10 činjenica o romanu Frankenštajn

SHARE:

Frankenštajn

Frankenštajn, priča o poludelom naučniku koji uspeva mrtvaca da vrati u život, samo da bi shvatio da je stvorio čudovište, jedna je od najdugovečnijih horor priča. Evo nekoliko osnovnih stvari u vezi sa knjigom starom 200 godina, koja će nas uvek plašiti u vezi sa tim šta sve može poći naopako ukoliko odlučimo da se igramo boga. 

  1. FRANKENŠTAJNA JE NAPISALA TINEJDŽERKA

Meri Šeli se u mladosti svašta izdogađalo, da tako kažemo. Sa 16 godina je pobegla od kuće sa pesnikom Persijem Šelijem. Tokom naredne dve godine, rodila je dvoje dece. Godine 1816, par je otputovao za Švajcarsku kako bi posetili Lorda Bajrona u vili Diodati. Tokom svog boravka tamo, osamnaestogodišnja Meri je počela da piše Frankenštajna. Objavljen je 1818, kada je napunila 20 godina.

Meri Šeli

Meri Šeli

  1. ROMAN JE NASTAO KAO DEO TAKMIČENJA U SMIŠLJANJU PRIČE O DUHOVIMA

Šelijevi su putovali po Švajcarskoj tokom “godine bez leta”. Erupcija vulkana Tambora u Indoneziji izazvala je ozbiljne klimatske anomalije i mnogo kiše. Pošto nisu mogli nigde da idu, Šelijevi i Bajron su čitali priče o duhovima iz knjige po imenu Fantasmagoriana. Tada je Bajron predložio da napave takmičenje i vide ko će napisati najbolju priču o duhovima. Sa njima je bio i Džon Polidori. Na kraju, naravno, Meri je pobedila. Ni Bajron ni Persi nisu završili svoje priče, iako Polidori jeste napisao Vampira, prvi književni tekst sa ovom tematikom koji će kasnije inspirisati Brama Stokera da napiše Drakulu.

  1. MERI ŠELI JE TVRDILA DA JE IDEJU DOBILA U SNU

Na početku, Meri je imala kreativnu blokadu i nije nikako uspevala da dođe do ideje za svoju priču. Onda je imala san na javi – “Nisam spavala, niti mogu da kažem da sam bila svesna”, rekla je u uvodu za izdanje Frankenštajna iz 1831. Ovako je opisala svoju viziju:

Videla sam zatvorenih očiju, ali tananom mentalnom vidovitošću – bledog studenta bezbožnih nauka, kako kleči pored stvari koju je sastavio. Videla sam groznu prikazu ispruženog čoveka, koja zatim, kao pod dejstvom neke moćne mašine, pokazuje znakove života i miče se teškim, poluživim pokretom. (…) On spava; ali je budan; otvara oči, gle, ta užasna stvar stoji kraj njegove postelje, sklanja zavese i gleda ga žutim, vodenim, ali znatiželjnim očima.

Meri se probudila i shvatila da je našla svoju priču. “Ono što je mene prestravilo, prestraviće i druge”, pomislila je. Počela je da radi na njoj sledeće dana.

  1. ŠELI JE FRANKENŠTAJNA NAPISALA POD OKRILJEM TRAGEDIJE

Pre nego što je započela pisanje Frankenštajna, Meri je rodila ćerku Klaru, koja je preminula šest nedelja kasnije. (Zapravo, samo jedno od Merinih četvoro dece JE doživelo zrelo doba.) Ubrzo pošto joj je dete preminulo, zapisala je u svom denviku: “Sanjala sam da je moja beba opet živa – da je bila hladna i da smo je trljali kraj vatre i da je oživela – probudila sam se i bebe nema – mislim na to malo stvorenje po ceo dan.” Ove okolnosti, skupa sa samoubistvom njene polu-sestre, sigurno su doprineli svaranju romana.

  1. FRANKENŠTAJN JE IME NAUČNIKA, A NE ČUDOVIŠTA

U romanu, Viktor Frankenštajn je naučnik. Čudovište ostaje neimenovano, i oslovljavaju ga samo sa “čudovište”, “stvorenje”, “demon” i “to”. Ali ako ste greškom čudovište nazvali Frankenštajn, niste jedini. Mnogi, Od Edit Vorton do pisaca “Abot i Kostelo sreću Frankenštajna”, isto to su uradili.

  1. ROMAN IMA ISTO IME KAO JEDAN ZAMAK

Meri Šeli je napisala da je izmislila ime “Frankenštajn”. Međutim, Frankenštajn je nemačko ime koje otprilike znači “Frankov kamen”. Štaviše, istoričar Radu Floresku tvrdi da su Šelijevi posetili ovaj zamak tokom svoje plovidbe Rajnom. Dok su bili tamo, verovatno su čuli legende o neuravnoteženom alhemičaru po imenu Konrad Dipel, koji je nekad živeo u zamku Frankenštajn. Pokušavao je da stvori eliksir po imenu “Dipelovo ulje”, koji bi ljudima omogućio da žive više od sto godina. Poput Viktora Frankenštajna, kolale su priče kako Dipel otkopava leševe iz grobova i eksperimentiše na njima.

Zamak Frankenštajn (Foto: Wikipedia)

Zamak Frankenštajn (Foto: Wikipedia)

  1. MNOGI SU MISLILI DA JE PERSI ŠELI NAPISAO OVO DELO

Frankenštajn je najpre objavljen anonimno. Posvećen je Vilijamu Godvinu, Merinom ocu, a Persi Šeli je napisao predgovor. Zvog ovih veza, mnogi su pomislili da je Persi Šeli autor knjige. Ovaj mit je nastavio da živi čak i kada je Frankenštajn objavljen pod Merinim imenom. Zapravo, neki ljudi još uvek tvrde da je Persi autor. Sigurno je da je on uredio knjigu i da je nagovarao Meri da priču proširi u roman.

Persi Šeli

Persi Šeli

  1. NA POČEKTU JE KRITIKA KNJIGU DOČEKALA NA NOŽ

Kada je “Frankenštajn” objavljen 1818, mnogi kritičari su ga napali. “Kakav splet užasnih i odvratnih apsurdnosti predstavlja ovaj rad”, napisao je Džon Kruker za Quarterly Review. Ali gotski romani su bili veoma popularni u to vreme, i Frankenštajn je ubrzo dobio svoju čitalačku publiku. Pozorišni komad iz 1823 “Pretpostavka: Frankenštajnova sudbina” je zacementirala popularnost knjige. Godine 1831. je ponovo štampana, ovaj put pod Merinim punim imenom i prezimenom.

  1. FRANKENŠTAJN SE SMATRA PRVIM NAUČNO FANTASTIČNIM ROMANOM

Pišući svoj gotski roman, Šeli je zapravo stvarala i prvo veliko književno delo naučne fantastike, a pored toga je i izmislila koncept “ludog naučnika” i pomogla da se utemlji žanr horror fiction. Uticaj koji je knjiga imala na popularnu kulturu je toliko veliki da se pojam “Frankenštajn” i danas koristi u svakodnevnom govoru da bi se opisalo nešto neprirodno i užasno.

Meri je nastavila da piše naučnu fantastiku, kao što je njena kratka priča iz 1826 Rodžer Dodsvort: Reanimirani Englez, o čoveku koji je zamrznut, a njen roman Poslednji čovek, o jedinom preživelom ljudskom biću na svetu koji je potpuno uništen kugom, objavljen je iste godine.

  1. TOMAS EDISON JE ADAPTIRAO RADNJU ROMANA ZA FILM

Godine 1910, Tomas Edison je napravio kratkometražni film od 15 minuta o Frankenštajnu, što je jedan od prvih horor filmova ikada snimljenih. Smatralo se da je uništen ili izgubljen sve dok nije pronađen pedesetih godina.

Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Danilo Lučič
Ilustracija: Stefani Billings