On the road: Od Čelobrda do Debelog brijega i nazad

Tekst: Pavle Ćosić

[dropcaps round=”no”]E[/dropcaps]vo šta smo se nakon svega Marko Tomaš (u daljem tekstu Marko) dogovorili: Hoćemo pričati istinitu ili malo dopunjenu verziju ove avanture? I jednu i drugu. Kako-kad. E sad, pošto je od onda prošlo dobrih deset meseci, prepričao sam je nekoliko puta i shvatio da joj nikakva dopuna nije potrebna. Sasvim dobro funkcioniše i ovako. Jedino nije istina da smo se Marko i ja na kraju potukli. To sam izmislio specijalno za ovu verziju priče. Sve ostalo je živa istina.
A počelo je prilično benigno. Na Čelobrdu, nekom selu kraj Budve za koje su jedva i Budvani čuli, a u njemu kuća koja je u organizaciji Zmuca okupila pisce iz regiona s temom: Muzej korupcije. Ja se tu zapravo nisam našao kao pisac, nego kao moderator i rečeno mi je da treba da moderiram, što će zapravo reći da održavam red među piscima. Navrat-nanos smo ipak krenuli u poslednjem momentu sad već pokojna moja draga Ana Radmilović i ja.

Uz pratnju Džordža i njegove žene Sonje koji su samo išli malo na more i tražili baš ono što je imao da im ponudi Đorđe Gregović, isto pisac, ali ovaj put u ulozi domaćina. I njihovog i našeg. Okupila se tu dobra ekipa. Barbi Marković, Brano Mandić, Ahmed Burić, Ana i Marko, koji je naravno stigao poslednji, a Boris Dežulović nije ni došao, jer se nešto desilo, ne mogu da se setim šta. Nešto tipa da se ukočio. On ili njegova žena, dan pred polazak na put. Bio je i Dena prvih par dana pa zapalio bajsem u Firencu. Ali pošto ovo nije priča o toj koloniji, samo ukratko, dobro smo se mi tamo provodili. Kuća neverovatna, s još neverovatnijim pogledom, stara preko sto godina, sva od kamena, a sveže renovirana. Svako ima svoju sobu i kuhinju. Tamo sam sreo još neke stare prijatelje, kao što je Lea Lonza na primer. Svakog dana neko drugi kuva, Đorđe nas snabdeva domaćom lozom iz komšiluka. I vinom i pivom. Skoro svake noći žurka s gostima sa svih strana. Jedna od gošći je u međuvremenu postala crnogorska ministarka kulture.

Malo je tu bilo prostora za biti trezan, održavati red i pisati blog na temu: „Muzej korupcije”. Ti blogovi nas ubiše. Odakle god da kreneš, a morao sam i ja da pišem, i to odjednom više ne iz ugla moderatora nego lingviste, ne možeš da ispričaš ništa čime bi bio makar malo zadovoljan. Iz kog god ugla da kreneš, ili je previše angažovano, ili je arogantno, ili mašiš temu ili si nešto sarkastičan ili zloban. Ahmed se tu i tamo snalazio, napisao čak tri komada, ali on se uvek snađe. Neki su se izvukli i nisu napisali ništa. Rezultat se zapravo sveo u dve književne večeri. Jedna epohalna u Budvi koja će se dugo pamtiti i jedna koja se pretvorila u potpuni debakl u Podgorici na koju nam doslovno niko, sem Milene Sokolice koju sam lično pozvao, nije došao. Drugim rečima, nije se ni održala. Doduše, i to će se pamtiti.

I dođe kraj posle desetak dana, Marko i ja se dogovorimo da odemo prvo kod moje keve u Dubrovnik, u kom sam nameravao da ostanem godinu dana, tamo ručamo, pa on da nastavi za Mostar. Jedini problem je bio u onom od čega sam i počeo. Krenuli smo na put navrat-nanos, što znači da nisam stigao da podignem vozačku iz murije pred polazak, ali sam računao da mi i ne treba jer sam sto puta prelazio državne granice bez nje.

– Nikad ti to ne traže na granici. Samo saobraćajnu i pasoš! – ponavljao sam skeptičnom Marku sto puta. Uostalom, kako sam stigao do Crne Gore ako ti traže? A imao sam potvrdu da sam predao za vozačku i da je gotova, ali da, to je drugi problem, i ta potvrda je misteriozno nestala negde u rancu i sa trećim problemom – cvikerima koji su stajali u kolima uvek, ali i oni su dobili noge. Nije neka dioptrija, ali ipak se bolje vidi s njima nego bez njih. A i prekršaj je ako u vozačkoj na fotki imaš naočare. Ali to samo ako imaš vozačku. Jeste to previše loših znakova za polazak na put, ali ne bi bilo tako da Marko nije pokazivao preveliku zebnju zbog toga. I sumnjičavost. Rekao sam mu da prestane da misli o tome jer ako ne prestane, onda će nam stvarno neko tražiti dozvolu.
Marko ne vozi, a bio bi bolji vozač od mene sigurno jer je, kao što reče, Hercegovac, a svi Hercegovci su, to je opšte poznato, sjajni vozači i lože se na mercedese, ali on je jedno vreme vozio motor i pošto se jednom vratio kući sav izubijan i s motorom u kesi, shvatio je da vožnja nije za njega.

I krenemo. Ja bukvalno bez prebijene pare, a Marko s nešto malo sačuvanih evra. Taman da imamo za trajekt i kafu usput. Ja vozim, a Marko gleda. Vidi znake bar 50 metara pre mene, tako da je on taj koji je morao da mi kaže kad da skrenem za trajekt. I stignemo do crnogorske granice. Pokažemo im dokumenta, saobraćajnu i pasoše i prođemo glat. Ja se blago osmehujem ne govoreći ništa, ne pada mi na pamet da podsećam Marka da nam nisu tražili nikakvu vozačku. Jer tako ću ga podsetiti na njegove strepnje. Uskoro hrvatska granica, Debeli brijeg. Znam dobro taj prelaz. Ovaj put pristojni policajci. Čekam još i tu formalnost, kad će ovaj kao da mu je Marko došapnuo:
– Molim Vas, vozačku dozvolu.
E jebem ti život! Šta sad? Naravno, kažem mu istinu. Jedino ga slažem da imam potvrdu na šta mi on kaže da ona ne važi u inostranstvu ili inozemstvu, ne sećam se, ali mi je zazvučalo prilično nestvarno uprkos tolikom vremenu, ali se ipak smiluje i traži mi je. Pustio bi nas. Moj poslednji, očajnički pokušaj da nađem potvrdu u rancu, a znam da neću uspeti. Zapravo se foliram.
Međutim, za to vreme, Marko pretura po onom pretincu na suvozačkom mestu i nađe staru, nevažeću vozačku i doturi mi je na način da ja to uopšte ne primetim. Kao pustili bi nas možda s njom. To je valjda bila logika. Ne, njima je jako žao, ali ne mogu nas pustiti bez vozačke jer je to u suprotnosti sa zakonima Republike Hrvatske.

Ništa, ajmo nazad, jebiga, smislićemo nešto. Marko će na bus za Mostar iz Herceg-Novog, a ja ću se već nekako snaći u Budvi i neko će me prevesti do Dubrovnika. Znao sam već i ko. Slađa Novaković – Rende je u Budvi sa svojom drugaricom Majom i ionako su se najavile da bi otišle na jedan dan u Dubrovnik. Ali ne, nije to tako jednostavno. Ona stara vozačka je sad među ostalim dokumentima, a ja to ne znam. Dakle, sad crnogorskom panduru dajem nevažeću, probušenu vozačku. Ajde da nije bila probušena, možda ne bi pogledao datume, ali ovako ne bi promaklo ni diletantu.
– Gospodine, Vaša vozačka je poništena. Imate li važeću?
E jebem ti život! Šta sad?! Ovo je sad mnogo zajebanija situacija. Nas dvojica, stari drugari, na ničijoj teritoriji i bez izlaza. Odnosno, on može da se odšeta, ali nije u tom fazonu. Ko posrani sedimo parkirani pored carinskog prelaza i čekamo da trust mozgova crnogorske policije odluči šta će s nama.
E tu Marko (u daljem tekstu M) već počinje malo da me nervira. Prvo, njegova je krivica što su nas zaustavili oni što su nas pre toga bez pitanja pustili, a drugo, počeo je da širi nervozu. Te zovi Đorđa, te zovi ovog, onog, uradi nešto, a ja znam da će nas pustiti. Šta drugo da rade s nama? To mu i kažem, ali on opet pita šta ako nas ne puste. I ja stvarno zovem Đorđa kom smo se ionako popeli na kurac i već vidim koje face slaže dok mu pričam ovu on the road priču o dva pogubljena idiota. I Slađu zovem, ali s njom se nisam dugo čuo pa je taj razgovor malo opušteniji i normalniji. I majku zovem da je pitam da nema možda nekog pri ruci ko bi se dovezao do granice i odvezao nas do Dubrovnika. Za tu akciju bi bila potrebna dva iz čista mira slobodna vozača i jedan auto. Suviše komplikovano. Vrućina je. Ne sećam se da li smo uključili klimu, ali trajalo je to bogami jedno 45 minuta ili čitav sat. Ta neizvesnost. Možda i manje, ali odužilo se zbog te neke tenzije. I teskobe.

Predlažem M-u da sve ovo učinimo još zanimljivijim. Da kresnemo kola, damo gas i pobegnemo niz jadransku magistralu. Nije bio siguran da li se šalim. Uostalom, svedočio je on nekim situacijama iz kojih bi mogao da zaključi da mislim ozbiljno.
Okrećem se i vidim ide ka nama baja sa činovima. On se nije pojavljivao u priči ranije. Nosi sa sobom dokumenta.
– Momci, evo vam dokumenti, nastavite, ali pazite da vas ne zaustavi policija.
– Hvala!
– Hvala puno!
Drrrrrrrrrrrrrrrrrmn! Pravac opet Herceg-Novi. M ima bus za Mostar, ali tek za tri sata i zato, dok sam ja nešto brljao na parkingu, nailazi na taksistu s kojim se dogovara da ga preveze za 100 evra. A Maja, to je njegova cura, će se već snaći nekako i skupiti te pare dok on ne stigne. Ali samim tim nema žurbe. Nema za njega jer je rešio problem. Ja još nisam. Tek treba da prenoćim kod Slađe i Maje, one druge Maje, i da ujutru zapičimo za Dubrovnik, s tim što će voziti Maja koja već 20 godina živi u Australiji i isto toliko dugo nije vozila desnom stranom. I isto toliko dugo nije vozila kola s menjačem.

Ali M-a boli dupe i on naručuje pivo za pivom. Boli ga kurac. A ja tek treba ovako ćorav i bez dozvole da se vratim do Budve. I ne smem da cirkam. E tu krenem malo da pizdim. Uzmem i bacim onaj sto za kojim smo sedeli. Sa svim onim pivima. M padne na leđa u stolici, ali pivo nije ispustio. Priđem i šutnem mu to pivo. On zbunjen. Ne brani se.
– Koji ti je?!
– Šta koji mi je? Ustani i brani se!
I on ustane i razvali me ljevicom. Direktno u jagodicu. Ko bi reko da je tako jak i precizan. Umalo se nisam odmah srušio. Dalje smo nastavili sa rvanjem. Opet jedno pola sata. Ma nikom ni na kraj pameti da nas razdvoji. Nismo im zanimljivi čak ni za gledanje. Tek tu i tamo poneki Rus prođe i dobaci nešto.
I ništa, tako smo se rastali. U miru i uz zagrljaj. Sledeći put smo se videli posle samo mesec i po dana na sajmu knjiga u Beogradu, na koji sam dovezen tako što sam naručio vozačicu iz Beograda, avionom. I s njom sam već imao on the road avanturu. Ja radim samo s pouzdanim i isprobanim ljudima (Hvala, Jelena). Ne, izvinjavam se, pre toga smo se M i ja našli u Šikarici da uradimo neku šemu.
Ana Radmilović je tad još bila živa. Umrla je u januaru iz čista mira od leukemije. Potvrdu i cvikere nikad nisam našao, a Slađi još nisam vratio kamenje koje je skupljala po budvanskim plažama za svoju baštu.

[alert type=”e.g. warning, danger, success, info”]Pavle Ćosić – rođen 1967. godine u Beogradu. Magistar lingvistike, pisac, umetnik. Bio osnivač i pripadnik multimedijalnih grupa „Talent Factory” (1996. -2000) i “Ilegalni poslastičari” (2004 – 2009) Radio kao novinar i kolumnista (Naša Borba, RTF, Dnevni telegraf, B92, Yellowcab, X Zabava, Pečat, Politikin Zabavnik, itd). Napisao roman “Leposava” (Kornet, Beograd, 2007, tri izdanja). Takođe, objavio “Rečnik sinonima” (Kornet, Beograd, 2008) na 700 strana sa preko 15.000 odrednica. Napisao “Priručnik za lektore i studente” iliti “Srpski za strance” (WN UAM, Poznanj, 2004), dok je u Poljskoj radio kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Poznanju. Učestvovao u osnivanju izdavačkih kuća “Rende” i “Maćado”. Uređivao veb-zin posvećen satiri “Krompir”, a tokom bombardovanja SRJ, snimio dokumentarni film “Slobo- Klintone!”. Urednik izdavačke kuće Kornet. Živi i radi u Beogradu.[/alert]

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: