U srži osmeha, tog jednostavnog ljudskog izraza, postoji metafizička umetnost – ona koja nigde nije lepše i dirljivije zabeležena nego knjizi memoara Pismo taocu koje je Antoan de Sent Egziperi počeo da piše u decembru 1940, nešto više od dve godine pre nego što je stvorio Malog princa na američkom tlu.
U kreativnom naboju on piše ono što će postati najpoznatija rečenica u Malom princu – „Ono što je suštinsko, oku je nevidljivo“ – piše:
Kako život stvara one zrake sile koji nas čine živima?
[…]
Prava čuda prave malo buke! Suštinski događaji su tako jednostavni!
Jedan od takvih suštinskih događaja u životu Sent Egziperija imao je veze sa svakodnevnim čudom jednostavnog osmeha, darom koji on tako poetično opisuje kao „određeno sunčevo čudo, koje se toliko miliona godina mučilo da, kroz nas, postigne taj kvalitet osmeha koji je bio čist uspeh.” Još jednom kanališe kroz to duh svoje poznate rečenice iz Malog princa:
Suštinsko, najčešće, nema težinu. Tamo je ono suštinsko očigledno bilo ništa drugo do osmeh. Osmeh je često od suštinske važnosti. Osmehom možemo nekoga nagraditi. A određena vrsta osmeha može nekoga i usmrtiti.
Zapravo, u sledećem poglavlju, Sent Egziperi opisuje incident u kojem je razliku između života i smrti napravio uspravo osmeh – i to razliku između njegovog života i smrti. Jedne noći za vreme boravka u Španiji, gde je bio kao novinar koji izveštava o građanskom ratu, zatekao se sa nekoliko cevi revolvera čvrsto uperenih u svoj stomak – milicija pobunjeničkih snaga prikrala mu se u okrilju mraka i zarobila ga u „svečanoj tišini“, buljeći u njegovu kravatu – „takav luksuz nije bio po ukusu anarhista iz te oblasti “ – pre nego u njegovo lice. Sent Egziperi piše:
Koža mi se ukrutila. Čekao sam da čujem pucanj, jer to je bilo vreme brzih suđenja. Ali pucnja nije bilo. Posle potpune praznine od nekoliko sekundi, moji anarhisti, lagano klimajući glavom, naredili su mi da krenem ispred njih, bez žurbe, preko linije raskrsnice. Moje hvatanje je obavljeno u savršenoj tišini, uz izvanrednu štedljivost pokreta. Bilo je to kao ples stvorenja sa okeanskog dna.
Ubrzo sam se spustio u podrum pretvoren u stražarsko mesto. Loše osvijetljena lošom uljanom lampom, neki drugi pripadnici milicije su dremali, s oružjem među nogama. Razmenili su nekoliko reči, neutralnim glasom, sa ljudima iz moje patrole. Jedan od njih me je pretresao.
Sent Egziperi nije govorio španski, ali je razumeo dovoljno katalonski da shvati da traže njegova lična dokumenta. Pokušao je da otmičarima saopšti da ih je ostavio u hotelu, da je novinar, ali oni su samo dodavali njegov fotoaparat jedan drugom, zevajući i bezizražajnih lica. Atmosfera, na njegovo iznenađenje, nije bila ono što bi se očekivalo od anarhističkog milicijskog kampa:
Glavni utisak je bio dosada. Dosada i san. Izgledalo je da su ovi muškarci isrpli svoju moć koncentracije. Skoro da sam poželeo neki znak neprijateljstva, kao ljudski kontakt. Ali … gledali su me bez ikakve reakcije, kao da gledaju kinesku ribu u akvarijumu.
(Treba se zapitati da li bi ta želja za kontaktom, bez obzira na njenu prirodu ili cenu, mogla biti univerzalnost ljudskog stanja. Da li je to impuls koji tera zlonamerne ljude da bljuju otrov kao očajnički protivotrov za svoju apatiju i egzistencijalnu dosadu. Agresija je možda jedini oblik dodira za koji su sposobni, a opet je dodir ono za čime kompulsivno žude.)
Nakon mučnih trenutaka gledanja kako njegovi otmičari ne čekaju ništa posebno, Sent Egziperi je postajao sve ogorčeniji od čežnje za dodirom, samo da bi neko priznao njegovo postojanje. Zatim nam daje okolnosti čuda koje će se dogoditi:
Kako bih dodelio sebi težinu stvarnog prisustva, osetio sam neobičnu potrebu da viknem nešto o sebi, što bi ukazalo na činjenicu mog postojanja – moje godine na primer! To je impresivno, starost čoveka! To rezimira ceo njegov život. Dugo je trebalo da bi se postigla njegova zrelost. Razvijana je kroz toliko pređenih prepreka, toliko preležanih teških bolesti, toliko zalečenih tuga, toliko očajanja savladanih, toliko opasnosti koje su nesvesno prošle. Izrastao je kroz toliko želja, toliko nada, toliko žaljenja, toliko propusta, toliko ljubavi. Čovekove godine, koje dobrim delom predstavljaju iskustva i sećanja. Uprkos mamcima, trzajima i kolotečini, nastavljate da se gegate kao konj koji vuče kola.
Sent Egziperi je tada imao trideset i sedam godina.
Related
Novi život Natalije GinzburgAli ono što se dalje dogodilo nije imalo nikakve veze sa onim što postižemo tokom godina, niti sa otmenošću i iskustvom zrelosti, niti sa upornim samozalaganjem. Sledeći događaj pokrenuo je najjednostavniji, najdublji oblik čovečanstva koje svi delimo:
Tada se dogodilo čudo. Oh! vrlo diskretno čudo. Nisam imao cigaretu. Dok je jedan od mojih čuvara pušio, gestom sam ga pitao, pokazujući trag osmeha, da li bi mi dao jednu. Čovek se prvo ispružio, polako prešao rukom preko čela, podigao oči, ne više zbog moje kravate već zbog mog lica, i, na moje veliko zaprepašćenje, pokušao je i sam da se nasmeje. Bilo je to kao da sviće dan.
Ovo čudo nije bilo kraj tragedije, već ju je potpuno uklonilo, kao što svetlost čini sa senkom. Nije bilo tragedije. Ovo čudo nije promenilo ništa vidljivo. Slaba uljana lampa, sto sa razbacanim papirima, muškarci naslonjeni na zid, boje, miris, sve je ostalo nepromenjeno. Pa ipak, sve je preobraženo u samoj svojoj suštini. Taj osmeh me je spasio. Bio je to znak jednako konačan i jednako očigledan u svojim budućim posledicama, nepromenljiv kao i izlazak sunca. Označio je početak novog doba. Ništa se nije promenilo, a sve se promenilo. Sto sa razbacanim papirima je oživeo. Uljana lampa je oživela. Zidovi su oživeli. Dosada koja je kapala iz svake beživotne stvari u tom podrumu postajala je lakša kao nekakvom magijom. Činilo se da je nevidljivi mlaz krvi ponovo počeo da teče, povezujući sve stvari u istom telu i vraćajući im njihov značaj.
Ni oni ljudi se nisu pomerili, ali, iako su minut ranije izgledali tako daleko od mene kao da su prepotopna bića, sada postali deo trenutnog života. Imao sam neobičan utisak prisustva. To je to: prisustvo. I bio sam svestan povezanosti.
Dečak koji mi se nasmešio i koji do pre nekoliko minuta nije bio ništa drugo do funkcija, oruđe, kao neka vrsta čudovišnog insekta, izgledao je sada čudno, gotovo stidljivo, sa nekom predivnom stidljivošću – taj terorista! Nije bio ništa manje grub nego bilo koji drugi. Ali otkriće čoveka u njemu bacilo je takvo svetlo na njegovu ranjivu stranu! Mi ljudi pretpostavljamo oholost u nečijem ponašanju, ali u dubini svog srca prepoznajemo kolebanje, sumnju, tugu.
Još ništa nije rečeno. A ipak, sve je bilo rešeno.
Sent Egziperi završava razmišljajući o svetoj univerzalnosti sile koja daje život iz tog jednog jednostavnog gesta, ljudskog osmeha:
Briga o bolesnicima, dobrodošlica, prognanima, sam oproštaj ne vrede ništa bez osmeha koji prosvećuje delo. Komuniciramo osmesima koji su izvan jezika, klasa i partija. Mi smo verni članovi iste crkve, vi sa svojim običajima, ja sa svojim.
Četiri godine nakon što je napisao Pismo taocu, koje je predivno štivo, Sent Egziperi je nestao nad Biskajskim zalivom i nikada se više nije vratio. Legenda kaže da se Horst Ripert, nemački pilot koji je oborio piščev avion, zaplakao čuvši vest – Sent Egziperi mu je bio omiljeni autor. Rat – kakav tragičan oblik dodira.
Pročitajte i šta je Hans Falada mislio o poruku alkoholizma u nacističkoj Nemačkoj.
Piše: Maria Popova
Izvor: brainpickings.com
Prevod: Danilo Lučić