Prekobrojna: Jednom sam videla Idu Sabo

Vi koje ste umrle
vi koje ste još uvek žive
i vi koje ćete tek doći na ovaj svet,
radujte se…
(Kristina de Pizan, iz knjige „Grad žena“, Feministička 94, Beograd, 2003.)

Danas sam se setila Ide Sabo. Živela je 101 godinu, do novembra 2016. i do kraja ostala borbena komunistkinja. Bila je dete kada je počela da radi u tekstilnoj industriji, brzo se priključila sindikatima i protestima, zbog komunističke aktivnosti je proglašena za „opasnu“ i morala da ode u Ljubljanu, 1939. godine. Rat je zatiče u Sloveniji i tamo ostaje, aktivna u borbi i na različitim pozicijama, sve do završetka rata. Videla sam je jednom, u Novom Sadu, gde je živela i radila od 1946. godine. Primila nas je u svojoj dnevnoj sobi, odvažnog stava, prava čuvarka ideala solidarnosti i neodustajanja, u tom momentu je imala 99 godina. Mislim da je bila najstarija osoba koju sam ikada videla. Na komodi, uramljena fotografija njenog pokojnog muža Fila, Grka sa belim šeširom, i mala bista Tita. Seća se svega, drugova i drugarica, susreta sa Brozom, smrti svog mladog brata, građenja Jugoslavije.

Na zidu je neka slika koju je, kao dete, obožavala Filova kćerka. Ida želi da joj pokloni sliku. Međutim, godinama je nije videla, a ova, sada odrasla žena živi negde u Grčkoj. Tako sam se i našla kod Ide, sa nekim ko zna grčki i ko je pokušao da uspostavi taj kontakt. Mislim da je do kraja uspeo da ispuni Idinu želju.

I tada, Ida Sabo izgledala mi je spremna na sve! Ipak, ono što ju je peklo jeste uništenje solidarnosti, puno je o tome pričala. Ogroman deo života je živela solidarno sa ljudima, i verujem da poslednje decenije za nju jesu kao boravak na drugoj planeti. Upravo o tome je prošle godine govorila za list Dnevnik: „…vratila bih vreme u kojem smo bili solidarni, delili parče namazanog hleba, bili jednaki, bez obzira na to odakle dolazili i kakvo obrazovanje imali. Imati druga, ali onog kakav je nekad bio, nesebičan, požrtvovan, spreman da gine za ideale, vredan, kadar i voljan da uči i nauči, bogatstvo je koje nema cenu. Bez njega, moja generacija, koja je vodila duge bitke, kao i pre Drugog svetskog rata tako i tokom i posle njega, ne bi izgradila ovu državu.“

Sećanje na Idu Sabo vuče me da ponovo prelistam knjigu „Vojvođanke, (1917-1931) životne priče,“ koju je 2001. godine priredila Svenka Savić. U knjizi se razgovara sa zemljoradnicama, domaćicama, profesorkama, ženama različitih profesija i porekla, rođenim i odraslim u Vojvodini. Glasovi žena, neki koji se nikada nisu čuli, neki koji jesu, jedni uz druge, postaju priče o ljubavi i radu, o snovima, nasilnim ili podržavajućim porodicama, o pomirenju sa sobom. Neke od akterki više nisu sa nama, a ja sam ovde napravila sasvim tanak kolaž iz te obimne knjige:

Olja (1920), Novi Kneževac. Uz očevu podršku otišla je da studira u Grac, godina je bila 1939. Na pitanje: tebi kao strankinji, ništa se tamo nije događalo? Ona kaže: „Imala sam male neprilike. Recimo, prelazim preko jednog trga, ozvučeno je sve okolo, Hitler govori, svi stoje i slušaju, on je urlao nešto o Englezima: Ja ću njihove gradove izbrisati! Ja idem, odjedanput mi priđe jedan čovek i kaže: Vi ne slušate prenos. Reko’: Ja usput slušam. Pa kako to? Reko’: Ja sam Jugoslovenka. Imala sam celo vreme trobojku na reveru, namerno da se zna, da sam strankinja. Onda sam se malo uplašila da će možda da me odvedu, međutim nisu.“

Julijana (1920), Beška. Da li biste imali nešto da poručite? „Pa da je bolje paziti seljaka… da izvineš, nekad su tako ljudi govorili: Dok seljak ne sere, gospodar ne jede! Narod je država: ako je siromašan narod, siromašna je i država.“

Ana (1921), Pančevo, završila školu šivenja, preživela logor. Šta je to što je, po vašem mišljenju, uticalo na vaš život? „Vi možete ići uvek pravim putem. Koji nije lak. Naići ćeš na mnogo prepreka u životu, ali biti uvek dobrodušan, činiti dobro je jako lako. Ja volim da živim sa svakim dobro. Živeti pošteno i časno.“

Katica (1922), Golubinci, dugogodišnja prodavačica na pijaci. Da li ste nekada obeležili 08. mart? „Nismo. Nije mi don’o muž cveće kad ja imam cveća. Ja sam prodavala cveće na 08. mart, zato znam za praznik. To je praznik žena, pa da imamo prava i mi neka. Inače, nismo mi to nikako slavili…“

Lidija (1922), Petrovaradin. Da li si nešto želela u životu, a nije ti se ostvarilo? „Htela sam da budem lekar i to mi je bio životni san. Ništa drugo nisam htela da studiram… Ono što mi se ostvarilo, i što sam uvek želela, jeste da imam mnogo prijatelja. Uvek mi je bilo stalo do njih. U tome se ništa nije promenilo, mada živim tolike godine sama, ne osećam se usamljenom.“

Pavica (1923), Pelvez/Novi Sad, profesorka Univerziteta. Ti si onda praktično živela tri života! „Bila sam majka troje dece, bila sam studentkinja na fakultetu i nastavnica u osnovnoj školi. To nije sve! Nekada sam držala i privatne časove.“

Elza (1926), Novi Sad. Kako se živelo pre raspada Jugoslavije? „Onaj ko je bio vredan i radio, taj je i imao. Mislim, ko je pio, kartao se i razbaciovao, taj nije imao ni za vreme Tita… Kad se radilo, onda se i zaradilo, mogao si i da šparaš i da skloniš te pare u banku i da dobiješ kad god si hteo, i kamatu uz to.“

Bogdanka (1930), Begeč, vizuelna umetnica i profesorka Akademije umetnosti. Pedagoški rad sa mladima vas je dosta zaokupio. „… Za mene je rad sa studentima bio potpuno izjednačen sa sopstvenim stvaralaštvom. Iako je vizuelni studio bio uspešan, stalno sam bila sumnjičena od nekih kolega pa sam morala da se branim rečima: Molim vas da shvatite da je video kamera ustvari elektronska četkica! Radove smo predstavljali u Beogradu u SKC-u, u Ljubljani (ŠKUC), video radovi mojih studenata predstavljali su Akademiju na Bijenalu mladih u Parizu, 1982. što je zaista bio veliki uspeh…“

Mira (1931), Bukovac, domaćica. Šta bi poručila svojim ćerkama? „Prvo i prvo, da sam na Zaginom mestu, ja sam pre kazala, ne bi’ to mogla trpeti što ona trpi u braku… Sve mislim da nije bilo tih krava do zadnjeg dana, da ja nisam tol’ko morala da radim, da vučem tu slamu i detelinu i da bi možda drugčije, da smo malo sedeli i pričali, jal štogod. Nego nikad. Uvek frka, uvek žuri ovamo, žuri onamo…“