Prolaznost svega dobrog: Brajan Vilson i njegova muzika “Muzika je savršena. Tu, kao i na nebu, nema zajebavanja”, govorio je Brajan Vilson, tvorac nekih od najlepših pesama u popularnoj muzici 20. veka.

Brajana Vilsona, preminulog prošle nedelje devet dana pre 83. rođendana, većim delom života nazivali su “detinjastim”, a njegova muzika će verovatno ostati povezana s nevinošću (izgubljenom, kod onog ko ju je stvarao, slušao, pa i same Amerike) sve dok traju snimci na kojima je zabeležena. Kad su prvi put dospeli na radio, Beach Boys su bili tek dečaci, klinci koji po zakonu još nisu mogli da piju i glasaju, a u svojim prvim hitovima slavili su takve mladalačke zabave kao što je posmatranje devojaka i vožnja motornih vozila[1]. Nije važno to što su njihove verzije adolescencije u Americi bile više san nego stvarnost.

“Surfovanje je život, za mene jedini”, pevali su momci na svom prvom singlu Surfin’. Zna se da je samo jedan od pet glasova – glas Denisa, srednjeg brata u porodici – pripadao nekome ko je zaista surfovao.

Ali upravo je Brajanova neiskvarenost i ranjivost učvrstila reputaciju benda kao oličenja čistog srca. On je, da parafraziram rečenicu iz knjige Ja sam Brajan Vilson (2016), bio čovek koji se plašio svega osim da prizna da ga je strah[2]. Dve godine nakon pesme Surfin’ (1961), plaža je, prema momcima iz benda Beach Boys, postala hladno, nemilosrdno mesto nagoveštaja izgubljene ljubavi (Lost Sea), a Brajanova nesigurnost prelila se u sugestivne balate kao što su Surfer Girl, Kiss Me, Baby i In My Room, pesmu za koju se često ističe da je prekretnica benda.

Beach Boys nisu sasvim odbacili samouverenu, vickastu muževnost (I Get Around je tek trebalo da se pojavi 1964. godine), ali je među snimljenim pesmama ostavljano sve više prostora za nežne ode o prolaznosti svega što je dobro, a ta opsesija dominirala je na Brajanovom sjajnom, neprikosnovenom remek-delu Pet Sounds. “Možda te neću voleti uvek”, počinje najvoljenija pesma sa tog albuma, God Only Knows, kao oda u kojoj se obećava trajnost, a istovremeno priznaje nepostojanost. “Bilo je usamljenosti u njoj”, rekao je Brajan u knjizi Ja sam Brajan Vilson. “To je pesma strepnje, možda, ali i svojevrsnog mira sa samim sobom”.

Brajanov genij bio je povezan s njegovom fiksacijom na takve paradokse: odsustvo koje prožima svako prisustvo; ljubav koja je najživlja upravo pre nego što iščezne; bol i lepota toliko isprepletani da se ne mogu razmrsiti. Istina koja usledi, razarajuće i neizbežno, pre nego što detinjstvu dođe kraj, jeste da je život pun dragocenosti koje možemo da izgubimo, i izgubićemo ih. Brajan je bio spreman ne samo da živi s tom činjenicom, već i da je uznese, da prihvati zanos zajedno sa agonijom i ujedno zgrabi srce slušaoca i usmeri ga istovremeno na obe strane.

Brajan je otkrio da je “muzika božji glas” još kao dečak, vođen očajničkom potrebom za utočištem. Sam je naučio da aranžira, opsesivno slušajući Four Freshmen, vokalni džez kvartet, čiji album mu je “snažio duh” dok je pokušavao da istrpi okrutnost sopstvenog oca. Mari Vilson i dan-danas je jedan od najčuvenijih zlikovaca u istoriji grupe Beach Boys (inače krcatoj zlikovcima), rame uz rame sa sramotom od psihologa Judžinom Lendlijem, koji je Brajana iskorišćavao i zlostavljao od 1982. do 1991, kao i sa rođakom Vilsonovih, Majkom Lavom, frontmenom benda lakim na parničenju, koji danas podržava Trampa i spisak grehova mu prevazilazi ovaj tekst. Ali priče o Marijevom kažnjavanju sina i dalje uspevaju da šokiraju. Neke su predvidljive (žestoko šibanje kaišem, šamaranje jer govori preglasno), a neke su skoro nezamislive. Pričalo se da je vezao Brajana za drvo i tukao ga letvom, a da mu je jednom rekao da stavi ruke pod čamac izvučen na dok i potom je on, Mari, izbio potporne grede. Nikada nećemo sa sigurnošću znati da li je Marijevom nasilje dovelo do toga da Brajan ogluvi na desno uvo, ali to svakako ostaje u domenu mogućeg.

Dobar deo knjige Ja sam Brajan Vilson, napisane na osnovu meseci i meseci razgovora Bena Grinmana sa Brajanom, posvećen je suočavanju s činjenicom da je Mari bio ključan za Brajanovu sklonost ka muzici, kao i za samo postojanje grupe Beach Boys. Jeste, tresnuo je Brajana o zid kad je saznao da su njegovi sinovi potrošili novac za kupovinu namirnica na iznajmljivanje instrumenata, ali im je posle obezbedio ugovor za snimanje. Kupovao je Brajanu opremu dok je još bio tinejdžer i vodio ga na koncerte; i sam je bio kantautor, a i žrtva očevog zlostavljanja.

“Znao je da bude velikodušan i da me usmeri ka sjajnim stvarima”, rekao je Brajan, “ali je umeo i da bude brutalan, da me nipodaštava i ponekad učini da poželim da umrem. Sve te stvari sam naučio kad sam bio suviše mlad da bih ih razumeo. Možda su to upravo one stvari koje nikada i ne treba da razumeš“.

Pošto se na decenije porodičnog nasilja nadovezalo Brajanovo teško drogiranje, a zatim i infantilizujuća i parališuća kontrola Judžina Lendija, kritičari su ponekad Brajana opisivali kao osobu zarobljenu u stanju trajne emocionalne nezrelosti. Iz te perspektive, Brajanovo odbijanje da mrzi ili osuđuje svog oca moglo se tumačiti kao dečja lojalnost koja ne jenjava, još jedna trajna posledica nanete štete.

Ali Brajanov pogled na svet tokom čitavog života bio je izuzetno postojan, složen i promišljen, i nije bio obeležen neshvatanjem, nego dubokom introspekcijom. Osetljivost na protivrečnosti – za pesmu In My Room jednom je rekao: “Dvoje ljudi napisalo je pesmu o usamljenosti, a petoro ju je pevalo“ – i duhovna uverenja bili su osnovni elementi njegovog stvaralaštva. “Verujem u Boga – u jednog Boga”, rekao je 1966. godine, “u neko više biće, bolje od nas. Ali nisam formalno religiozan. Jednostavno verujem u snagu duha i njeno ispoljavanje kroz ljudsku dobrotu”.

Bilo bi pogrešno potceniti svesno zauzimanje takvog stava. (Čak je i za Judžina Lendija, mnogo godina posle njegove smrti, rekao: “Trudim se da zanemarim loše stvari i budem zahvalan za ono čemu me je naučio”) Kada je Brajan pozvao obožavaoce da mu pišu pisma o omiljenom povrću (Vega-Tables, 1967) ili delio uputstva kako da se stigne do njegove kuće (Busy Doin’ Nothin’, 1968), to nije bilo naivno, ili barem ne samo naivno. Bio je, kako je sam govorio, “u muzičkoj misiji da širi jevanđelje ljubavi preko ploča”.

U jednom nedatiranom TV intervjuu, po svemu sudeći s kraja osamdesetih, Brajan je ukratko opisao slobodno nizanje asocijacija – ranije ispoljeno i u pesmama poput Surf’s Up (“Čuo sam reč / divna stvar: dečja pesma”) – između Boga i roditeljstva. “Želim da ljudi osećaju da su zaštićeni, duhovno”, objasnio je, “tako da, kada slušaju muziku, dobiju osećaj sigurnosti, a da ni ne shvate da su voljeni. Onako kao kad se majka brine o detetu”.

To poređenje podudara se s Brajanovim opisom svoje prve uspomene, iznete u memoarima: kako ga majka stavlja u krevet. “Nemam sliku toga u glavi… Sećam se iznutra, samo tog osećaja – ruke koje te spuštaju, ali lice ostaje iznad da te čuva”.

Brajanovi muzički koreni, kao i mnogo toga u njegovom razvoju, potekli su iz porodice. Pisao je aranžmane i producirao pesme s dubokim poznavanjem onoga što svojim glasovima mogu da urade njegova mlađa braća, Karl i Denis, umrli pre njega. I pre nego što je ikada kročio u studio, pevao je sa braćom, kao i s majkom, tetkom i rođacima. Stvarao je muziku s njima, za njih, zbog njih, da ih zabavi i obraduje, da od njih pobegne i da im se približi. Naravno, to je najtačnije kad je reč o njegovom ocu kantautoru. Pesma Child is Father of the Man sa albuma SMiLE, čiji naslov je preuzet iz jedne Vordsvortove pesme, donosi tu frazu kao mantrički otpevanu, ponavljanu ukrug – dete, otac, čovek, neprekidno se smenjuju, bez početka i kraja. Ono što izgleda kao pravolinijsko napredovanje često je samo ciklus.

“Kada se nečega lišiš, dobiješ nešto drugo”, rekao je Brajan 1991. godine. “Naslediš nešto drugo. Nije kao da si nešto zauvek izgubio, jer to ti se uvek vrati u nekom drugom obliku… Uvek nešto dobiješ time što si nešto izgubio”.

Naslov za SMiLE, ploču koja je trebalo da usledi posle Pet Sounds, nastao je iz Brajanove želje da “navede svet da se osmehuje. Jer osmeh može da ti spasi dušu”. To i napisano je malim slovom jer je hteo da umanji značaj pojedinca, ega. Ako neko ne može da voli izvan svog ega, to će mu uništiti sposobnost da bude dobar, nežan i pažljiv. Njegova pesma iz 1988. godine, Love and Mercy, ukazuje upravo na to; zapitao se šta je to što je svetu najviše potrebno, a mudrost ga je sprečila da se zaustavi samo na ljubav. “Ova pesma verovatno najbolje odražava Hrista koji je u meni”, ispričao je nekoliko godina kasnije govoreći o njenom nastanku.

Govorio je tad iz pozicije malog i; već je pre toga izneo svojevrsni stav nalik koanu: “Živeti znači biti Hrist”. Time je, mislim, hteo da kaže: patiti i tražiti načina da se ta patnja pretvori u dar.

Za Marija, koji nije uspeo da pobedi svoje sumnje i ego, ta bol se ispoljila kao nanošenje još više bola, bola za koji je tvrdio da ima isceliteljski učinak. Za Brajana, koji se povukao iz roditeljstva prema svojim ćerkama Vendi i Karni iz straha da ne ponovi greške svog oca, metoda je bila muzika, „jer muzika je savršena. A tamo, baš kao i na nebu, nema zajebavanja“.

Piše: Šarlot Šejn
Izvor: N+1
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] To što volim Little Honda ne dopušta mi da se ova pesma protumači samo kao ljubav prema automobilima

[2] Osamdesetih godina prošlog veka počeo je da se udvara budućoj drugoj supruzi, Melindi, tako što joj je  ostavio poruku na kojoj je pisalo: „uplašen, prestravljen, usamljen“