Fascinacija pretpostavljanjem: U odbranu proze, esej Zejdi Smit – III deo Američka spisateljica Zejdi Smit kritikuje koncepciju proze prema kojoj je dozvoljeno pisati samo o onima koji su slični nama, tj. samo o onom iskustvu koje nam je rasno, seksualno, genetski, nacionalno, politički blisko

Možda se „sadržavanje“ i „fascinacija pretpostavljanjem“ ne razlikuju toliko. Oni nose isti rizik: mogućnost da se napravi greška. Možda nam to izgleda kao ograničavanje tek kad stvari pođu po zlu. Školski primer je Madam Bovari. Duže od jednog veka, žene su se duboko identifikovale sa ovom izmišljenom ženom, koju je stvorio muškarac, a koji je sam navodno tvrdio da postoje nečuvene sličnosti između te žene i njega: Madam Bovari, c’est moi. Ja sam jedna od tih čitateljki, međutim ima mnogo momenata u Madam Bovari gde osećam da je ispod svega toga ipak pristuna muška svest, kao kada čitam Anu Karenjinu. Što će reći da upisivanje sebe u druge koje su Flober i Tolstoj pokušali nije savršeno. Ali jeste nešto. Ana Karenjina mi je značila onoliko koliko je to mogla bilo koja izmišljena žena.

I ja sam se, skupa sa generacijama čitateljki, pitala: Kako muškarac može da zna toliko o nama? Ali nije toliko misteriozna ta misterija. Muževi uostalom znaju mnogo o suprugama, a supruge o muževima. Ljubavnici se poznaju. Braća znaju mnogo o sestrama i obrnuto. Muslimani, hrišćani i jevreji se poznaju ili misle da se poznaju. Naši društveni i lični životi su u procesu kontinuirane fikcionalizacije, dok internalizujemo ono-što-nismo, dramatizujemo ga, zamišljamo, govorimo u njegovo ime i kroz njega. Tačnost ove fikcionalizacije nikada nije zagarantovana, ali bez sposobnosti da makar naslutimo šta drugi misli ne bismo uopšte mogli da imamo društveni život. Jedna od stvari koje je proza postigla jeste da ovaj proces učini eksplicitnim – vidljivim. Svako pričanje priča je pozivnica u jedan paralelan prostor, hipotetičku arenu, u kojoj ste osmislili pristup onome što niste vi. A ako je proza ikada imala neko ubeđenje u vezi sa sobom, to je da ima empatiju u svojoj DNK, da je proizvod saosećanja. Mogla bih da napravim čitavu biblioteku od citata o ovom ubeđenju, ali odabraću onaj koji sam nedavno pronašla u memoarima divnog kolumbijskog pisca Hectora Abada:

Saosećanje je uglavnom kvalitet mašte: sastoji se od sposobnosti da zamislimo šta bismo osećali kada bi nas mučila ista situacija. Oduvek mi se činilo da ljudima bez saosećanja nedostaje književne mašte – sposobnost koju nam pružaju veliki romani da se izmestimo na drugo mesto – i nisu sposobni da vide da život ima mnogo zaokreta i da bismo u svakom trenutku mogli da se nađemo u tuđoj koži: da trpimo bol, siromaštvo, ugnjetavanje, nepravdu ili mučenje.

To je ono što proza veruje o sebi, ali kao i kod svih ubeđenja nezanemarljivi deo njih je uvek posledica puštanja mašti na volju. Da li je proza tokom vekova stvarala saosećanje ili bila sredstvo za sadržavanje? Mislim da možemo odbraniti obe tvrdnje. Prozu je često zanimao drugi, ali češće je govorila u ime drugog, umesto da ga zapravo objavljuje. Proza nam je dala Madam Bovari, ali i Ujka Tomu. (Takođe nam je data čudesna, zasebna književnost koju ne zanima ljudsko sopstvo bilo koje vrste – koja se umesto toga bavi životinjama, drvećem, vanzemaljcima, neživim predmetima, idejama, samim jezikom.) Ali bez obzira da li interesovanje proze za drugog potiče od saosećanja ili sadržavanja, ono što biste uvek mogli da kažete za nju jeste da je nešto interesuje.

I dalje mogu da uzmem roman koji je napisala žena nalik meni u svakoj pojedinosti – koja je iste rase, klase, seksualnosti, nacionalnosti, nasleđa – i da pročitam prvu rečenicu i otkrijem da ona ipak nije “poput mene”.

Suprotno tome, istaknuta komponenta nove filozofije je performativno pokazivanje nezainteresovanosti, ogroman ponos u tome što nas ne zanima drugi, što se ponekad karakteriše kao osveta, a ponekad kao čin samoodržanja. (Kada osetite da mržnja dolazi od drugog, razumno je okrenuti se od njega.) Izraz ovog ponosa obično dolazi u nekoj od ovih verzija: Dosta mi je više ili Ne mogu više sa – popunite prazno mesto. I čudno je to što su ljudi koje smo sada strpali na ovo mesto naše nezainteresovanosti nekada bili upravo oni ljudi iz proze koji su bili najzanimljiviji. Konfliktni, lažljivi, samoobmanjivi, svojevoljno slepi, ubogi, odbačeni, zamršeni, zli, bolesni, izgubljeni i podeljeni. To su nekada bili ljudi proze.

Ono što svi oslobodilački pokreti zasigurno žele jeste razumevanje i saosećanje. Njihovi članovi i članice žele da ih posmatraju i oslovljavaju ispravno. Da budu poštovani i prepoznati. Ali to svakako nije sve što žele. Oni takođe žele da budu slobodni. Oni žele obrazovanje i prava i mogućnost da žive sigurno. Ponekad, kako bi se obezbedile ove  stvari, javlja se ideologija separatizma, jer saosećanje drugog ni na koji način nije dostupno, ili se istorijski nikada nije pojavilo, a pretpostavlja se da nikada i neće. Svako, politički i lično, ima pravo na ideologiju separatizma. To je teško stečeno pravo političkih realista i onih koji uče od istorije. Ali proza se bavila ljudima, svim ljudima, sve vreme. To ni na koji način ne znači da proza mora da se bavi svim ljudima – veoma retko je bilo tako – već samo to da se identitet, senzibilitet i osećanja čitaoca nikada ne mogu u potpunosti spoznati, kontrolisati ili predodrediti.

Toni Morison je pre svega pisala za svoje ljude. Ali različite čitaoce će dotaći put suza koji se nalazi u njenim delima. I iznenadiće ih boli slične njihovoj, kao što je Morison nailazila na boli ni nalik njenoj kod Foknera i – ako čitate njene akademske eseje o američkoj književnosti – na još hiljadu drugih neočekivanih mesta. Čak i ako praktikujemo oblik separatizma u našoj prozi – knjige za naš narod, našu zajednicu, našu ekipu –  beskrajna raznolikost ličnosti i iskustava koja leže u onome ko tvrdi da je „narod“ će zaseniti svaku našu uobrazilju da možemo kontrolisati reakcije naših čitalaca i čitateljki. I dalje mogu da uzmem roman koji je napisala žena nalik meni u svakoj pojedinosti – koja je iste rase, klase, seksualnosti, nacionalnosti, nasleđa – i da pročitam prvu rečenicu i otkrijem da ona ipak nije “poput mene”. Naši senzibiliteti su drugačiji. Naše boli imaju različitu težinu. Ali ni zbog čega od svega ovoga neću ostaviti njenu knjigu, ili je pak mahnito čitati. Jedina stvar koja može da odluči da li je (ili nije) neka knjiga za mene jeste ono misteriozno ubeđenje, a koje pisac ili spisateljica ne mogu da izazovu u meni navođenjem svog obimnog istraživanja ili ubeđujući me da se sve to „zaista dogodilo“. Verovanje u roman je za mene nusprodukt određene vrste rečenice. Poznatost, bliskost i saosećanje imaće svog udela, ali ako rečenice ne komuniciraju sa mnom, ništa drugo neće. Verujem u rečenice pune ravnoteže, brige, strogosti i integriteta. To je ona vrsta rečenice zbog koje osećam – nasuprot svim empirijskim dokazima koji govore suprotno – da je ono što čitam, fiktivno govoreći, istina.

Ponašamo se kao da ne želimo da poznajemo jedni druge, ali ponekad se čini da nismo svesni ideje da dane provodimo hraneći se velikom mašinerijom znanja, onom koja je ubeđena da zna sve pojedinosti o nama: naše ukuse, naše misli, naša uverenja, šta ćemo kupiti, koga ćemo zavoleti, gde ćemo ići. Nevidljivi sakupljači ovog znanja nadaju se ne samo da nas savršeno poznaju već i da će nas promeniti u skladu sa svojim ciljevima. A i ovaj esej će nesumnjivo završiti u istim digitalnim čeljustima i biti transformisan od ideje do podataka, reakcija na njega će biti niz fraza koje prvo primete mašine, a zatim postaju viralne da bi se onda vratile nama kao naš vlastiti jezik. „Jednostavno trenutno ne mogu Zejdi Smit, ili “Zejdi Smit je sve” ili – pa znate kako to ide. Stekli smo naviku da privatni, rizični čin čitanja ne doživljavamo kao odgovor na pročitano, koji se onda pretvara u podatke.

Zatvarala sam romane i dugo gledala njihove korice i osećala nešto poznato, onako kako ne mogu iskreno da kažem da sam osećala nešto poznato u interakcijama sa drugim ljudskim bićima u pravom životu, pa čak i sa sobom.

A crnjak na kraju krajeva je da sva ta jedinstvena sopstva za koja osećamo da smo im toliko privrženi, za koja verujemo da su neprenosiva i na osnovu kojih neki od nas veruju da mogu pisati prozu – sva spektakularno individualizovana sopstva kojima su svoji stavovi uvek bliskiji od tuđih, koja tvrde za jedan identitet da je superiorniji u odnosu na drugi – da su potpuno nebitna za sekundarni, skriveni tekst koji je iza svega. Onima koji drže tehnološki monopol, koji kupuju i prodaju vaše podatke – i kojima je vaš svakodnevni unos ličnih podataka samo sirov proizvod, kojim se trguje poput soka od pomorandže ili kukuruza – ne otkrivate se toliko u svojim stavovima ili gorljivim komentarima koliko učestalošću vaših postova ili tvitova, njihovom dužinom ili sintaksom, obrascem njihovih linkova i pratilaca. Nije ih briga da li ste woke ili ne, patriota ili aktivista. Za taj tekst iz senke, vi ste samo podaci. Vi ste osoba koja tvituje četrnaest puta za dvadeset minuta, što govori da ste zahtevni i da reagujete na određene vrste političkog marketinga, ili ste pak osoba koja krstari po čitavom nizu lajfstajl ili informativnih sajtova, a čija će ruta, svojom izuzetom specifičnošću, predvideti gde ćete najverovatnije putovati u februaru, ili za koga ćete glasati u novembru.

Ova data verzija vas je “ispravna” na n-tom stepenu: ona sve vidi i sve zna i čini da ono mutno znanje o sopstvu na koje je proza nekada polagala pravo izgleda zaista patetično. Knjiga nas ne gleda dok je čitamo; ne može se menjati, stranicu po stranicu, kako bi odgovarala našem ukusu, niti nam doturiti samo predstave ljudi koje već poznajemo i među kojima se osećamo prijatno. Ne može zabeležiti naše reakcije, a zatim iskriviti svoje priče kako bi pružila podršku našem pogledu na svet ili potvrdila naše predrasude. Knjiga ne zna kada smo je uzeli ili odložili; ne može nas ubediti da je prva stvar koju moramo proveriti nakon buđenja, a noću poslednja, i iako može izazvati zavisnost, nikada neće tačno znati kako i zašto. Ovo sve mogu samo algoritmi – i još mnogo više.

Sada je već ideja o uskraćivanju sopstva onim digitalnim čeljustima postala nezamisliva. U međuvremenu, zatvoreni krug koji je proza nekada zahtevala – čitalac, pisac, knjiga – deluje toliko zastarelo da jedva da mu vidimo smisao. Zašto voditi tihi dijalog sa nevidljivom osobom o izmišljenim stvarima? Pored toga, pitanje korisnosti proze je, zapravo, još jedna priča o ambivalentnosti. Koliko saosećajnih priča o drugom vam moramo ispričati pre nego što počnete da nas smatrate u potpunosti ljudima, onako kako vidite sebe? U zavisnosti od toga u šta verujete, ili sve te saosećajne priče ništa nisu postigle, ili su temelji na kome stoje svi ti oslobodilački pokreti.

Reći ću u svoje ime, kao čitateljka, prednost na strani saosećanja. Zatvarala sam romane i dugo gledala njihove korice i osećala nešto poznato, onako kako ne mogu iskreno da kažem da sam osećala nešto poznato u interakcijama sa drugim ljudskim bićima u pravom životu, pa čak i sa sobom. Jer iako nas drugi možda ne poznaje savršeno ili samo dobro, neumoljiva istina je da ne možemo sebe uvek poznavati savršeno ili dobro. Zaista, postoje stvari na koje je subjektivnost slepa i koje mogu videti samo oni spolja. Ali, što je veoma frustrirajuće, ne postoje fiksna pravila koja bi regulisala ovaj proces. Znamo da određene predstave imaju prednost, a druge su ignorisane. O predrasudama u ovim pitanjima mora se svaki put razmisliti. Da li je ovaj roman preda mnom pokušaj saosećanja ili čin sadržavanja? Svaki čitalac ili čitateljka će odlučiti za sebe. To je delo individualne svesti i ne može se poveriti uopštenom argumentovanju, čak ni već spakovanom mentalni kontejner „kulturne aproprijacije “.

Možemo gajiti sumnju u to da će neki ljudi ispričati našu priču bolje od drugih. Ali nikada ne možemo biti potpuno sigurni. I pored poverenja u skupljače podataka, sebe nikada ne možemo upoznati savršeno niti u celosti. Intimni susret knjige sa čitaocem ili čitateljkom ne može se unapred odrediti. Drugim rečima, knjiga može pokušati da modifikuje vaše ponašanje, ali nema načina da sa sigurnošću zna da li je u tome uspela. Pred knjigom ste još uvek slobodni. Između čitaoca ili čitateljke i knjige, iz reči u reč, iz rečenice u rečenicu, postoji samo stalni rizik od pravljenja greške. Internet ne može da donosi odluke. Niti pisac ili spisateljica. Odlučuju samo čitalac i čitateljka. Stoga, odluči.

Prvi deo eseja možete pročitati ovde, a drugi ovde.

Izvor: nybooks.com
Ilustracija: Savannah Marlatt
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: