Alesandro Bariko: „Više volim da se osećam kao debitant“ U ovom kratkom intervjuu, Alesandro Bariko govori o svojoj knjizi „Varvari“ kojom se, osim majstorskog pipovedača, čitalačkoj publici predstavio i kao pronicljivi kritičar kulture britkog pera.

Kada je pre dve godine (ovaj intervju je izvorno objavljen 2016. godine, prim. prev.) Mateo Renci postao najmlađi italijanski premijer, pozvao je svog prijatelja Alesandra Barika da vodi ministarstvo kulture. Bariko je to s dužnim poštovanjem odbio, ali ta ponuda govori veoma mnogo o njegovom statusu. Naročito nakon njegovog provokativnog eseja „Varvari“ u kojem proziva kulturne pesimiste i prikazuje komercijalne i masovne medije kao drugačije, ali ne neophodno manje bogate od kulturnih – Bariko je širom sveta proglašen za spisateljsku zvezdu. Mudru, smelu.

*   *   *

Da li biste „Varvare“ nazvali svojim najuspelijim radom?

Teško je reći, iako je to jedna od dve ili tri moje knjige na koje sam ponosan. To je pokušaj razumevanja sveta i brzine kojom se menja. To je teško, ali kada ponovo pročitam knjigu sada, skoro deset godina kasnije, mislim da je moglo da bude i gore. U to vreme, čudio sam se tome koliko su slične reakcije u Evropi, Južnoj Africi i bilo gde drugde. „Varvari“ su očigledno takli u zajednički nerv i pomogli da se neka od važnih pitanja stave u fokus: umesto da se protive savremenim „kulturnim varvarima“, zar kulturne elite najpre ne bi trebalo da pokušaju da razumeju šta ih pokreće?

Mnogo toga se promenilo otada?

Apsolutno. Dogodili su se Tviter i Fejsbuk, ekonomska kriza, kvazi-rat i tzv. Islamska država. Sve te promene teraju da se ta misaona vežba ponovi još jednom. Ja to već radim, da budem iskren. Već sam u svojoj glavi ispisao poglavlja – kako bih to nazvao – knjige „Varvari, nastavak“.

Koje mesto u njoj biste dali književnosti?

Njeno sopstveno mesto. Istorija književnosti ima svoj tempo. Naravno, postoje paralele sa svetskom književnošću, ali književnost je na neki način autonomna. Fejsbuk i novi mediji su imali jako malo uticaja na književnost.  Ne možete baš reći da su današnji romani proizvod nove kulture. To je potpuno drugačija priča, i to je upravo ono što mi je toliko fascinanto.

TELO, PRONAĐENO

Bariko književnost naziva svojom voljenom enklavom, idiosinkratičkom porodicom kojoj je srećan što pripada. Drugi ga nazivaju majstorskim pripovedačem, naročito zbog promišljene i dirljive Svile, zatim Emausa, romana o odrastanju i veri i duboko misaonog Mr. Gwyn. Sve su to razlozi za dodeljivanje počasnog doktorata.

To je moj prvi počasni doktorat, veoma prijatno iznenađenje. Dugo sam mislio da nemam ni talenta ni stava da postanem romanopisac. Eseji o filozofiji, muzičke kritike, naravno, njih sam pisao, ali to je pitanje inteligencije. Romani imaju veze sa nečim divljijim. Moram sam zbog njih da srušim neke zidove, ali na kraju je sve postalo prirodno.

Da li vam je pisanje u međuvremenu postalo lakše?

Dobro pitanje. Ako ste napisali mnogo knjiga, vi zapravo previše dobro znate šta radite. To znanje je neprijatelj, zato što rizikujete da stvarate dela koja su manje ukorenjena u nečemu sirovom, poput talenta.  Zbog toga uvek pokušavam da pišem knjige koje će me dovesti u nepoznate situacije, ili one situacije koje su u potpunosti nove. To čini da se osećam kao dete, debitant, i tada sam najbolji.

Kako se to odnosi na knjigu La Sposa giovane, vašu poslednju? Fizičko i seksualno igra veliku ulogu u njoj.

Da, i to je upravo razlog zašto je La Sposa giovane bilo veoma teško napisati. Kompleksnost tela sam otkrio veoma kasno u životu, i izgleda da sam otkrio da mi je ono puno iznenađenja i da mi je toliko čudesno da sam poželeo da pišem o tome. Mislim da sam to isto uradio i u moja druga tri romana (Emaus, Mr. Gwyn i Tre volte all’alba.) Sada sam rekao sve što sam imao da kažem na tu temu.

To ne znači da ćete stati, zar ne?

Ne, ne. Nisam to očekivao, ali počinje da mi izgleda da ću se pisanjem baviti do kraja života. To je zato što mi pruža fizičko zadovoljstvo. To zadovoljstvo nisam nikada izgubio, i imam potrebu da ga redovno osećam. Bez toga, prestao bih sa pisanjem i pokrenuo lanac hotela, ili tako nešto.

SKRIVENI ŽIVOT

To zadovoljstvo se sastoji u tome da, često mesecima, prevrće priče po glavi, da bi konačno našao za njih odgovarajuću formu, kaže. “Forma je najvažnija stvar. Za razliku od eseja, cilj kome težim u romanu nikada nije da razumem nešto o svetu. Čitalac – i ja – možemo nešto otkriti o svetu usput, ali u suštini, tu se radi o nečemu drugom: o pričanju priče.”

Odatle potiče osećaj misterioznosti u vašoj prozi. Pa ipak, podučavate pisanje u vašoj školi Scuola Holden.

Da, ali u toj bivšoj fabrici municije naši studenti mogu videti i druge stvari, mimo časova književnosti. Oni takođe uče kako se prave filmovi, kako se piše za interent, kako se prave stripovi. To vam kao pripovedaču daje mnogo više alata. Primer: u filmu, distanca koju odredite između sebe i publike je nešto veoma važno, kao i nešto veoma fizičko. Donosite odluku da li ćete nešto prikazati sa udaljenosti od jednog metra, dva metra ili deset santimetara, i to ima posledice. Kada se nakon toga okrenete knjigama, mnogo ste svesniji te distance. I ona za vas postaje fizička, i imate mnogo više samopouzdanja da je odredite u vašem pisanju. Distanca je krucijalna za pripovedača, kao i izbor vremena, mesta, takta i tona.

Dakle, dobar autor je svestan onoga što se događa u drugim medijima?

Ne obavezno. Mislim da se dobra književnost može stvarati i u osamljenosti. Radi se o tome što mene sve interesuje. Uživam u živim razgovorima sa mladima sa kojima radim, i u mom slučaju to je bilo od pomoći.

Da li pisac obavezno mora imati i javnu ulogu?

Ne mislim tako. To se tako ispostavilo kod mene, ali ne mislim da je društvena angažovanost apsolutna neophodnost, niti nešto što definiše šta autor jeste. Postoje sjajni romanopisci koje politika ni najmanje ne interesuje. Ni ja nisam neki ljubitelj politike, iako smatram da je s vremena na vreme neophodno da podignem svoj glas. Ali podjednako često, sa podjednakim zadovoljstvom, vodim skriven život.

Ipak, komuniciranje sa čitaocima može biti dragoceno, zar ne?

Da, ali ponekad moram da se čuvam od toga. Zaista, imam samo jedno pravilo: šta god da radim, moram da uživam u tome. U suprotnom, ništa naročito ne ispadne. Nema dobrog dela bez zadovoljstva.

Izvor: nieuws.kuleuven.be
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o kubansko-italijanskoj spisateljici Albi de Sespedes, kao i esej Andree Bajani “Moja baba i Musolini ili porodica i fašizam u savremenoj Italiji, ili poduži intervju sa Italo Kalvinom iz The Paris Review.