Feministički postmodernizam: Oksana Zabuško (I deo) Postkolonijalna proza Oksane Zabuško bliska je savremenoj postkolonijalnoj književnosti Toni Morison, Salmana Rušdija i Džamajke Kinkejd, piše Tamara I. Hundorova o Oksani Zabuško, jednoj od najuticajnih savremenih ukrajinskih autorki.

Oksana Zabuško, jedna od vodećih savremenih ukrajinskih prozaistkinja, pesnikinja i intelektualki, postala je poznata u Evropi, a šire u svetu, po romanu Terenska istraživanja ukrajinskog seksa (1996), kao i po aktivnom promovisanju prava žena, a u poslednje vreme najčešće je prisutna u javnosti zbog, nažalost, ratnih sukoba na području njene zemlje. Kod nas je nedavno objavljena i zbirka njenih priča Sestro, sestro, u izvrsnom prevodu Milene Ivanović, u izdanju beogradskog Kontrasta. Tim povodom prenosimo ovde, u dva dela, tekst književne kritičarke, kulturološkinje i spisateljice Tamare I. Hundorove o Oksani Zabuško i njenoj književnosti iz zbornika The Post-Chornobyl Library.

***

Ukrajinski postmodernizam je izrazito rodno orijentisan. Simbolikom muževnosti i nadčovečnosti aktivno se koriste bubaisti, grupa Psy Sviatoho Yura (Psi Svetog Đorđa), kao i predstavnik nekadašnje njujorške grupe Jurij Tarnavski. Nasuprot njima stoji fikcija Jevgenije Kononenko, Sofije Majdanske, Galine Pahutjak, Nađe Tubaljceve i Svetlane Jovenko, dok je feministička proza Oksane Zabužko postala apologija ženske književnosti devedesetih. Uspeh romana Terenska istraživanja ukrajinskog seksa (1996) leži pre svega u pojavi „nove heroine“, potpuno subjektivne, seksualne i intelektualne, koja svojim apsurdnim buntom svedoči da je vreme nacionalnog preporoda po svojoj suštini apokaliptično vreme, koje ugrožava materinstvo, ljubav i porodicu, u kojem proces odrastanja degeneriše, stvaralačke aktivnosti bivaju demonizovane, a telo poboljeva.

Roman Zabuškove je pripovest o nesrećnoj ljubavnoj vezi, a istovremeno i o drugarskom dvoboju dvoje ukrajinskih intelektualaca – pesnikinje i slikara/vajara – koji bolno brane svoja prava na autonomiju i slobodu. Taj sukob poprima širi kulturni značaj i prerasta u analizu postkolonijalnog stanja u Ukrajini. Središnji motivi u romanu – „slabost“ muškaraca, razvijena tokom dugih godina ukrajinske nezavisnosti, zajedno sa dvostrukom marginalnošću žena, kao i sociokulturna analiza nacije – prepliću se i postaju eksplozivni. Zabuškova prikazuje konkretnu ljubavnu dramu kao duboku kolonijalnu traumu koja je zahvatila ceo narod i razorila intimni prostor (na)roda.

Postkolonijalna proza Oksane Zabuško bliska je savremenoj postkolonijalnoj kniževnosti Toni Morison, Salmana Rušdija i Džamajke Kinkejd. Zabuškova koristi sukob na planu roda da bi preslikala univerzalne aspekte ukrajinske nacionalne istorije, a sugeriše i različite interpretacije tih sudara: stalno stavljanje u ulogu žrtve („uglavnom, sve što Ukrajinci mogu o sebi da kažu jeste to koliko su i kako sve bili potučeni“; seksualna („jadna seksualna žrtva nacionalne ideje“); suicidna („Zašto ne sad? Odmah? Zašto čekati?“); infernalna („Odskočio je unazad kao da ga je neko ubo nožem; taj zluradi plamen u njegovim očima bio je čudan… na ivici da se osmehne, sa oštrim, izraženim sekutićima ispod gornje usne, kao da je nešto drugo nakratko provirilo kroz njegove uske kapke, obrubljene crvenilom i natečene od nedostatka sna“; krizno-autoritarna: „Sve što nam je dato, poput igračaka deci, narezani komadi stvarnosti, fragmenti, detalji, obojeni delovi neke velike, nerešive slagalice“.^[1]

Postmodernistička tekstura romana Terenska istraživanja ukrajinskog seksa izrazito je polifona: nastaje na osnovu otvorene fragmentarnosti, citiranja i autocitiranja, parafraziranja tuđeg govora, stavljanja tuđih reči pod navodnike i ubacivanja fraza na engleskom. Autorka tako manipuliše stilovima i štreca čitaoca: skida masku sa sebe pa je ponovo stavlja, ili se ekspresivno poigrava njegovim erotskim, patriotskim ili intertekstualnim očekivanjima. Treba istaći i oštre stilske skokove: od „ciničnog, drčnog, na ulici brušenog manirizma, pokupljenog ‘negde iznutra’“ do intelektualke koja promišlja teme autorstva i samoubistva u književnosti^[2]. Primetno je, ipak, da je priča osmišljena kao komunikativna i lako razumljiva, a pripovedanje nije autistično.

Autorka spaja „visoku“ ideologiju i „niske“ strasti; pronicljiv lirski ton i psovke; demonsko i infantilno; autobiografiju i kodove stranih kultura; izmišljene detalje i prepoznatljive biografske elemente. Ona u romanu stvara višesmerne asocijacije tako što upućuje i na fikciju i na stvarnu priču iz ličnog života. Proza je protkana pesničkim strofama, citatima, frazama na engleskom, kulturnim digresijama, kurzivom, latiničnim i ćiriličnim slovima. Ta kreolizacija teksta stvara efekat raznolikosti, oblikovan i održavan strastvenom pričom heroine:

Šta da ti kažem, najdraža moja Dona? Da su nas odgajali muškarci izjebani sa svih strana, na sve moguće načine. Da su nas kasnije jebali momci istog takvog soja i da su u oba slučaja činili nama ono što su drugi, drugi, činili njima? I da smo ih prihvatale i volele takve kakvi su bili, jer je ne prihvatiti ih značilo preći na stranu drugih, na drugu stranu? I da je naš jedini izbor, dakle, bio i ostao onaj između žrtve i krvnika: između nepostojanja i postojanja koje te ubija.^[3]

Egzistencijalno uokvireni, nacionalni i rodni sukobi nose u sebi izrazito genitivnu ideju: opstanak nacije. Odnos dvoje ljudi se ispostavlja istovremeno i kao mukotrpna potraga za međusobnim razumevanjem dva pola. Psihoanalitička struktura romana prevodi se u terapijsku raspravu o celokupnoj istoriji traumatičnih odnosa muškarca i žene. „Književnost kao oblik nacionalne terapije“, kako ironično kaže Zabuškova, zaista postaje psihoanalitička studija u kojoj odjekuju arhetipske situacije silovanja, pokoravanja, nasilja, demonske senzualnosti, nemoći i odmazde.^[4]

Brišući sloj po sloj prašine sa prošlosti, analizirajući simptome bolesti koju autorka naziva „preživljavanje“, a koja zamenjuje „život“, heroina postavlja dijagnozu i sebi i čitavoj epohi: autizam, šizofrenija, infantilizam…

Terenska istraživanja ističu razliku u rodno-egzistencijalnim orijentacijama muškaraca i žena. Žena kod Zabuškove želi da rađa, da spase rasnu lepotu svoje nacije, da oživi njenu elitu („koliko uopšte ima te ukrajinske inteligencije među nama, jadne, na silu vučene unazad, uzvodno od toka istorije, malena je to grupa, i još i raštrkana“), dok muškarac teži sopstvenoj samoostvarenosti, da bude „pobednik“^[5]. On je „izumiruća vrsta, skoro istrebljeno pleme, trebalo bi da se razmnožavamo kao ludi, stalno, da vodimo ljubav gde god i kad god možemo, da se u orgijastičkoj nezasitosti stopimo u jednu gomilu ruku i nogu što cvili i stenje, da se širimo i iznova naselimo ovu radioaktivnu zemlju!“^[6] Time on daje za pravo protagonistkinji Terenskih istraživanja, koja, tragajući za sopstvenim Jerusalimom, želi da izleči svoj rod.

Instinkt zaštite roda, povezan sa materinskim instinktom („dragi moj, mili, mili dečko, dođi kod mene, uđi u mene, obgrliću te sa svih strana, zakloniti te svojim telom, pustiću da se ponovo rodiš“) postaje sastavni deo njene ljubavi prema muškarcu.^[7] Ideja roda otkriva se i u skoro elektrinskoj želji da ga spase kao umetnika, brata „iste krvi“: „nema veze, brale, ne brini, probićemo se, izvući ću te, izneću te na leđima, imaću dovoljno snage za sve: podići ću na noge pola Ukrajine, dovesti pola Amerike u Ukrajinu da pogledaju“.^[8]

Aseksualna, frigidnošću prožeta i naplašena majka, koja je preživela i Holodomor i hapšenja sedamdesetih, suprotstavlja se ćerkinoj otvorenoj seksualnosti. Protagonistkinja Zabuškove zaokupljena je egzistencijalnom pobunom protiv sujeverja, iskušenja, izdaje i slabosti svog tela. Njeni preterani napori, konačno, bude ono skriveno u ženi, ili, kako su to nadrealisti formulisali, lisicu-kastratorku: „Naučio si moje telo da kastrira počinioca: sva moja ženska snaga, gomilana generacijama, koja je dosad bila usmerena ka svetlosti… s tobom se prevrnula, crna postava ka spolja, postala je destruktivna“, otkriva protagonistkinja^[9]. Amplituda ličnosti heroine proteže se od harpije do devojčice, koja, poput siročeta, plače: „’Ja sam tvoj tata’, osim što to niko neće reći tridesetogodišnjoj ženskoj“.^[10]

Uprkos svom radikalno feminističkom komentaru, Terenska istraživanja odražavaju liberalnu viziju samoafirmacije žena – potrebu za ljubavlju i čežnju za materinstvom. Posebno je važan generacijski jaz, koji se sublimira u ogorčenost zbog slabosti protagonistkinjinog oca (nekadašnjeg šezdesetnika, skrhanog strahom i neostvarenošću), kao i u temu majčine frigidnosti, prikazane kao uopštavanje istorije seksualnog vaspitanja u sovjetsko vreme. Opšte uzev, generacijski sukob opisan u romanu, a naročito razmišljanja o mestu šezdesetnika u kulturnoj istoriji Ukrajine, postao je jedan od najvažnijih motiva ukrajinskog postmodernizma.

Još jedna važna tema u romanu Zabuškove, tema Zapada, zasniva se na percepciji Amerike i američke stvarnosti; ona konkretno proističe iz suprotstavljanja ukrajinskog načina života (strastvenog, granično-intenzivnog, egzistencijalnog, iskustvenog) i zapadnog (sterilnog i građenog na masovnoj kulturi):

 [U] vašoj kulturi tragedija je isključivo ličnog karaktera, usamljenost, ljubavne drame, oni klinički incesti koje navodno četrdesetogodišnje matrone na psihoterapijskim seansama izvlače iz uspomena na detinjstvo, a u koje ja, ruku na srce, baš posebno i ne verujem, jer ćeš nakon godinu ili dve psihijatrijskih seansi početi da se sećaš mnogo više od toga, ali vama je nepoznata potčinjenost beskonačnom, metafizičkom zlu, pred kojim u paklu apsolutno ništa ne možeš učiniti.^[11]

Zapažanja o „ukrajinskom seksu“, koja junakinja Zabuškove iznosi pred američkom publikom, suprotstavljaju se i bezdušnom, bestelesnom komunističkom kiču, kojim dominira „kolektivno telo“ totalnog sovjetskog čoveka. Seksualnost je ovde način otkrivanja „unutrašnjosti“ neke osobe, a seksualna istorija predstavlja arhetipove rodnog ponašanja i muškaraca i žena. Ono što se time razotkriva je individualno nesvesno, kojim vladaju nasilje, osveta, zarazna agresivnost, samoubilačke želje i duboki narcizam. Sva ta raspoloženja izražena su u monologu junakinje, koji je ujedno i oblik samoanalize i ogledalo uloga i predstava.

Zabuškova je, možda prvi put u ukrajinskoj književnosti, obradila temu seksualnog nasilja. Njena priča izazvana šokom takođe upućuje na idealnu sliku detinjstva:

Istina se može naći samo u detinjstvu, samo kroz nju možemo da nađemo pravu meru svojih života, i ako si uspela da ne pregaziš nasmrt onu devojčicu u sebi (ili onog dečaka koji stoji na pašnjaku sa štapom u ruci, zapanjen zastrašujućom – pošto toliko prevazilazi ljudsku sposobnost da je prikaže – neizmiernošću višebojne simfonije vatre zalazećeg sunca), onda tvoj život nije posrnuo.^[12]

Kao da prihvata tezu Simon de Bovoar da svaka žena u sebi krije devojčicu i da je infantilizam utočište za žene u patrijarhalnom svetu, Zabuškova tom pojmu pridaje egzistencijalno značenje. Infantilizacija lika (muškog i ženskog) postaje uočljiva odlika ukrajinske književnosti devedesetih godina (romani i novele Valerija Ševčuka, novele Jevhena Paškovskog, Jurka Izdryka, Vjačeslava Medvida i Galine Pahutjak, kao i poezija Serhija Žadana).

Potraga za identitetom i putovanje junakinje ka samoj sebi u liku-arhetipu devojčice koja čeka čudo postaju u romanu Zabuškove priča o životu u „svetu bez ljubavi“. Roman, praktično monolog-predavanje pred ogledalom, izgleda kao proba za buduće predavanje na univerzitetu. Tekst oživljava feministički, narcistički diskurs u ukrajinskoj književnosti, koji je započela još krajem XIX veka druga ukrajinska autorka, Olga Kobiljanska.^[13]

Žanr masovne književnosti, ženski roman, pretapa se sa intelektualnim esejom, prepliću se proza i pesnički jezik, patriotski diskurs i retorika. Zabuškova ne krije interesovanje za pojavu masovne književnosti u Ukrajini. Ona je uverena da „dok ne postoji makar neka ‘podloga’ ukrajinske masovne kulture“, visoka književnost nije moguća. Koristeći se formama masovne kulture (bestseleri, romanse, gotičke bajke) i uvlačeći čitaoca u atmosferu ljubavne intrige, demonizma i misticizma, Zabuškova stvara žanrove i forme čitljive književnosti.

Još neke pripovetke Oksane Zabuško („Vanzemaljka“, „Ja, Milena“, „Devojke“, „Bajka o čudesnoj svirali“) takođe su posvećene slici „nove heroine“, njenom ličnom i kreativnom samoostvarenju u „čudnom“, uglavnom muškom svetu. Šta to znači „posedovati“ i koji su to oblici ženske moći? Koja je suština sreće u stvaranju za ženu ako je ono što je zamišljeno odvojeno od njenog života nečim poput staklenog zida? Kako pronaći i, što je najvažnije, ne narušiti krhku ravnotežu samog života? Sve ove teme predmet su podrobnog ispitivanja u tekstovima Oksane Zabuško. Junakinja „Vanzemaljke“ je spisateljica koja se u stvarnom životu oseća kao strankinja i, dok posmatra svakodnevni, uobičajeni život, doživljava egzistencijalnu mučninu. Ona, međutim, želi da piše, a proces rađanja dela i samo pisanje postaju predmet posmatranja za posrednika, skoro kompjuterizovanog glasnika iz pakla, poznatog književnika Valentina Stepanoviča i same autorke, za koju je pisanje nerazlučivo od telesnosti.

(drugi deo može se pročitati OVDE)

***

PIše: Tamara I. Hundorova
Izvor: The Post-Chornobyl Library
Priredio i preveo sa engleskog: M. Jovandić

***

[1] Oksana Zabuško, Fieldwork in Ukrainian Sex, trans. Galina Hrin (Las Vegas: Amazon- Crossing, 2011), str. 115, 85, 125, 13
[2] Ibid, str. 4
[3] Ibid, str. 158
[4] Ibid.
[5] Ibid, str. 77
[6] Ibid.
[7] Ibid, str. 76
[8] Ibid, str. 107
[9] Ibid, str. 97
[10] Ibid, str. 6-7
[11] Ibid, str. 110-111
[12] Ibid, str. 72
[13] Vidi Tamara Hundorova, Femina melancholica: pol i kultura u rodnoj utopiji Olhe Kobiljanske (Kijev: Kritika, 2002), 86–125.