Kao i mnogi pisci i spisateljice i ja želim da verujem u prozu. Ali istovremeno sam puna sumnje, što mi je profesionalna navika. Znam da odbrani vitmanovštine treba jedna generalka. Sadržavanje – kao metafora pisanja o drugima – nije u skladu s vremenom u kojem živimo. S vremenom u kojem mnogi od nas osećaju kolektivnu, očajničku i opravdanu želju da jednom zauvek budemo oslobođeni ograničenih – i ograničavajućih – fantazija i projekcija drugih ljudi. Uz sve dužno poštovanje za Vitmena, poslaću ga na klupu i pozvaću u odbranu proze još jednu pesnikinju iz XIX veka, Emili Dikinson:
Uskim, prodornim Očima mjerim[1]
Bol svaku što kraj mene mine –
Pitam se je li teška ko Moja
Ili je Manje veličine –
Ovo je prilično blisko iskustvu izmišljanja nepostojećih ljudi. Počinje kao svest u svetu: gleda, sluša, primećuje. Neka vrsta svesti kojom se bavimo putem pitanja. Kako je biti ta osoba? Osetiti ono što ona oseća? Pitam se. Mogu li iskoristiti ono što osećam da bih zamislila šta oseća drugi? Nešto kasnije u pesmi, Dikinson pravi prelaz sa apstraktnog na konkretno:
Bol zbog Bijede – zbog Studi – ima –
I vrsta “Očaj” okrštena –
Ima Progonstvo u Rodnome
Vazduhu – i iz domaćih Zjena –
Ona u svom umu pravi mapu mogućnosti. Ali kasnije, kako pesma stiže do kraja, ona priznaje da nijedna mentalna mapa nikada ne može biti savršena, iako to ne znači da takve mape nemaju svrhu:
I premda jednu vrstu ne mogu
Nazvati tačno – ipak u njoj
Bolnu utjehu pronalazim
Na Kalvariji prolaznoj –
Da zabilježim – vrste Krsta –
I kako li se nosi koja –
Još opčinjena pretpostavkom
Da ima Nekih – kao Moja –
Fascinira me pretpostavka, kao čitateljke, da kod mnogih različitih tipova ljudi, koji su mi strani u životu, mogu otkriti, putem intimnih prostora proze, da imaju boli koje se ne razlikuju od mojih. Zato čitam.
Tamo gde bi trebalo da se nalazi hibris sadržavanja, Dikinson nam nudi nešto drugo: fascinantnost pretpostavke. Ne podrazumeva se da je pretpostavka „tačna“, ništa više nego što sam ja pretpostavljala da sam u svom prvom romanu “tačno” prikazala živote najraznolikijih ljudi. Ali bila sam fascinirana pretpostavkom da su neka osećanja ovih imaginarnih ljudi – osećaj gubitka domovine, strepnja od asimilacije, bitke sa verom i njene suprotnosti – imala neku prolaznu vezu sa osećanjima koja sam ja imala ili sam mogla da ih zamislim. Da naše tuge nisu bile potpuno nepovezane. Radost pisanja te knjige – i rizik – počivala je u neizvesnosti. Nikada nisam bila u ratu, u Bangladešu ili na Jamajci početkom XX veka. Ja lično nikada nisam bila migrant. Mogu li da nagovorim čitaoca da poveruje u ove izmišljene ljude koje sam smestila u fiktivne situacije? Možda, možda ne. Zavisi od čitaoca. „Ne verujem u to“, čitalac je uvek slobodan da kaže, suočen sa ovom ili onom emocijom, ovim ili onim događanjem. Romani su mašine za generisanje lažnih verovanja i na osnovu toga ocenjujemo da li su uspešni ili neuspešni. Znam da mogu da pročitam prvu rečenicu romana i shvatim da je moja reakcija “Ne verujem ti”. I mnogi čitaoci su sigurno odustali od Belih zuba (White Teeth, autorkin prvi roman, prim. prev.) na isti način.
Ipak, uverenje o kome govorimo nije empirijsko. Pišući tu knjigu, nisam mogla baš da „grešim“, ali mogla sam da budem – i često sam bila – potpuno neubedljiva. Mogla sam da ne uspem da ubedim svog čitaoca da mi veruje, ali uz razumevanje da je uverenje kome teži proza vrlo čudne vrste kad se setimo da ništa u romanu po definiciji nije tačno. Šta onda pod tim podrazumevamo? Na svojim kursevima kreativnog pisanja, primetila sam kako se javlja ubeđenja da proza može ili treba da bude proizvod apsolutne “tačnosti”. Jedna polaznica kursa mi objašnjava da bi trebalo da verujem njenom liku jer bi se upravo tako ponašala X osoba. Kako ona to zna? Jer, kako to obično biva, ona sama je X osoba. Ili zna jer je provela mnogo vremena istražujući X osobe, a ovaj roman je posledica njenog pažljivog istraživanja. (Slični argumenti mogu se naći u intervjuima profesionalnih pisaca.)
Kao da proza može postati argument u čitaočevom sistemu ubeđenja! Kao da se, naoružan našim spiskom činjenica o tome šta osoba X oseća, jeste i čini, uvek i svuda, pisac može nadati da će izbeći intimni sud čitaoca, što je nešto što se događa iz rečenice u rečenicu, iz trenutka u trenutak. Je l’ to taj sud kojeg se bojimo? Neizvesno je, rizično. Ne možete to izmeriti – to nisu podaci. To se dešava između jednog čitaoca i jednog pisca. To je susret – ili ponekad sukob – senzibiliteta, koji često poprima oblik, kako je shvatala Dikinson, merenja boli.
Šta ja imam zajedničko sa Oliv Kitridž (Olive Kitteridge, glavna junakinja istoimenog romana Elizabet Straut, prim. prev.), neprijatnom belom ženom koja je čitav život provela u Mejnu? Pa ipak, kako se ispostavilo, njene boli su nalik mojim. Ne sve. Nijedna knjiga nije savršena mapa nas samih – nikad nisam naletela na neku knjigu koja to jeste, ponajmanje je to neka moja knjiga. Ali neke Olivine boli bile su teške poput mojih. Svakako mogu da se od spisateljice poput Elizabet Straut prebacim na neku poput Toni Morison i da pronađem užu povezanost naših boli, zbog očiglednih razloga kao što su rasa i klasa, što su dve nepredviđene okolnosti koje veoma jako utiču na oblikovanje čovekovog ikustva i posledično njihovih senzibiliteta. Ali ono što se zbilo između mene i Oliv nije ništa. Fascinira me pretpostavka, kao čitateljke, da kod mnogih različitih tipova ljudi, koji su mi strani u životu, mogu otkriti, putem intimnih prostora proze, da imaju boli koje se ne razlikuju od mojih. Zato čitam.
zaboravljamo šta su pisci: ljudi sa glasovima u glavi i velikom količinom neprimerene znatiželje o životima drugih
Kako je Kafka pisao (2)Ali kao da je lakše braniti čitanje nego pisanje. Pisanje je daleko veći čin pretpostavljanja. Imajući ovo u vidu, nastojimo da podržimo čin pisanja lažnim odbranama, poput one neubedljive ideje da se fiktivno ljudsko ponašanje može “ispravno” predstaviti. Razumem želju – i ja je imam – ali ono što ne shvatam je kako se neko nada da će to zaista postići. Šta na kraju krajeva znači kada se kaže „Bengalka nikad to ne bi rekla!“ ili „Gej muškarac se nikada ne bi tako osetio!“ ili „Crnkinja to nikada ne bi uradila!“? Kako se takve stvari mogu apsolutno tvrditi, osim ukoliko već nemamo neki oblik konkretne karikature u svojim mislima? (Treba napomenuti da se argument „Beli čovek to nikada ne bi rekao!“ retko čuje i skoro da je strukturalno nezamisliv. Zašto? Jer da bi neko bio takav mora bi da ima morao bi da poseduje sve moguće ljudske potencijale, a ne samo nekoliko .)
Ali možda pogrešno postavljam pitanje. Protivargument bi bio da kada se radi o pretpostavljanju, mnogo je manja šansa za grešku ukoliko su pisac i tema što više nalik jedno drugom. Rizik od sadržavanja je rizik da se lažno znanje predstavi kao istina – to je rizik od pravljenja karikature. Oni koji se od nas razlikuju imaju dugačku i otužnu istoriju pokušaja da nas strpaju u pogrešnu sliku. I tako – glasi argument – ako već jezik treba da nas sadrži, makar neka to bude naš jezik.
U idealnom svetu, jedan od načina da se smanji lažno sadržavanje bila bi raznolikost. Ne mogu da zamislim belca koji se, nakon objavljivanja Beži, zeko, beži, osećao kao da ga nešto sadrži ili da mu preti neka opasnost od Apdajkovog prikaza Zeke Angstroma – ali sa druge strane bilo je toliko mnogo različitih predstava belih ljudi u kulturi da nikada jedna od njih nije morala da nosi teret predstave čitave vrste. Zeka Angstrom nije bio belac. Bio je samo jedan belac među mnogima, tako da Apdajkov prikaz njega nije imao moć da naruši socijalni kapital belog čoveka u Americi. (U međuvremenu, crnci su Apdajkovim knjigama gotovo svi karikature, i upravo su dokaz grotesknog sadržavanja.) Nasuprot tome, kada je Margaret Mičel objavila Prohujalo sa vihorom, većinom su prikazi crnkinja u kulturi bili toksični, i stoga je šteta koju je Mičel nanela svojim zloglasnim likom “Mami” bila nezanemarljiva: unela je novu količinu starog otrova u kulturu koja postoji i dan danas, koji je stigao čak do mog londonskog kutka, tražeći neki oblik kulturološkog promišljanja, bilo kakvog, ali je pronašao samo odraz u deformisanom ogledalu, monstruozne klišee, degradirajući podsmeh, lažnu sadržajnost.
S obzirom na ovakvu prošlost, prirodno je što se bojimo i što smo sumnjičavi prema tome kako nas predstavljaju oni koji nisu kao mi. Podjednako racionalna je i pretpostavka da će barem oni koji su nalik nama voditi računa o tome kako nas predstavljaju i da će biti motivisani ljubavlju i ličnim znanjem, umesto predrasudama i fobijama. U XX i XXI veku pisanje žena i ugnjetavanih manjina svih vrsta na čudesan način širi književne pejzaže, oplemenjujući boli koje su, istorijski gledano, ili prošle neprimećene ili su brutalno suzbijane i prikazivane karikaturalno. Nestrpljivi smo da progovorimo u svoje ime. Ali u svojoj opravdanoj želji da oborimo ili čak zbrišemo stare strukture moći – da povratimo kontrolu nad načinom na koji nas prikazuju – možemo ponekad zaboraviti misteriju koja je u osnovi celokupnog sopstva. U osnovi svega onoga što sopstvo sadrži u sebi, a što je istovremeno neviđeno i na kraju krajeva nespoznatljivo. U osnovi svih onih nevidljivih boli koje možda delimo, mimo i povrh mnogih naših manifestovanih i značajnih razlika. Takođe zaboravljamo šta su pisci: ljudi sa glasovima u glavi i velikom količinom neprimerene znatiželje o životima drugih.
Većina nas voli i interesuje se za svoj život – za naš “sopstveni narod”. Naši životi su nefikcijski. Ovo je moja porodica. Moj kraj. Moje telo. Moja stvarnost. Proza je, kao modus, delila tu ljubav i interesovanje, ali uvek sa, pa… fiktivnim zapletom. Uvek ju je zanimalo ne samo kako stvari stoje već i kako bi stvari mogle biti drugačije. Jednom sam napisala roman o izmišljenom, višestruko talentovanom britansko-jevrejsko-kineskom dečaku. Motivisali su me ljubav i interesovanje, ali kod mene oni su počivali na drugom mestu. U mom slučaju, bila je to ljubav prema judaizmu i budizmu i moje interesovanje za njih – dva sistema mišljenja na koja nisam raspolagala pravo rođenjem. Tu je bila i duboka radoznalost u vezi sa izmišljenim Aleks-Lijem, čiji mi je glas bio u glavi.
Aleks-Li je čudak, štreber, opsesivac, melanholik. Iako to ne biste zapazili na njemu, on je verovatno „nalik meni“ više od bilo kog lika kojeg sam ikada stvorila. Ali pitanje je: u čemu se sastoji ovo „nalik meni “? Ne izgleda kao ja. Ne delimo iste bogove. Ne delimo istu rasu ili pol. Ali on je deo moje duše. A proza je jedno od retkih mesta na ovoj zemlji gde takva suluda rečenica uopšte ima smisla. Aleks-Li nije „tačan“. Ne može i nema za cilj da predstavlja zajednicu polu-Jevreja polu-Kineza. U duhu Kafke, on jedva da predstavlja sebe samog. I tako može biti da je svojim postojanjem on zapravo ugnjetavač, jednostavno zato što „zauzima prostor“ tamo gde bi mogao da se nalazi „pravi“ izmišljeni lik polu-Jevreja polu-Kineza. On ne može da se odbrani od te optužbe – jer kada bi on to pokušavao to ne bi bilo u skladu sa njegovim likom. Sve što može da kaže je da mu ne smeta ako je nepročitan, nekupljen, nevoljen. Ali ako makar jedna osoba naleti na njega i utvrdi da su im osećanja podjednako teška, onda je on do kraja ispunio svoju apsurdnu, fiktivnu ulogu u ovom svetu.
(Prvi deo eseja možete pročitati ovde.)
Izvor: nybooks.com
Ilustracija: Derren Toussaint
Prevod: Danilo Lučić
[1] Sve stihove Emili Dikinson preveli su Jasna Levinger i Marko Vešović, a preuzeti su iz izbora iz njene poezije u izdanju Svjetlosti, Sarajevo, 1988. (prim. prev.)