudi preduzimali akcije.
Sigurna sam da tokom te nedelje nisam bila jedina koja misli da živimo u predrevolucionarno doba. Za razliku od maja 1968. godine, štrajk je podržavalo celokupno stanovništvo. Radnici u privatnom sektoru, koji nisu štrajkovali, govorili su radnicima iz javnog sektora: “Vi štrajkujete i za nas, zastupate i nas”. Iznenada smo izlazili iz tunela godina nakon 1983. i toliko isticanog kraja politike. Braneći svoja prava, radnici na železnici, u EDF-u (Électricité de France) i poštama suprotstavili su se dotad neizbežnom ekonomskom poretku; oni su čak izazivali i svetski poredak.
Nova svest
Ne sećam se da li smo čuli slogan “Drugačiji svet je moguć” koji je korišćen na forumu u Porto Alegreu i na ulicama Sijetla i Đenove nešto kasnije. Ali tog decembra 1995. su ljudi u Francuskoj postali svesni da tržišta, globalna trgovina i konstruisanje liberalne Evrope upravljaju njihovim životima. Počeli su da povezuju konstruisanje Evrope sa kršenjem ljudskih prava ili, pre, da denunciraju reforme kao ustupak Evropskoj komisiji u Briselu. Kao i mnogi drugi, i ja sam na referendumu 1992. godine zaokružila “ne” za Sporazum iz Mastrihta. Plan evropskih integracija Fransoa Miterana, zajedno sa svim onim što taj plan vuče za sobom u smislu kompetitivnosti i razbijanja javnih službi, prošao je za dlaku.
Očekivali smo da će to što smo imali Socijaliste (PS) na vlasti promeniti živote, što su oni i obećali. Istina, tokom 1981. donete su se mnoge važne socijalne mere, kao što su peta nedelja plaćenog odsustva i penzionisanje sa 60 godina. A onda smo okretanjem “stezanju kaiša”, što je zapravo bilo okretanje neoliberalizmu, ostali daleko od vlade po ugledu na Narodni front 1936. Moj neizbežni raskid sa levicom došao je sa Zalivskim ratom 1991. godine, sa Miteranovom ledenom pompeznošću (“razgovaraće se oružjem”), francusko mešanje rame uz rame sa Amerikom, hiljade mrtvih pri bombardovanju Bagdada i oduševljenjem medija intervencijom “Pustinjska oluja” predvođenom SAD-om.
Te 1995. godine, nezadovoljni delovi levice, novinari, “eksperti”, svi oni svrstali su se iza Žipea. Čak i desna frakcija PS-a, predvođena Mišelom Rošarom, koji se suprotstavio Miteranu u stranačkim okvirima, podržala je njegov plan. Nikol Notat, generalna sekretarka sindikata CFDT, otišla je toliko daleko da je tražila od vlade da propiše minimum javnog prevoza (na protestu 24. novembra izviždali su je i članovi njenog sindikata). Svi mejnstrim mediji, među kojima i javni servisi poput Frans intera, pozdravili su mere vlade.
U tom trenutku se pojavio raskol među intelektualcima na levici. Deo njih potpisao je peticiju podrške reformama, a među njima su bili i filozof Pol Rikor, sociolog Alen Turen, politikolog Pjer Rosenvalon, te Žoel Roman i Olivije Monžin iz uredništva tada uticajnog časopisa Esprit. Donekle sam poštovala Rikorov rad i bila sam zapanjena dok sam čitala da je, u suštini, na jednoj strani bila elita obdarena “racionalnim shvatanjem sveta”, a sa druge ogromna masa ljudi koji su robovali svojim strastima, besu i željama.
Evo šta je Pjer Burdje rekao železničarima u štrajku u divnom, nezaboravnom govoru na Gare de Lion, a primenljivo je i dalje 2023. godine: “Ova suprotnost između dugoročnih vizija prosvećenih ‘elita’ i kratkovidih impulsa ljudi ili njihovih predstavnika tipično je reakcionarno razmišljanje u bilo kom vremenu i u bilo kojoj zemlji”.
Burdije je bio jedna od glavnih ličnosti koje su stale iza druge peticije intelektualaca, onih koji su podržali štrajkače. Pošto sam očigledno bila na toj strani, potpisala sam je[1].
Bila je to prilika da se uključim rame uz rame sa nekim ko je bio važan za moju intelektualnu emancipaciju i za to što sam postala spisateljica. Posle čitanja Naslednika (Les Héritiers) 1971. godine osećala sam se kao da sam dobila dozvolu da napišem Prazne ormane (Les Armoires vides), objavljene 1974. Od tada nisam prestajala da čitam Burdjea: Isticanje razlike (La Distinction), Državno plemstvo (La Noblesse d’État) i knjigu koja je i portret i analiza francuskog društva (a objavljena je dve godine pre Žipeovog plana) Beda sveta (La Misère du Monde).
Burdjeova politička posvećenost štrajku navela me je da uvidim da mi je kao spisateljici dužnost da ne ostanem tek pasivni posmatrač javnog života. Videti ovog međunarodno priznatog sociologa kako se uključuje u previranja u društvu, i čuti ga, bila je beskajna radost, oslobođenje. On nas je naveo da ustanemo onda kada su Žipe i njegovi prijatelji hteli da nas ukopaju.
Čin pamćenja
Dugi, teški štrajkovi uvek remete uobičajeni ritam svakodnevice. Oni iz 1995. su bili upadljivi, jer je deo stanovništva i dalje morao da odlazi u fabriku ili kancelariju bez ikakvog drugog prevoza do automobila. Bilo je mnogo solidarnosti, mnogo snalažljivosti.
Organizovali smo zajednički prevoz kolima. Prodaja bicikala otišla je nebu pod oblake. Sećam se da je moj sin, da bi se prevezao iz Pariza u predgrađa, morao da kupi brdski bicikl, a da je u hipermarketu u koji je otišao taj model reklamirao lično Rejmon Polidor, profesionalni biciklista! Ali svi smo mnogo šetali, u kolonama, po obično praznim trotoarima, od zone oko Defansa do Avenije dela Grande Armee, preko mosta Neji. Bilo je ledeno hladno. Bilo je snega. U Godinama sam opisala te zimske marševe. Kad su ljudi tumarali po gradu bez autobusa ili metroa, njihova tela delovala su kao da čuvaju u sebi neku opskurnu mitologiju, onu o velikim štrajkovima iz davnina, za koje nismo morali nužno da znamo.
Related
Trauma iz detinjstva koju su Atila i Agota Krištof pretvorili u književnostSećam se čudnog osećaja dok sam čitala Mond, uveče, kao da je izveštaj u novinama tek bleda predstava događaja, sadašnjosti, a takav osećaj izaziva bilo koja pobuna u društvu. Opšte uzev, novine i radio bili su puni uvodnika u kojima se pozivalo na razum, kao i mržnje prema borbenim radnicima. Neku godinu kasnije bila sam oduševljena time što je napravljen PLPL[2], “novine koje ugrizu i pobegnu”.
Dvojica sindikalnih vođa bila su značajna za tako brz i snažan protest protiv projekta vlade: Mark Blondel iz FO (Force Ouvrière) i Bernar Tibo iz CGT (Opšta konfederacija rada), kao i disidenti iz redova CFDT koji će napraviti sindikat SUD (Solidaires, Unitaires, Démocratiques), koji je postao glavna snaga radničkih borbi nakon 1995. Ali teško je razumeti proteste ako ne razumete jačinu šoka koji je Žipeov plan izazvao u francuskom društvu. On je zapretio sistemu socijalnih davanja, uspostavljenom malo nakon Oslobođenja Francuske, kao i penzijama, stvarima koje su osnovne, čak suštinske.
Nije bilo važno što su meta reformi bili zaposleni u državnim ustanovama i javnim preduzećima; ljudi su shvatili da država, napadanjem radnika u javnim uslužnim delatnostima, indirektno napada svačiji način života, što danas vidimo da se zaista i dešavalo u poslednjih 20 godina. Učesnici protesta 1995. dobro su to razumeli. Pevali su “Svi zajedno!” da bi odbranili teško stečeni “socijalni napredak” (verujem da je i taj izraz skovan u to vreme).
Danas to ređe čujemo. Decenije ekonomskog neoliberalizma učinile su da njegovo korišćenje zvuči sramotno ili pogrešno. Učinjeno je sve da se ta ideja izbriše iz glava i života ljudi, dok se na dobit najbogatijih sada gleda kao na nešto legitimno. Zakonska starosna granica za penziju postala je varijabla koja zavisi od ekonomskih interesa. I upravo je to danas dovedeno u pitanje: svest da država ima prava na živote građana i da može da odloži trenutak kada oni konačno postaju slobodni da uživaju u životu onako kako žele.
Reforma kakvu je Makron želeo cilja na naše potrebe za odmorom, slobodom i zadovoljstvima. Otud se opozicija pojavila iz svih aktivnih kategorija stanovništva, i starih i mladih. Sa druge strane, predsednik svakako može da računa na podršku imućnih penzionera, baze njegovih birača od početka, pošto reforma nikako neće uticati na njihove živote.
Toliko je jak prezir prema radničkoj klasi ili, kako je ja zovem “mojoj rasi”, da se oseća da će sigurno ponovo izbiti novi talas besa
Neizbrisivo je sećanje na 1995. kao godinu poslednje pobedonosne (ili pre polupobedonosne) mobilizacije sindikata. Žipeova vlada odustala je od poravnavanja penzija u javnom sektoru, ali im je prošao drugi deo zakona, o merama za preuzimanje kontrole nad socijalnim davanjima. A što je najvažnije, nismo uspeli da promenimo budućnost.
Uprkos borbama za bolnice, škole i univerzitete, posle 25 godina razuzdanog neoliberalizma živimo u zemlji čije su javne ustanove (škola, univerzitet, bolnica) razgrađene.
Svi vide da je među radnom snagom u porastu do sada nezabeležen nivo frustracije, među radnom snagom koja više ne može da toleriše nesigurnost ugovora i apsurdnost rada.
Niko ne treba da očajava nad mladima koji su nekada davno blokirali škole i univerzitete protiveći se komodifikaciji obrazovanja, a sada se svuda bore protiv beskorisnih flegšip projekata i klimatskih promena, svuda. Od #MeToo 2017. godine, feminizam je ponovo postao izuzetno snažan. A povrh svega, toliko je jak prezir prema radničkoj klasi ili, kako je ja zovem, “mojoj rasi” (zbog koje su me optužili da želim da je osvetim) da se oseća da će sigurno ponovo izbiti novi talas besa.
Već je došlo do izuzetne mobilizacije 19. januara. Kakvo li je samo zadovoljstvo bilo tog jutra uključiti radio i čuti neprekinutu muziku štrajkačkog dana umesto neiskrenih pitanja voditelja jutarnjih emisija, slušati pesme umesto izveštaja o katastrofi. I bilo mi je puno srce te večeri kada sam saznala da je dva miliona ljudi širom Francuske izašlo na ulice da bi odbacili planove vlade.
Uprkos našim porazima, pa čak iako mi se nekad čini da sećanje na zimu 1995. i njene hladne noći bledi kao daleki san, demonstranti u januaru 2023. godine, toliko brojni da su nastojali da izađu i van Trga republike, još jednom su me podsetili na stihove Pola Elijara: “Bilo ih je tek nekoliko / na celom svetu / svako je mislio da je sam / iznenada su postali masa”. Htela bih da im se zahvalim. Hajde da prestanemo da spuštamo glave.
Piše; Ani Erno*
*Ovaj tekst spisateljice, dobitnice Nobelove nagrade za književnost, nastao je iz razgovora, a autorka ga je uredila.
Izvor: Le Monde Diplomatique
Preveo; Matija Jovandić
[1] Pjer Burdje: Kontrasvetlo, Raisons d’agir, Pariz, 1998.
[2] Pour lire pas lu, PLPL, bile su novine kritički nastrojene prema medijima. Pokrenute u julu 2000. godine, 2006. postale su Le Plan B