Uvek je dobro kada se s vremena na vreme pojedine predrasude koje kruže književnim svetom pokažu kao neosnovane. Jedno od tih predubeđenja je da je neophodno objaviti mnogo romana da bi se osvojila veština oblikovanja obimne prozne forme. Dejan Aleksić, pesnik i autor književnih dela za decu, pružio je svojim prvim romanom Petlja dobar primer da ne postoje stroga pravila o književnom stvaralaštvu i putu umetničkog sazrevanja.
Petlja ima nekoliko uočljivih kvaliteta, za koje verujemo da bi mogli da budu prijemčivi širokoj skali čitalačkih ukusa. Najpre vredi izdvojiti vešto upravljanje vremenskim vektorima: pripovedajući o svom boravku u grčkom pritvoru nakon incidenta koji je izazvala na granici, glavna junakinja – društveno neprilagođena Dina Poledica – često vraća narativ u prošlost, zahvatajući između ostalog genezu svog pogleda na svet, formativne godine školovanja i situacije buntovnih reakcija na okruženje, odnos s roditeljima i njihovu smrt, prijateljstvo s Nikodimom i njegovu tragičnu sudbinu, napet i u nasilju razrešen odnos s kriminalcem Svetislavom Prstom. Pri tome se narativno oscilovanje, između aktuelnog trenutka pripovedanja i nekoliko ravni prošlosti, prošiva širokim spektrom mikroportreta iz našeg društva s kraja XX i početkom XXI veka, te službenim licima s kojima glavna junakinja ima kontakt u grčkom pritvoru. Zavodljivost teksta Petlje je zapravo u tome što deonice posvećene prošlosti nisu strogo odeljene od momenta pripovedanja, te u okvirima pleteničasto ulančanih poglavlja narativna linija vijugavo „vozi” napred-nazad u vremenu, prelivajući priču iz jedne mikrosituacije u drugu, povremeno kondezujući uzročno-posledične niti Dininih postupaka i često usmeravajući narativ po trasi njenih asocijativnih veza.
Kao roman valovite forme zanjihane u više smerova temporalne skale, Petlja čitalačku imaginaciju lako može držati budnom i zaronjenom u oblikovani svet i usled detalja koji imaju u sebi određeni kvalitet životnosti (npr. opis tetke koja je sedela „nepomično, potonula u sebe, za stolom posutim brašnom. Samo njena ruka, kao stvor živ i greškom vezan za to ukočeno telo, povremeno bi se pokrenula ka nadutoj grudvi pripremljenog testa i štrpkala iz lepljive mase”; ili opis pratećih misli / senzacija glavne junakinje pre prvog seksualnog odnosa: „Uvek sam volela trenutak kad se javna svetla pale u parkovima. Hodaš zaokupljen mislima i najednom – klik, kao na sceni, mutnjikav sjaj otkrije hladno zelenilo (…) Nekoliko puta sam prokrstarila parkom u očekivanju da se nervoza pretvori u nešto upotrebljivo. I onda se uključila javna rasveta. Isprva žmirkavi, lampioni su se raspoređivali u grudve mlečnog sjaja. U tom iracionalnom sećanju ushita stigla sam do njegovog stana. Za razliku od mene, on nije pokazivao znake nervoze”).
postoji nešto suviše ikonično u strukturalno-semantičkoj potki romana, nešto u samom pripovedanju što nastoji da stvari drži pod kontrolom tamo gde manjak kontrole ne znači nužno rasplinutost ili konfuziju značenja.
Upravo specifična lirizacija izraza izdvaja Petlju u ovogodišnjoj masi romana. Pridajući naratorki / glavnoj junakinji interesovanje za poeziju i osetljivost za pesnički govor, autor sporadično unosi slike koje uglavnom ilustruju stanja junakinje, detalje proživljenih okolnosti, katkad i efemerne momente percepcije okruženja (npr. „Ležim. U ruci mi je mandarina. Držim je kao malu kuglu narandžaste svetlosti (…) Mandarina. Mala voćna materica”; „More je mudro. Mudro kao sova koja je prespavala život u nečijem srcu”). Iako ponekad zazvuči kao lirsko-ukrasni ili simbolički zgusnuti detalj u refleksiji junakinje, stilizacija koju Aleksić sprovodi možemo opravdano da osetimo kao osveženje u polju savremenog srpskog romana, kao svojevrsno podsećanje da prozni izraz posebne resurse svog umetničkog potencijala može pronaći upravo u poeziji.
Pored navedenih kvaliteta, Petlja u određenim aspektima deluje, bar iz interpretativnog ugla koji mi je blizak, brzopleto ili nedovoljno ubedljivo izvedena. Dva su plana gde bi autorski postupak mogao da bude snažnije ostvaren: određeni vidovi uobličenja značenja, i sam senzibilitet kojim roman isijava.
Najpre o uobličenju značenja u delu. Čini se suvišnim i prenaglašenim to da je glavna junakinja rođena baš na dan Titove smrti te da je njena ambivalentna priroda sugerisana i imenom koje spaja vrelinu pustinje i hladnoću leda – Dina Poledica. Semantička mreža se svakako čini stabilnijom usled paralelizama individualne Dinine sudbine i političko-povesnih lomova te usled nešto eksplicitnije karakterizacije u vidu specifičnog imena. Ipak, ima smisla primetiti i to da je reč o kodifikovanju značenja „na prvu loptu”: na taj način se isuviše ilustrativno nastoji produkovati smisao teksta koji je već zatalasan povremenom lirizacijom i dinamično preslagan živim retrospekcijama.
Načelno kazano, postoji nešto suviše ikonično u strukturalno-semantičkoj potki romana, nešto u samom pripovedanju što nastoji da stvari drži pod kontrolom tamo gde manjak kontrole ne znači nužno rasplinutost ili konfuziju značenja. Stoga je za Petlju i paradigmatičan postupak približavanja niskog i visokog plana motiva, materijalno-profanog i intelektualno-apstraktnog iskustva, tj. u Aleksićevom romanu se igra „na sigurno”, na modernističku praksu snižavanja ozbiljnosti velikih tema i povišenih registara, što skoro po pravilu produkuje ironične i/ili groteskne implikacije. Problem nije samo u tome što u Petlji to podrazumeva donekle usiljeno osmišljene okolnosti (npr. ni manje ni više nego grafit „Upoznaj samog sebe” je na zidu zatvorskog toaleta u Grčkoj, „desno od čučavca, tik uz mali metalni umivaonik”), već i to što u Aleksićevom romanu taj dodir trivijalnog i uslovno govoreći uzvišenog ne nadilazi bazični ironično-groteskni efekat. U krajnjoj konsekvenci taj efekat se realizuje u donekle jednodimenzionalnoj društvenoj kritici – npr. u karikaturalnoj predstavi skorojevića-kriminalca Svetislava Prsta, u prenaglašavanju njegovog neukusa skopčanog sa interesovanjem za visoku kulturu. Na to se nadovezuje postupak upitne funkcionalnosti u okvirima celokupnog koncepta romana – parodiranje scena iz gotičkog / horor žanra (Svetislava prati i grbavi poslužitelj).
Stiče se dakle utisak da deo smisaonog opsega Petlje ipak nisu raznovrsne mogućnosti dodira niskih i visokih motiva (ne pronalazimo npr. nadilaženje ironije začudnijim približavanjem niskog i visokog aspekta iskustva, epifanične momente koji se opiru diskurzivnom opisu i koji mogu blesnuti i u niskom i u visokom doživljajnom polju, izrazitije uvođenje somatskog aspekta egzistencije u prikaz lika itd.). Druga ravan romana za koju se čini da bi mogla biti uzbudljivija je sam senzibilitet koje delo emanira. Naime, neprilagođena Dina Poledica narativizaciju svoje prošlosti i aktuelnog stanja u grčkom pritvoru vrlo često podupire aksiološko-eksplikativnim iskazima. Otud njen autoportet – premrežen elementima porodične drame, travestiranom pričom o odrastanju, društvenom kritikom, bizarnim ljubavno-krimi zapletom – biva dograđen refleksijom koja nastoji da se podigne u ravan univerzalnijih promišljanja o ljudskoj prirodi, društvu, životu u širem smislu. Ipak, ne samo da refleksija koju glavna junakinja forsira nekada predstavlja suviše rezonersku rekapitulaciju i sumiranje pripovedanih situacija, tj. donekle suvišno pojašnjavanje narativno posredovanog iskustva, već se tim diskurzivnim planom formira subjekt kratkometnije subverzivnosti nego što se u prvi mah čini, odnosno suženijih misaonih implikacija nego što referiranje na starogrčke mudrosne sentence obećava.
Petlja se ispostavlja kao delo koje može biti po meri dominante recepcije u aktuelnom književnom polju
Ovo je važno jer je lik Dine Poledice glavni adut Petlje i njena neuklopljenost u društvo kao i ideje do kojih drži zgušnjavaju se tokom romana u svojevrsnu smisaonu osnovu dela, gotovo do čistoće određene misaone teze. Gde se ipak može primetiti da glavna junakinja ima ograničeniji horizont nego što u prvi mah izgleda? Najpre, Dina Poledica je neko ko neguje pijetet prema filozofiji i visokoj kulturi istovremeno prezirući trivijalno-rutinirane životne prakse i intelektualno nedorasle umove, pri čemu se takva njena dvojno ustrojena pozicija ospoljava u sudaru sa panoramom ikonično-stereotipnih likova, oblikovanih u službi kritike društva / mentaliteta (skorojević-kriminalac, nasilni policajac, šovinistički posetilac kladionica, neobrazovani navijači i sl.). Problem je u tome što u Dininom stavu ima nešto od zamrznutog tinejdžerskog bunta ukrštenog s (ne)svesnom građansko-liberalnom ideologijom elitističke provenijencije, što sve za posledicu ima impliciranu (i pomalo naivnu) ideju da bi, pojednostavljeno kazano, svima bilo bolje kada bi oni iz neprivilegovanih klasa (kojima zapravo i sama Dina pripada) čitali i razumeli šta u knjigama piše. U mnoštvu perspektiva (antropoloških, ideoloških, filozofskih, aksioloških) iz kojih se mogu problematizovati takva značenja romana, ovde, u najkraćem, izdvajamo samo jednu – suptilnije književnoumetničko oblikovanje složenije junakinje nužno bi imalo, kao krajnje smisaone rezultate romana, kompleksniju antropološku sliku i prodorniji uvid u društvene probleme.
Novi život Natalije GinzburgU Petlji je ipak vidljivo i nastojanje da se oformi složeniji lik, budući da se idejama glavne junakinje pridodaje ukras egzistencijalističkog porekla – ona u sebi nosi prazninu. To je anticipirano iskustvom iz detinjstva pri čijem se narativnom oblikovanju transformiše jedan od najpoznatijih Ničeovih citata o bezdanu koji uzvraća pogled ukoliko se dugo gleda u njega („Evo je, mala Dina, govori stihove, sve vreme gledajući prozorčić s rešetkama (…) Nije to otvor kroz koji se vidi nebo ili drveće, već tama, kao da iz mračnog okna na sve prisutne u sali gleda neka tajanstvena soba. U stvari, Dina shvata da ta soba gleda samo nju (…) Veći deo života provela sam uz osećanje da me neko odmerava iz mraka”). Ipak, i takvo alegorijsko variranje i transponovanje poznatog filozofskog citata – solidnog simptoma pomalo dekorativne „upotrebe” Ničea – još je jedno ikonično, „na sigurno” odigrano mesto u romanu.
Usled svega prethodnog Petlja se ispostavlja kao delo koje može biti po meri dominante recepcije u aktuelnom književnom polju – Petlja omogućava da kritika govori o junakinji istovremeno i subverzivnoj i intelektualnoj (iako je mnogo izvesnije da njeno samorazumevanje zapravo poseduje slepu mrlju i za ideološko-klasnu dinamiku i za ograničene intelektualne domete sopstvene refleksije). Omogućava i da kritičari govore o tzv. „naličju našeg društva” (iako ta tek delimična demistifikacija naše zajednice neretko počiva na stereotipizaciji i karikaturalizaciji likova, te na repeticiji opštih mesta o odsustvu duha i provincijskom mentalitetu „nižih” klasa, odnosno o našoj sudbinskoj nesposobnosti da organizujemo život po modelu zapadno-liberalnih društava).
Alternativa postupcima primenjenim u Petlji nije nužno delo koje izrazitije naginje levoj ideologiji, niti roman koji bi bio slobodnije komponovan, ili koji bi igrao na kartu eksperimentalne subverzije – sve to nisu obavezujuća svojstva proznog ostvarenja upečatljivije umetničke sugestije. Pre bi se moglo reći da umetnička snaga, suptilnija motivacija likova i intrigantnije ideološke implikacije mogu da se pojave usled razgradnje ikoničnih smisaonih mesta u tekstu, usled redukovanja rezonersko-objašnjavalačkih deonica te usled izrazitijeg spuštanja lirizacije iz ukrasno-ilustrativne ravni u ponornije slojeve oblikovanih života, i to do nivoa kada pisac više ne bi sledio svoj pretpostavljeni koncept izgradnje likova već bi sam jezik radio za pisca. Jezik bi se u tom slučaju prelivao u delte tananih i ponornih motivacijskih niti, zgušnjavajući se u vibrantna smisaona mesta koja se međusobno dozivaju – ne po transparentnoj logici – već po unutrašnjoj, diskurzivno teško svodivoj zakonitosti kojoj se približavamo tek u punoći saveza cerebralne i emotivne čitalačke recepcije.
Može se na kraju reći da je Aleksić napisao vrlo dobar roman koji, uprkos određenim slabostima, zaslužuje punu pažnju i nagoveštava da bi njegovo sledeće prozno delo moglo biti znatno interesantnije i uzbudljivije izvedeno. U Petlji ima mnogo materijala koji se mogu, u dobrom kreativnom smislu, preliti u naredno Aleksićevo prozno ostvarenje.
Piše: Goran Korunović
Pročitajte i kritiku romana Me’med, crvena bandana i pahuljica Semezdina Mehmedinovića, kao i kritiku romana Uzvišenost Darka Tuševljakovića.)