„Uvek treba biti ljubazan… za slučaj da nam je to možda poslednja šansa. Neko može da pogine dok prelazi ulicu, ili dok je na trotoaru, bilo kada, nikad se ne zna. Tako da uvek treba da budemo ljubazni.“ Ovo je citat je iz romana Mjuriel Spark (Muriel Spark) iz 1970. godine Vozačevo sedište. Ne bi trebalo da obraćate pažnju na Lize, lik iz te knjige, kada kaže da uvek treba da budemo ljubazni. Ona je psihotična, a takođe je i tužna i usamljena. To ne znači da bi trebalo da je sažaljevate. Mjuriel Spark, koja je Lize načinila psihotičnom, tužnom i usamljenom, sigurno je ne sažaljeva. Pogledajte na koji način Spark predviđa Lizeinu smrt: „Sutra ujutro će je naći mrtvu sa mnogostrukim ubodnim ranama, zglobova svezanih svilenom maramom, a gležnjeva svezanih muškom kravatom, na terenu ispred prazne vile, u parku stranog grada u koji putuje letom na koji se sada putnici ukrcavaju na kapiji 14.“
Da li vidite bilo kakvo saosećanje, bilo kakvu naklonost, ljubaznost u ovom opisu? Ako vidite, to sranje ste poneli sa sobom. Trebalo bi da se rešite tog sranja što je pre moguće. Mjuriel Spark to želi, ili bi to želela da nije mrtva, a to želim i ja, a i vaša književnost. To sranje može biti dobro za vas, kao osobu, ali može biti loše za vas kao pisca ili spisateljicu.
Ono što je dobro za vas kao osobu često je loše za vas kao pisca ili spisateljicu. Ljudi će vam reći da to nije istina, a neki od ljudi koji će vam to reći su i pisci, ali oni su loši pisci, bar kada pokušaju da vas i sebe ubede da je najvažnije za pisca da ima saosećanje. Flaneri O’Konor je u svom eseju „Neki aspekti groteske u južnjačkoj prozi “ (“Some Aspects of the Grotesque in Southern Fiction (1960) sugerisala da je saosećanje možda najprecenjenije od osvih imperativa za koje se pretpostavlja da ih pisci i spisateljice trebaju pratiti: „U današnje vreme smatra apsolutnom neophodnošću da pisci i spisateljice budu saosećajni. Saosećanje je reč koja zvuči dobro kada je bilo ko izgovori i bez koje ne može da prođe omot ni za jednu knjigu. To je kvalitet koji nije lako odrediti u bilo kom egzaktnom kritičkom smislu, tako da se uvek sa sigurnošću može upotrebljavati.“ Drugim rečima, O’Konor sugeriše da je saosećanje – onako kako ga je spisateljica pokazala u svojoj prozi – dragoceno samo glupanima i kukavicama.
Možda se neki od vas ne slažu sa O’Konor. Spisateljica, esejistkinja i portparol Džona Kalvina, Merilin Robinson ne slaže se sa O’Konor. Robinson je pre nekoliko godina u časopisu Njujork Tajms tvrdila da je Flaneri O’Konor primer religijske spisateljica koja je omanula u deskripciji dobrote. Robinson je u pravu. Ovaj neuspeh, i bol, i anksioznost, i umetnost, koji su nastali iz tog neuspeha, samo su neki od razloga zbog kojih je O’Konor sjajna. Iako Robinson ne misli tako. Robinson kaže, opet u časopisu Tajms: „Njena proza je prelepa, od njene mašte se užasavam“. Da li Robinson kaže da O’Konor lepo piše iako je užasna osoba? Na kraju, bilo je dosta ljudi koji su tvrdili da je O’Konor bila užasna osoba i puno dokaza – posebno u njenim pismima – koji podržavaju te tvrdnje. Ali ne, Robinson kaže da O’Konor lepo piše iako je njena mašta užasna. Ali kako suditi o mašti spisateljice osim prema njenom pisanju? Ako je to što piše lepo, kako mašta može biti drugačija? Šta Robinson zaista misli?
Ono što Robinson misli jeste da mašta O’Konor podrazumeva estetsko (a možda i religiozno) uvažavanje zlobe, i ovaj kvalitet kod Robinson čini tu maštu automatski užasavajućom i ružnom. Drugim rečima, Robinson veruje da je dobrota od suštinske važnosti za viziju pisca, ali što se mene tiče, dobrota je odgovorna za to što je Robinson kratkovida. U istom tom časopisu Tajms, ona tvrdi: “O religiji se veoma čestog piše hladno, ali gotovo uopšte se ne piše srcem ispunjenim ljubavlju.” Ali što se tiče pisanja – religioznog ili bilo kakvog drugog – zašto bi srce ispunjeno ljubavlju bilo neophodno? Pogotovo ako vas to srce tera da pretpostavite apsolutnu vrednost srca ispunjenog ljubavlju, uprkos svim dokazima da je suprotno od toga.
U svom eseju „Imaginacija i zajednica“ Robinson ističe: „U prvoj Petrovoj poslanici rečeno nam je da poštujemo sve i nikada nisam bila u situaciji u kojoj sam osećala da je ovo uputstvo neprimereno.“
Zbog toga dobrota nije dobra za pisce i spisateljice, ili barem za one koji veruju u suverenost, laku dostupnost i dobrotu: jer će je oni videti u svemu. Književnost bez pronicljivosti je i dalje književnost, ali uglavnom dosadna. To je olako napisana književnost. Čitaocu olakšava stvari, a i piscu. U ovoj vrsti pisanja nema iznenađenja. Svi romani Robinson nakon njenog sjajnog prvog romana Domaćinstvo (Housekeeping) tužni su primeri za to, ponajviše zato što su ovi romani – Galad, Dom i Lila – puni predrasuda: svi mi želimo da budemo dobri ljudi, sugerišu nam oni, ili barem najbolji među nama to žele.
Knjige se pretvaraju da su nepretenciozne, ali u stvari su strašno snishodljive. Zbog njih želim da postavim Robinson, i sebi, ova retorička pitanja. Kao, da li zaista treba da ispoštujemo sve naše likove? Na koji način treba da im odamo počast? Ako ispoštujemo neke od njih, recimo, osvetljavanjem njihovih nečasnih karakteristika, zar im i time ne odajemo počast? Smišljajući podle likove, zar im ne odajemo počast? Ako se prema njima ponašamo zlobno, zar ih ne poštujemo? Da li bi zaista trebalo da se ponašamo prema svim svojim likovima onako kako bi, pretpostavljam, trebalo da se ponašamo prema svim ljudima: sa poštovanjem, s ljubavlju?
Da je pisanje književnosti demokratski proces, dobronameran proces, onda bi možda i trebalo. Ali nije, i ne bi trebalo to da radimo, jer kad to činimo, lišavamo prozu njene sposobnosti da nas zaprepasti, iznenadi. O’Konor je to znala, zbog čega je u pomenutom eseju ispričala ovu priču: „Jednom sam dobila pismo od jedne starije dame iz Kalifornije koja me je obavestila da kada se umorni čitalac vrati noću kući, želi da pročita nešto što će mu zagrejati srce. I čini se da joj srce nije zagrejalo ništa od onoga što sam ja napisala. Mislim da joj je srce bilo na pravom mestu, ono bi se zgrejalo“.
Zloba je ono što ovaj odlomak čini tako sjajnim: O’Konor se prema ovoj staroj dami ponaša upravo onako kako pisci ne bi smeli. Pisci bi trebalo da se ophode prema starijim gospođama sa milošću, pažnjom i saosećanjem; O’Konor u suštini obaveštava ovu gospođu, sa jedva prikrivenim prezirom, da postoji veliki, prelepi, bizarni svet, i šteta što je preveliki idiot da bi ga videla i da bi iz toga učila. Ali ne, mislite, jadna stara dama. Mislite, verovatno je veoma draga. Verovatno voli svoje slatke unučiće. Da, ali ti unuci verovatno znaju, kad su iskreni prema sebi, da njihova baka ponekad može biti pravi jebeni idiot. Zbog toga su nam potrebni pisci poput O’Konor, koji će biti iskreni prema svojim čitaocima i čitateljkama, jer oni ne mogu biti iskreni prema sebi onoliko koliko bi želeli, niti imaju elokventnost koju iskrenost zaslužuje.
To što sam rekao da unuci stare gospođe misle o njoj je previše zlobno, možda mislite. Verovatno. Ali mislim da je ponekad zloba u tom stepenu neophodna, i mislim da je neophodan jer ponekad dobijemo uvid u to šta bi književni život bio bez zlobnosti. Uzmimo velikog Džordža Sondersa (George Saunders). Praktično je propis da pisci vole Sondersa. Volim Sondersa, barem volim njegovu prozu. Pravim tu razliku zbog njegovog opšte hvaljenog govora, „Važnost dobrote“, kojim je hrabrio diplomce Univerziteta Sirakuza da budu dobri. Govor je dobar. Ovo nije uvreda – govori spremljeni za diplomce u najboljem slučaju su dobri, a većina je i mnogo gora od toga.
Kako je Kafka pisao (2)Govor je, međutim, koristan jer ukazuje na stvari koje su tako sjajne u Sondersovoj prozi. Na primer, u govoru kaže da mi na kraju „volimo druge ljude i da smo time protivstavljeni našoj egocentričnosti. Stvarni život nam ispraši guzice, a stvarni ljudi nam priteknu u pomoć i pomažu nam, i tako saznajemo da nismo razjedinjeni i ne želimo to da budemo… Većina ljudi… postane manje sebična i sklonija ljubavi “. Sve što mogu da kažem je, hvala Bogu, ovo ne važi za Sondersovu prozu. Hvala Bogu što u svojoj prozi ne koristi new–age orgazmičke menadžerske fraze poput „protivstavljeni našoj egocentričnosti“ (osim ako se ne ruga tim frazama, što često čini), i hvala Bogu što većina njegovih likova ne postane manje sebična i spremna da više voli. Naravno, nekolicini se to i dogodi, ali u slučaju onih kojima se to ne dogodi, pa, nije nam suđeno da o njima mislimo blagonaklono. Naprotiv, pozvani smo da uživamo u njihovoj nesreći, u njihovim ograničenjima.
Uzmite početak priče “Morski hrast (“Sea Oak“) iz druge Sondersove zbirke Pastoralia, u kojoj Min i Džejd (sestra i rođaka pripovedača) hrane svoje bebe dok gledaju emisiju Kako je moje dete nasilno umrlo… domaćin je Met Merton, plavokosi dvometraš koji uvek sapatnički zagrli roditelje i govori im da ih je bol posvetio… Onda reklama. Min i Džejd spuste bebe i zapale cigarete, koračaju po sobi dok naglas uče ispite za svoje diplome. To ne izgleda dobro. Džejd kaže da je „regicid“ (ubistvo kralja, prim. prev.) virus. Min locira Biafru na jednoj planeti pored Saturna. Ponudim im pomoć i oni počnu da viču na mene zbog moje snishodljivosti.
Min i Džejd ne bi trebalo da viču na pripovedača. On nije snishodljiv. On je dobar, uzoran građanin, i za njega i za priču važno je da veruje ne samo u svoju dobrotu već i u dobrotu sveta.
U svakom slučaju, ne, Min i Džejd ne bi smele da viču na pripovedača zbog njegove snishodljivosti. Ali možda bi želele da viču na Sondersa. U njegovoj viziji njihovih likova nema velikodušnosti, osim ako o velikodušnosti ne razmišljamo kao o dobročinstvu, već o jasnoći. A trebali bismo: kakav je to čin velikodušnosti, dati čitaocima dar da jasno vide grozotu! Ove jasnoće ne bi bilo da Sondersovi prikazi Min i Džejd nisu toliko iskreni, što će reći, ne bi bili tako zli. Svet je glup. „Morski hrast“ se ne pretvara da nije tako. Ova priča nije zainteresovana da protivstavlja ove glupe likove u tom glupom svetu njihovoj egocentričnosti. Naprotiv, priča uživa da razotkriva i stvara svet neobične stupidnosti. Drugim rečima, zadovoljstvo nalazi u tome da tretira ove podle likove zlobno. I pri tome, uzima glupu podlost, recimo, Meta Mertona i od toga pravi umetnost.
Naravno, relativno je bezbedno biti zao prema Metu Mertonu i njegovoj nebitnoj televizijskoj emisiji. Roditelji su na televiziji, što znači da su performeri, što znači da su plitki, a to obično u književnosti znači da ih treba osuđivati, da su prokletnici.
Drugi deo teksta pročitajte ovde.
Pročitajte i tekst o tome zašto je pisanje u ranom srednjem veku bilo mukotrpan posao.
Piše: Brock Clarke
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić