Tehnika pesme, esej Antuna Branka Šimića “Može se uglavnom razlikovati dva ritma u lirici; jedan koji se može nazvati mehanički; i drugi koji se može nazvati ekspresivni.”

Poezija Antuna Branka Šimića (1898–1925) predstavlja značajnu i nezaobilaznu prekretnicu u hrvatskoj i jugoslovenskoj književnosti. Sve modernističke i progresivne promene koje je njegovo stvaralaštvo donelo vide se u njegovoj inovativnoj i smeloj zbirci Preobraženja iz 1920. Tri godine kasnije, Šimić će objaviti esej “Tehnika pesme” u kojem će dati objašnjenje svojih poetskih načela i njegovo viđenje ciljeva i stremljenja savremene, međuratne poezije. Esej je preuzet iz knjige Preobraženja u izdanju Kontrast izdavaštva, koju možete naručiti ovde.

*   *   *

Nije čudo što se u nas ne raspravljaju teme među koje pripada tehnika pesme, kad se ni u drugim velikim literaturama – izuzev možda jedino francusku – ne piše bogzna koliko o sredstvima pesnika, ili barem mnogo manje nego o sredstvima slikara, kipara, muzičara. Nije čudo ni to što se u nas ipak producira toliko stihova. Ta, pesnici se rađaju, nadahnuti su, vodi ih njihov stvaralački instinkt – što moramo verovati, jer tako glase poslovice i fraze. Jedino je – barem meni – malko čudnovato ono pouzdanje koje imaju naši recenzenti u se i u svoje znanje kad govore o ritmici i lirici. Ta njihova sigurnost u svim stvarima pjesničke tehnike najviše se pokazuje kad pišu o takozvanom slobodnom stihu, kojim se služi većina naših današnjih lirika.

Ja nemam nikakve nakane da branim slobodne stihove kakvi se u nas danas pišu. Pred neko mi se vreme jedan naš stariji, ugledni pisac upravo zahvaljivao što smo mi mladi uveli u običaj slobodni stih. Njemu je bilo odlanulo što ne mora više da broji stope i traži rime. Kao taj čovek, kojega su eto – vidio sam mu po licu – verslibristi oslobodili prave muke, tako sigurno misli i još mnogi pisac slobodnih stihova. I stoga ne bih ništa rekao na to što recenzenti izruguju takve pesnike, koji misle da je slobodni stih neki stih po miloj volji, kad ne bih vidio da oni izruguju slobodni stih uopće, svaki stih koji nije sastavljen prema poznatim metričkim shemama, koji nije takozvani pravilni stih. (Oba naziva, i slobodni i pravilni stih, nisu precizni, ali ćemo ih zadržati, jer su uobičajeni. Ne bih ništa rekao, napokon, kad ne bih video da oni i o jednom i o drugom stihu, i o ritmici u pesništvu uopće, znaju išta više osim što se može naučiti iz školske čitanke ili u najboljem slučaju iz Matoševih feljtona. (Matoš je valjda jedini na hrvatskoj strani svraćao pažnju na ritam i rimu i kad je pisao svoje i kad je kritizirao tuđe stihove; ali kako je i on shvaćao pesničku tehniku, videt ćemo kasnije.)

Može se uglavnom razlikovati dva ritma u lirici; jedan koji se može nazvati mehanički; i drugi koji se može nazvati ekspresivni.

U običnom govoru mi ne izgovaramo sve reči istim glasom nego neke jače, druge slabije, razmeštajući ih u isti mah prema potrebi misli koju izričemo. Kao u govoru što nije svaka reč jednake važnosti, jednake težine, tako i u pesmi. I stoga bi bilo jedno od najprimitivnijih pravila poetike da se glavnije reči u pesmi naročito naglase, to će reći da dođu na ono mesto u stihu gde je ritmički udar najjači (obično na početku, na svršetku i iza cezura u stihu).

Ja ne velim da to ne zna svako; ali što mislite koliko bi se u našem celom pesništvu našlo pesama koje ne greše protiv tog najprimitivnijeg pravila? Namučit ćete se tražeći ih i kod one dvojice trojice hrvatskih i srpskih pesnika koji su smatrani najsavršenijim versifikatorima našeg jezika.

Jer što čine obično i najbolji naši pesnici?

Ako pišu pravilnim stihom, oni ispunjavaju rečima koju metričku shemu, pazeći jedino na to da im – kako se to veli – stih ne hramlje, da teče, da je gladak, melodiozan, i da se na kraju rimuje.

Čemu glatkoća onde gde baš treba hrapavost, lakoća gde baš treba težina? Nije isti ritam valcera i valjanja kamena.

Ako pišu slobodnim stihom, onda upotrebljavaju različite metre  u pesmi, bez dubljih umetničkih razloga za tu različitost ritma, ili naprosto redaju reči onako otprilike u stihove, rimujući ih kako im se sviđa ili ih ne rimujući uopće.

Mada nije svjedno što dođe u prvi, što u drugi stih, i na kojem mestu prelazi jedan u drugi. Pesnicima pravilnih stihova stih je gotov kad je metar pun, a pesnici slobodnih stihova frazu opet otprilike i kako kad.

I u takvim pravilnim i u takvim slobodnim stihovima ritam je samo mehanički. Između te dve vrste stihova nema – ni onda kad je ritam mehanički ni onda kad je ritam ekspresivni – bitne razlike, kako to misle toliki. Razlika je samo izvanja.

Naravno, ritam još nije ekspresivan ako je svaka reč u pesmi ritmički na svom mestu.

Za svaku temu nije svaki ritam. I to zna svako, ali neću više ni pitati: koji se naš pesnik toga drži? – nego: zašto se retko ko zamisli što ta rečenica zapravo znači?

U toj rečenici je ponajpre opravdanje slobodnog stiha.

Pravi umetnik u reči neće činiti kao ona dva slavna srpska versifikatora koji su gotovo sve svoje pesme ispevalu u dvanaestercu u jedanaestercu. Neće se izražavati u istom ritmu ples i mirovanje, brzinu  i ćutanje, nego će nastojati da i sam ritam izražava stvar. Da ritam bude elemenat ekspresije. Da ritam ne bude mehanički nego eskspresivan.

Ako u istoj pesmi pesnik peva i ples i mirovanje, i brzinu i ćutanje, treba mu za to i različitih ritmova u istoj pesmi. To je već slobodni stih.

(Ples i mirovanje, brzina i ćutanje, to su dakako najprimitivniji primeri, ali su dovoljni da pokažu što se hoće reći o prilagođenju ritma onoj stvari koju pesnik hoće da izrazi; i nije mi valjda ni potreba spomenuti da se umetnost ekspresivnog ritma ne zadržava kod takvih običnih slučajeva.)

Ako ritam trpeba da bude ekspresivan a ne mehanički, onda su svi zahtevi da ritam bude (uvek) melodiozan, muzikalan, sasvim neopravdani. Čemu glatkoća onde gde baš treba hrapavost, lakoća gde baš treba težina? Nije isti ritam valcera i valjanja kamena. I sve to što velim o ritmu vredi i za sam zvuk reči, za zvuk vokala i konsonanata jedne reči. Mnogi traže uvek zvučnost: no čemu zveka onde gde je potrebna tišina ili ćutanje?

Nije dakle najidealniji nego kadikad najrđaviji stih koji samo zvoni, zvuči, zveči i ječi.

Za ekspresivni ritam najpriličniji je dakako slobodni stih.

O samoj razlici između pravilnog i slobodnog stiha govorilo se već vrlo mnogo u poslednje doba, i to s argumentima i za jedan i za drugi, (premda nije, kako smo već rekli, glavno je li stih slobodni ili pravilni, nego je li ritam pesme ekspresivni ili mehanički).

Protiv pravilnog stiha se može reći ne samo da nije elastičan za različite teme, osobito za različite teme u isto pesmi, nego da svojom određenom dužinom sili pesnika da trpa u nj reči – obično pomažu pridevi u toj nezgodi – koje su sasvim nepotrebne, suvišne, štetne. Pravilni stih je stoga donekle protiv iskrenosti, jednostavnosti, ekonomije.

Osim toga, on nije tako zgodan kao slobodni stih da se naročito naglase reči koje treba naglasiti. Stih prvih modernih francuskih verslibrista i nije bio ništa drugo, kako je pokazao Remy de Gourmont, nego na nejednake delove razlomljeni aleksandrinac da se tako mogu jače naglasiti glavnije reči u pesmi. (Ja ne znam jesu li ti pesnici bili svesni da su njihovi slobodni stihovi samo razlomljeni aleksandrinci ili su ih pravili više nesvesno prema zvuku aleksandrinca koji im je bio ostao u uhu.)

Zašto se moderni pesnici više vole izražavati slobodnim nego pravilnim stihom nije razlog samo u želji biti iskren i ekonom, moći jače naglasiti reči, prilagoditi ritam stvari, nego je razlog i u razlici tema starih i novih pesnika. Možete li zamisliti jednog od preteča moderne lirike Walta Whit­mana da se izražava u sonetima ili tercinama? Ili zar nije shvatljivo što ne upotrebljava određenu metričku shemu pesnik koji meša u svoje stihove svagdanje razgovore koje čuje na ulici ili u krčmi (kao Apollinaire); ili koji, opijevajući život modernog velegrada, meša u svoje stihove reklamske napise (kao Blaise Cendrars)

Napokon, zar nije i to jedno objašnjenje i opravdanje današnjeg slobodnog stiha što se danas lirika čita ili govori, a ne peva kao nekad (niti se uz nju pleše kao u davnini ili kao još i danas kod seljaka).

Ipak i pravilni stih je upotrebljiv. U njemu se može realizirati i ekspresivni ritam, samo treba biti umetnik. Koliko različitih ritmova može da stane i u koji određeni metar, pokazuje recimo Baudelaire, koji se, osobito pomicanjem i umnožavanjem novih cezura u monotonom aleksandrincu, izražavao kao gotovo u slobodnom stihu. (Primjera te Baudelaireove velike umetnosti u ritmu ima mnogo u knjizi Gonzaguea de Reynolda o tom pesniku.)

Kao matoševsko strogo brojenje metričkih stopa što je bilo samo školsko i dovodilo samo do mehaničkog ritma, tako je i taj kult rime bio preteran i kriv, i nama danas upravo smešan.

Jedan naš mladi pesnik nazvao je nedavno u novinama jednog dobrog francuskog parnasovca idiotom što se služio pravilnim stihom. No da je mladi pesnik, koji bi očito želeo biti moderan, bolje informiran – teško se držati mode, i osobito u provinciji čovek uvek zakasni – sigurno to ne bi bio rekao ne samo za kojeg nekadašnjeg nego ni za kojeg današnjeg pesnika. I veliki lirski novotar Guillaume Apollinaire upotrebljavao je uz slobodni uvek i pravilni stih, i to ne samo u prvim knjigama dok je još bio simbolist nego i u onim poslednjima, koje su imale toliki uticaj na najnovije francuske (i ne samo francuske) lirike. Isto tako nekoji između pariskih dada – mislim onih mladih pesnika koji su pre nekoliko godina bili poznati pod tim imenom – pišu stroge sonete, i sam Jean Cocteau peva danas u pravilnom ritmu francuskih klasika iz šesnaestog stoleća.

I pravilni stih je upotrebljiv; samo kako ga i kad ga, za koju temu, treba upotrebiti.

Pre desetak se godina bio razvio kod jedne skupine mladih zagrebačkih pesnika pravi kult rime.

Rima, bez koje oni nisu mogli ni zamisliti pesme, nije smeela biti banalna (često upotrebljena) nego retko ili nikada dotle čuvena i po mogućnosti čista (jednakog akcenta). Najviše su bile cenjene one koje su, uz to što su bile retke i čiste, imale tri ili više slogova.

U tom traženju što neobičnijih i dužih rima – mislim da je najduža bila od deset slogova – (kao: evolucionirajući se – revolucionirajući se) – bilo je dakako i šale, zabave, sporta, ali su nekoji, i to ponajbolji iz te skupine, shvaćali rimovanje vrlo ozbiljno. (Jednom je od njih ta manija ostala i onda kad se odmetnuo u verslibriste, uzimajući rimu onde gde je god nađe, pa makar i u drugim jezicima, i ko bi hteo da razume značenje tih rima, tih egzotičnih reči, imena iz raznih jezika i raznih doba, morao bi koji put za ciglu jednu pesmu prelistati nekoliko leksikona.)

To je bilo doba kad je Matoš na povratku iz Pariza bio doneo svojim mlađim drugovima parnasovačke i verlaineovske ideale. Doba soneta i „muzike pre svega“.

Kao matoševsko strogo brojenje metričkih stopa što je bilo samo školsko i dovodilo samo do mehaničkog ritma, tako je i taj kult rime bio preteran i kriv, i nama danas upravo smešan. (Time neću reći da pokoji pesnik iz te skupine, kao recimo Ljubo Wiesner, ne vredi ništa; i poglavito sam Matoš, koji je sigurno jedan od najboljih dosadašnjih naših pesnika, i mnogo bolji nego ona dva-tri njegova mnogo slavnija suvremenika.)

Rimi nije teško naći prigovor, I oni pesnici koji ne mogu biti bez nje, priznaju da rima vrlo često zavede pesnika na ono što nije hteo reći; da često diktira celu pesmu.

No uz taj najobičniji prigovor ima i drugih manje običnih.

I kao ritam što ne treba biti po neki put melodiozan i lak nego upravo spor i težak, tako ne treba ni rima biti uvek čista nego sme biti i nečista.

Rima, kao najnaglašenija, najzvučnija reč u pesmi, ako se mehanički upotrebljava, mnogo je kriva da su reči u stihovima ritmički naglašene kako ne bi smele da budu. Jer ako uzmemo onaj bolji slučaj da pesnik ne traži rimu izvan reči, nego je nalazi među rečima pesme, on rimuje sve one koje se god mogu, bez najjače upravo reči koje bi se, kao sporedne, najslabije smele čuti.

I kao što god nije svejedno koja će se reč rimovati, koja će zazvučati najjače u stihu, isto tako nije svejedno koja će se s kojom rimovati.

Rimovati treba ono što se rimuje, kako veli Karl Kraus (koji me je možda najviše poučio što je to ritam i rima u pesmi).

Dve reči koje se rimuju moraju biti u naročitoj relaciji pa da njihovo rimovanje bude opravdano. Reči treba da se rimuju onda kad se rimuju stvari. Rima je kao jek i odjek.

Najbizarnija rima može da bude kadikad rđavija nego najobičnija, i najbanalnija (kao moje – tvoje) može da bude kadikad najjača što se da zamisliti. Kakva pesma, takva rima.

I kao ritam što ne treba biti po neki put melodiozan i lak nego upravo spor i težak, tako ne treba ni rima biti uvek čista nego sme biti i nečista. Ako se dve stvari ne podudaraju, zašto da se podudaraju u zvuku? Njihov disakord će bolje biti izražen disakordom nego akordom rima.

Oni koji se muče tražeći rime ne znaju da pravi umetnik toliko puta nastoji uopće izbjeći rimu ako mu dođe pod pero. Kod pesnika koji bez potrebe rimuju, meni, osobito kod dužeg čitanja, jedan zvuk zaglušuje drugi s kojim se rimuje, umesto da jekne svaki za se nepomešano i čisto. Napokon, ako se rimuje samo onde gde treba, i ređe nego što to čine manijaci rime, onda rima i jače deluje. I ovde je nešto to vrednije, što je ređe.

Ovo su samo kratke napomene o ritmu i rimi. Moglo bi se dakako ići i dalje putevima koji su ovde tek pokazani.

Isto tako bi ove napomene bile vrednije kad bi bile ilustrirane primerima. Ali bi nas analiza tih primera zavela predaleko; i osim toga, primeri iz našeg pesništva mogli bi da budu gotovo samo negativni, a primeri iz stranih literatura morali bi se – jer se raspravlja o ritmu i rimi – analizirati u originalu, što bi bilo vrlo nezgodno.

Na tim primerima moglo bi se videti i to kako pesnički zanat nije baš tako jednostavan, kako misle oni koji ga ne znaju.

Pročitajte i tekst o mudrostima pisanja kako ih je video Horhe Luis Borhes, zatim tekst o tome kako je Olga Tokarčuk pisala svoju Knjigu Jakovljevu, ili kako je Doris Lesing zamišljala čitanje nenapisanih romana.