Zloba u književnosti i zašto u njoj ne treba insistirati na dobroti (II deo) Podlost, zloba, beskrupuloznost važni su elementi psihologije književnih junaka, ali i sudbine koju im pisci i spisateljice namenjuju, i to nema nikakve veze sa realnim svetom.

Zloba u načinu na koji Sonders trtira Min i Džejd je rizičniji postupak i pruža više zadovoljstva. Da vidimo još:

Beba moje sestre je Troj. Džejdina beba je Mek. Uvuku se u kuhinju i Troju se zaglavi prst u otvoru za ventilaciju. Min dotrči i počne da vuče.

“Isuse jebeni Hriste!” vrišti Džejd. “Pazi! Prestani da ga drkaš i uzmi jebeni vazelin. Rasteglićeš mu ruku, čoveče! “

Troj počne da plače. Mek počne da plače. Priđem i oslobodim Troju prst bez problema. U međuvremenu, Džejd i Min se potuku i umalo obore televizor.

*

Primetite da Sonders na ovom mestu ne traži od nas da budemo ljubazni. Umesto toga, od nas se traži da se smejemo glupoj sestri i rođaki naratora; zaista, treba da se smejemo ovim tupavim ženama kako bismo cenili i bili deo toga kako im se svet ruga, kako bismo uvideli koliko nemaju šanse i kako bismo dali prednost manje tupavom, perspektivnom (mada bih takođe rekao i manje zanimljivom) pripovedaču. Ova priča zavisi od podlosti; potrebno je da se likovi koji već postoje ismeju, da se sve svali na njih, kako bismo mi čitaoci mogli da razumemo i da dobijemo šansu da se prilagodimo onim likovima koji nisu takvi. Ako tako odlučimo. Možda bismo odlučili da stanemo na stranu Min i Džejd. To je ono što priču čini sjajnom: ona nam daje izbor; iznenađuje nas. Ali ne bi bila sjajna kada bi od nas i njenih likova tražila da budemo manje sebični i više volimo.

Merilin Robinson se sigurno ne bi složila. Vratimo se, nakratko, eseju „Mašta i zajednica“ u kojoj ona piše: „Velika istina koja se prečesto zaboravlja jeste da je u ljudskoj prirodi da čine dobro jedni drugima“.

Je l’ me neko zajebava? Treba samo uključiti televiziju (iako imam osećaj da Robinson ne gleda televiziju jer je sve na njoj užasno, a Robinson bi  tu mogla biti u pravu, zbog čega bi bila zanimljiviji pisac da gleda televiziju) kako bismo shvatili da postoji gomila ljudi čija je priroda da čine loše jedni drugima. Ali još tačnije, da li možete da čujete tu uštogljenu uzvišenost u onome što Robinson govori? „Velika istina“, ko kaže? Pa, Robinson. Ali ne i prema piscima do kojih mi je stalo i za koje mislim da bi i vama trebalo da je stalo. Ti pisci veruju da kao spisateljski atribut ili cilj dobrota nije striktno neophodna, jer ona želi da se uzdignete. Ne bi trebalo da želite da se uzdignete. Podlost – ili čin podlosti, ili aktivno gaje nje zlobe ili uvažavanje podlosti – zahteva da potonete. To bi, kao pisac, trebalo da želite.

Pošto smo počeli sa Mjuriel Spark, možda je ispravno i vratiti se njoj – ali ne Vozačevom sedištu, koje je u The Guardianu nazvano „knjigom posebne okrutnosti i mizantropije“ (recenzent je smatrao da je ovo loše), već kultnom romanu Spark iz 1962. godine Zlatno doba gospođice Džejn Brodi (The Prime of Miss Jean Brodie). Pre nego što sam pročitao ovu knjigu, čuo sam da o njoj govore da je škotska verzija Društva mrtvih pesnika za devojčice. Nije. Reč je o grupi od šest devojčica koje su ushićene svojom živahnom, sujetnom, urnebesnom, fašističkom učiteljicom, gospođicom Džejn Brodi. Ali to je takođe ispitivanje, a ponekad i slavljenje, okrutnosti.

Sve devojke (poznate kao „grupa“) podložne su na jedan ili drugi način otrovu gospođice Brodi, ali nijedna više od Meri Mekgregor, „poslednje članice grupe, čija je slava počivala na tome da je neprimetna šeprtlja, niko i ništa koga na koga svi mogu da svale krivicu.” U nekoj drugoj vrsti romana, ovaj opis bi napravio od Meri Mekgregor heroinu, odbačenu, štrebersku heroinu sa kojom se čitalac identifikuje i koja će se, uz pomoć dobronamernog zalaganja pisca, na kraju uzdići iznad svega toga.

Ali od početka ovog izuzetnog romana jasno je da Spark nije zainteresovana da joj pomogne da se uzdigne iznad svega toga:

„Dobro ste prošli“, rekla je gospođica Brodi odeljenju… „da ne odgovaram na postavljeno pitanje. Dobro je, kad imate poteškoća, nikada ne reći ni reč, ni crnu ni belu. Govorenje je srebrn, ali je tišina zlatna. Meri, slušaš li me? Šta sam rekla?”

Mari Mekgregor, trapava, sa samo dva oka, sa nosom i ustima kakve ima Sneško Belić, koja je kasnije bila poznata po tome što je glupa i što se može za sve okriviti, u dvadeset trećoj godini izgubila je život u požaru u hotelu, odvažno je rekla: “Zlatna.”

„Šta sam rekla da je zlatno?“

Meri je bacila pogled oko sebe i nagore. Sendi je prošaputala: “Lišće koje pada.”

„Lišće koje pada“, rekla je Meri.

„Jasno je“, rekla je gospođica Brodi, „niste me slušali. Samo kada bi vi male devojčice htele da me slušate, napravila bih od vas crème de la crème.“

Ovde ima dosta podlosti. Sigurno je Sendi zlobna prema Meri, kao i gospođica Brodi. Narator u trećem licu je takođe zao, kada kaže da je Meri poznata po svojoj gluposti. Čitalac bi možda mogao doći u iskušenje da pomisli da biti poznat po gluposti nije isto što i biti glup, osim što sve u odlomku sugeriše da je Meri zapravo glupa. Ali hej, ona je takođe premlada umire u požaru. I kao što svi znamo, tragično umreti u mladosti znači postati svetac. Zar ne?

[Meri] je umrla tokom odsustva u Kamberlendu u požaru u hotelu. Napred nazad trčala je kroz godnike Meri Mekgregor, kroz dim koji je postajao sve gušći. Trčala je u jednom pravcu; zatim se okretala nazad pa trčala u drugom; i na oba kraja hodnika bi je dočekala paklena vrelina vatre. Nije čula vriske, jer je tutnjava vatre zaglušila vriske; nije vrisnula, jer ju je dim gušio. Na trećem zavoju je naletela na nekoga, spotaknula se i umrla. Ali početkom tridesetih, kada je Meri Mekgregor imala deset godina, bezizražajno je sedela među učenicama gospođice Brodi.

„Ko je prosuo mastilo po podu – ti, Meri?“

“Ne znam, gospođice Brodi.”

„Usuđujem se da kažem da si to bila ti. Nikad nisam videla toliko nespretnu devojku. A ako ne možeš da se zainteresuješ za ono što govorim, pokušaj da izgledaš kao da te interesuje.”

To su bili dani koje je Meri Mekgregor, gledajući unazad, smatrala najsrećnijim danima u svom životu.

Ovo je izrazito lukav odlomak. S jedne strane, možda bi neko hteo da Merinu smrt posmatra na tragičan način i kao stravično spaljivanje nevinog, nehajnog deteta-žene koje je prevareno, i iznevereno, i zlostavljano i koje zaslužuje bolje. Ali poslednji red ovog pasusa otežava takvo čitanje: škiljeći, čovek bi se mogao zavarati misleći da je Meri samo nostalgična; sa oba oka otvorena, veća je verovatnoća da će se pokazati da je samo glupa. Tačnije, verovatnije je da će neko shvatiti da se u romanu želi da se na nju gleda kao na glupu. Kao što ova sledeća scena čini to još jasnijim:

Sendi, koja je čitala Otmicu, vodila je razgovor sa junakom Alenom Brekom i bilo joj je drago što je s Meri Mekgregor jer nije bilo neophodno.

“Meri, možeš tiho razgovarati sa Sendi.”

„Sendi neće da razgovara sa mnom“, rekla je Meri, koja je kasnije, u toj hotelskoj vatri, trčala tamo-vamo dok nije umrla.

Surovost je ovde zapanjujuća. Okrepljujuća je. Jednim delom je okrepljujuća jer dolazi ne samo do likova već i od pripovedača u trećem licu (pogrešno je, učimo kao pisci i čitaoci, povezivati pripovedača iz trećeg lica sa autorom, ali jebi ga, ja ću samo reći da je to i autorska surovost). Pripovedač je okrutan jer nam daje hladan, klinički, grozan opis Meri Mekgregor koja umire u požaru, a ubrzo nakon toga dobijamo komičan uvid o njenom trčanju „tamo-vamo dok nije umrla“. Kažem da je to komično. Barem sam se ja tome smejao. I vi biste se tome mogli slobodno smejati. To mesto nam je dato da se smejemo. Jer kada mu se smejemo, postajemo deo problema, nismo izuzeti od njega i prisiljeni smo da se sećamo svojih sličnih okrutnosti. To postaje očigledno u sceni koja sledi, tokom odeljenskog izleta, kada Sendi dođe u iskušenje da bude ljubazna prema Meri, i zna da bi bilo ispravno biti ljubazan prema Meri, ali uplašena tom mogućnošću, ona je odbacuje:

Sendi se osvrnula na svoje saputnike i smatrala ih telom kojem je gospođica Brodi glava…. Tada se još više uplašila iskušenja da bude dobra prema Meri Mekgregor, jer bi se ovim postupkom odvojila i bila usamljena i mogla bi biti krivlja od Meri koja je, iako je zvanično bila puna mana, makar bila unutar kategorije heroina u nastajanju u očima gospođice Brodi. Dakle, u ime dobrog druženja, Sendi je rekla Meri: “Ne bih hodala s tobom da je Dženi ovde.” A Meri je rekla: “Znam.” Tada je Sendi ponovo počela da mrzi sebe i da prigovara Meri, osećajući da ako si nešto uradila mnogo puta, napravila si od toga ispravnu stvar. Meri je počela da plače, ali tiho, tako da gospođica Brodi nije mogla da vidi.

U ovoj sceni vidimo da je Sonders u pravu kada u svom govoru diplomcima kaže da „se ispostavlja da je ljubaznost teška“. Ali razlika između njegovog govora i ovog romana je u tome što roman sugeriše da ne možete da opravdate muke tako što pomažete, dopuštate, ili čak samo želite da se vaši junaci izdignu iznad zlobe sveta. Nije slučajno ni to što je Sendina sanjivost, njena aktivna mašta, čitanje knjiga, označavaju kao figuru pisca romana (u stvari, ona kasnije postaje objavljivana autorka, a takođe i monahinja); naprotiv, Spark želi da vidimo da u pisanju nema zaštite od okrutnosti, već pisanje pre zavisi od nje, što sprečava Sendi da se ponaša kao da je iznad ostalih surovih ljudi i u knjizi i u svetu. Što bi trebalo da ukaže na nešto nama prozaistima: da nam svet sa svojim zahtevima da u našoj prozi budemo dobri, da budemo fini, da budemo ljubazni, da budemo saosećajni, da se posvetimo lepoti ljudskog srca, otežava da shvatimo da je naš spisateljski posao ne da budemo zlobni radi zlobe, već da nađemo načine da budemo iskreni u vezi sa time koliko je teško biti dobar.

Prvi deo teksta pročitajte ovde.

Piše: Brock Clarke
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: