U dvanaest godina od objavljivanja svog bestseler romana Amerikana, Čimamanda Ngozi Adiči bila je produktivna autorka, ali ne kao prozna spisateljica. Umesto toga, okušala se u drugim formama: memoarima, dečjoj književnosti, feminističkom manifestu, javnim predavanjima o slobodi govora. Kada je Bijonse iskoristila delove njenog TEDx govora We should all be feminist, Adiči se iz proslavljene postkolonijalne spisateljice preobrazila u pop javnu intelektualku. Malo koji umetnik može da izdrži toliku slavu – setimo se F. Skota Ficdžeralda, Džozefa Helera, Salmana Ruždija i Harukija Murakamija, da pomenemo samo neke poznate pisce čija su potonja dela trpela; slava je dobra za prodaju, ali često loša za umetnost.
Četvrti roman Adiči, Brojanje snova (Dream Count), potvrđuje da je i dalje nadarena pripovedačica, ali njen status slavne ličnosti nesumnjivo je uticao na njen rad. Brojanje snova sastoji se od četiri povezane novele (kao i poglavlja nalik epilogu), a svaka od njih prati, pa, snove jedne žene. Tu je Čiamaka, nepopravljivo romantična putopisna novinarka koja sanja o susretu sa srodnom dušom; Zikora, ambiciozna advokatica koja želi i uspešnu karijeru i savršenu porodicu; Kadijatu, izmučena sobarica koja traži bolju budućnost u Americi; i Omelogor, depresivna studentkinja postdiplomskih studija koja žudi za intelektualnom slobodom. Adiči piše sa istom sigurnošću kao ranije i zadržava svoj dar za prikazivanje heteroseksualne intimnosti – loš dečko „neobičnost je želeo više nego što je želeo istinu“, dok je hrišćanski sajt za upoznavanje „izgledao avetinjski prazan, sa premalo muškaraca, a još manje crnaca“.
Ovakvo uranjajuće pripovedanje omogućava Brojanju snova da gotovo prođe kao uspešno delo psihološkog realizma o ljubavi, prijateljstvu, imigraciji i izgradnji sopstvenog života – prilično dobra priča. No, proza Adiči oduvek je bila posvećena i pojedincima i društvenim kontekstima koji ih oblikuju, te tako ni ova knjiga nije samo pripovest o četiri žene, već i o društvenim svetovima u kojima one žive. Međutim, kao širi društveni roman, Brojanje snova podbacuje. U najboljem slučaju, knjiga nudi pojednostavljenu sliku muško-ženskih odnosa u stilu Muškarci su s Marsa, žene su s Venere; u najgorem, predstavlja blago nazadnu interpretaciju progresivnih Amerikanaca, koji su ovde dvodimenzionalni karikaturalni prikazi oblikovani konzervativnim narativima, umesto kompleksnih likova kakve očekujemo u književnosti.
Taj nazadni ton neće iznenaditi one koji su pratili javne gafove Adiči. Ako ste ih propustili – 2017. godine dala je transfobične izjave za britanski Channel 4, govoreći o trans ženama kao o muškarcima koji uživaju muške privilegije samo da bi „prešli u drugi pol“ kao da je reč o hiru. Četiri godine kasnije, delimično kao odgovor na reakcije dvoje bivših studenata koji su je zbog tih izjava kritikovali, objavila je blog post u kojem je osudila „kulturu otkazivanja“. Ishod na internetu bio je očekivan – desničarski komentatori poput Pirsa Morgana i Bari Vajs podržali su Adiči, dok su trolovi zasuli uvredama njene kritičare. Izgubljeno u toj kakofoniji bilo je pitanje umetničkih posledica njenog posta, koji je više ličio na ispovest previše angažovane TERF-kinje nego na promišljen rad znatiželjne književnice. Adiči je tražila saosećanje za „ranjivost koju donosi slava“, a nije ga pokazala prema trans osobama koje su njene reči povredile; dok je pozivala na „složeniji“ javni diskurs, koristila se otrcanim frazama o milenijalcima koji su previše osetljivi. U retrospektivi, taj post nagovestio je književnost koja će uslediti.
Jedna od velikih moći rane proze Adiči bila je njena sposobnost da istovremeno ispriča dobru priču i implicitno iznese kritiku – da se fluidno kreće između lika i ideje, i često prikaže kako su ideologije nedovoljna objašnjenja za ljudsku realnost. Kao ćerka prvog profesora statistike u Nigeriji i prve žene univerzitetske sekretarke u zemlji, Adiči svoja dela ispunjava intelektualcima – progonjenim novinarima, ambicioznim piscima, predavačima u štrajku; piscima na stipendijama, piscima koji drže salone, piscima na konferencijama. Ranije je njihove teorije tretirala kao žive, promenljive pojave, pažljivo ih uplićući u dramsku strukturu svojih knjiga.
Uzmimo za primer njeno najambicioznije delo, Pola žutog sunca (2006). Roman je i epska priča o pojedincima u vihoru Biafranskog rata i promišljanje o postkolonijalnom identitetu. Amerikana, iako lakša po tonu, takođe je spoj karaktera i ideja – ljubavna priča, ali i razmišljanje o američkim shvatanjima rasnog identiteta. U tim romanima nalazimo i dramu i komediju, kao u sceni iz Polovine žutog sunca, kada britanski pisac moli svog nigerijskog slugu za lokalne biljne lekove koji bi mu pomogli protiv impotencije, samo da bi mu ovaj odgovorio da takve trave „ne deluju na belce“.
Drugim rečima, Adiči je nekada briljirala u osnovnom zadatku romanopisca – vešto raspodeljujući svoju naklonost i kritiku među likovima, nikada ne dopuštajući da jedan lik bude potpuno u pravu ili potpuno u krivu. Zbog toga je njena proza delovala živo i polifono. Nasuprot tome, iako u Brojanju snova piše iz četiri različite perspektive, Adiči pokazuje samo površno interesovanje za različita gledišta i odustaje od romaneskog zadatka da ih postavi u narativni sukob. Time zanemaruje moralnu i tematsku složenost koja je neophodna za dobar društveni roman.
Dok se ideje u Polovini žutog sunca i Amerikani postepeno nadograđuju i razvijaju zajedno s višedimenzionalnim likovima koji ih zastupaju – revolucionarni secesionizam slomljen užasima rata; američki san osujećen stvarnim životom u SAD-u – Brojanje snova ima jednodimenzionalan odnos prema svom glavnom tematskom materijalu, rodu. Tri protagonistkinje – Čiamaka, putopisna novinarka; Zikora, advokatica; i Omelogor, bankarka koja je postala postdiplomka – dele slične stavove o novcu (bogatstvo nije loše, posebno ako ste žena), seksu (nežno i s razumevanjem je dobro; grubo i anonimno je loše) i, pre svega, o muškarcima (oni su đubre!). Neobazrivi muškarci poklanjaju parfimisane sveće ženama koje ih mrze; snobovski nastrojeni muškarci vas grde ako u Parizu naručite mimozu; „kradljivci vremena“ vas nikada ne zaprose; protuve ne otkrivaju da su oženjeni, ostavljaju trudne devojke bez reči ili kriju tajne porodice; a oni zaista podli zlostavljaju, siluju i manipulišu.
Nijedna od ovih slika muškaraca nije nužno netačna, ali Brojanje snova je toliko opsednuto njima da zanemaruje žene. Ta opsesija deluje posebno čudno u svetlu molbi koje je sama Adiči iznela u svojim delima, uključujući Draga Iđeavele, ili Feministički manifest u petnaest predloga iz 2017, gde poziva žene da ne troše toliko vremena na katalogizovanje „užasnih stvari“ koje muškarci rade – varanje, laganje, nestajanje bez traga. Mlađa Adiči možda bi sugerisala da se Brojanje snova više posveti „našim stvarima“, ili makar da im priđe s oštrijim kritičkim okom.
Od četiri junakinje romana, ona koja se najviše izdvaja je Čiamakina vredna muslimanska domaćica iz Gvineje, Kadijatu, protagonistkinja treće novele i moralni centar knjige. U postskriptumu, Adiči piše da je Kadijatu bazirala na stvarnoj Nafisatu Dijalo, hotelskoj radnici koja je 2011. godine optužila šefa MMF-a i kandidata za predsednika Francuske Dominika Stros-Kana za seksualni napad. Adiči snažno i s puno empatije pripoveda Kadijatuinu priču, od potresne scene sakaćenja ženskih genitalija do međunarodno razglašenog slučaja silovanja. Međutim, taj deo romana više liči na hagiografiju – ceo roman se završava slikom Kadijatu i njene ćerke, „dve potpuno časne osobe… koje se drže za ruke, lica obasjanih svetlošću “ – i to s razlogom. U autorskoj belešci, Adiči priznaje da je, oslanjajući se na priču Nafisatu Dijalo, želela da „ispravi“ nepravdu u ravnoteži pripovedanih priča.
Pravljenje kontrateže društvenoj dominaciji moćnih muškaraca nad marginalizovanim ženama jeste pohvalan politički cilj, ali na književnom nivou Adiči se suočava s problemima u karakterizaciji i strukturi priče. Kao lik, Kadijatu je manje razrađena od ostalih junakinja; ona je moralno besprekorna žrtva čiji je najveći „prekršaj“ gotovo laganje u aplikaciji za azil. Što se zapleta tiče, Kadijatuina priča ne uspeva da se značajno ukrsti s pričama drugih junakinja. Premisa za sukob je obećavajuća: iako Čiamaka, Zikora i Omelogor s najboljim namerama pomažu Kadijatu u pravnom procesu protiv silovatelja, Kadijatu sama ne želi da postane borac za pravdu. To je tipična romaneskna situacija (zapravo, tipična Adičiina situacija) – insistiranje privilegovanih žena na pravdi suprotstavljeno želji preživele da ostavi prošlost iza sebe. Ali Adiči nikada ne pretvara tu premisu u zaplet; ne nudi ni dramski ni tematski rasplet. Posledica je da nijedna od ženskih perspektiva o rodu ili moći ne dolazi u priliku da izazove, zakomplikuje ili produbi neku drugu – pa ni perspektivu čitaoca.
Najdirektnije bavljenje feminističkim idejama – ono što bi trebalo da budu intelektualni ulozi romana – dolazi u poslednjoj noveli Brojanja snova. Taj deo prati Omelogor, najglasniju članicu grupe. Neudata i bez dece u 46. godini, Omelogor srećno živi u Abuži, gde organizuje večere i okružena je članovima svoje izabrane porodice – gej muškarcem, detetom koje povremeno uzima pod svoje nakon što ga je slučajno udarila kolima, i ženom prema kojoj, čini se, oseća romantičnu privlačnost, između ostalih. Usput vodi blamantan blog pod nazivom „Samo za muškarce“, gde im deli savete na teme od izvinjavanja („budite konkretni“) do pornografije („uči vas gomili gluposti“). Omelogor dovodi u pitanje neke heteronormativne konvencije: savetuje Zikori da sama zaprosi muškarca umesto da čeka da on to učini i suprotstavlja se svojoj dosadnoj tetki, koja je stalno pritiska da usvoji dete, govoreći joj: „Uvek postoji i drugi način da se živi.“ Kroz Omelogor, čini se da je Adiči na ivici da artikuliše nešto novo o tome šta znači biti žena u svetu patrijarhata.
Nažalost, to se ne dešava. Umesto toga, Adiči naglo skreće u tirade o „kulturi otkazivanja“ i licemerju američkih liberala. Pratimo Omelogor dok daje otkaz na poslu korumpirane bankarke (korumpirane na feministički način; krade novac od bogatih klijenata kako bi davala mikro-kredite preduzetnicama u šemi koju naziva „Robin Hud“) i postaje postdiplomka i anti-porno feministkinja. (Omelogor razvija svoje anti-pornografske stavove nakon što je muškarac udario po grudima tokom seksa; prema njenom tumačenju, jedino se njegovom konzumacijom pornografije može objasniti taj impuls.) Kada Omelogor odlazi u SAD da stekne master diplomu iz kulturnih studija, Brojanje snova prelazi granicu apsurda.
Related
Ngugi va Tiongo: U svakom jeziku sadržano je najbolje znanje o okruženju iz kog potičeStudenti i profesori na njenom fakultetu svi su uverljivo grozni – profesor daje studentu produžen rok za esej jer mu pas ima infekciju uha; postdiplomci izjavljuju da je bankarski sistem „suštinski pogrešan“, ali ne znaju dovoljno o finansijama da bi dalje diskutovali o tome. Omelogor jedinu prolaznu prijateljsku vezu ostvaruje s konzervativnim Nigerijcem, koga jedan beli Južnoafrikanac iz njenog razreda naziva „seronjom iz Federalističkog društva“, ali koga Omelogor vidi kao jedinog koji „nije tražio ono što kod mene ne valja“. To je intrigantna dinamika koju Adiči ne istražuje dalje od nekoliko pasusa u kojima hvali konzervativca zbog njegove sposobnosti za otvorenu debatu, za razliku od ratobornih progresivaca.
To je tipično za Brojanje snova, roman koji, iako kritikuje opsednutost akademske levice „uljudnošću“ nauštrb stvarnog dijaloga („kao da njihovo tiho zlo nije prava neuljudnost“), u sebi ostaje intelektualno isprazan, jer Adiči odbija da se iskreno suoči s idejama bilo kog svog lika. Uzmimo za primer Omelogorinu mentorku, koja s pravom ukazuje da je njena teza nedovoljno razrađena (želi da piše o pornografiji „kao obrazovnom alatu“, ali ne zna šta tačno želi da kaže o njenoj obrazovnoj funkciji). Kada joj mentorka predloži da u istraživanju uzme u obzir stav da je seksualni rad – rad, pripovedač Adičiine proze jednostavno odbacuje tu sugestiju: „Sve što je rekla bilo je preblago i potonulo čim ga se takla.“ Šta bi bilo da je Omelogor zaista morala da se suoči s takvim stavom? Šta da su njene grandiozne teorije o svetu naišle na realnost koja ih dovodi u pitanje? Adiči tvrdi da sebe ne vidi kao feminističku ikonu (uprkos tome što je objavila dve knjige sa „feminizam“ u naslovu), već kao pripovedačicu. Ali ideje i narativ su nerazdvojivi, a intelektualna plitkost Brojanja snova podriva priče koje Adiči želi da ispriča.
U društvenom romanu, zaplet je ključni izvor moralne složenosti, alat koji pisci koriste da istraže nesklad između naših ideja o svetu i njegove neuredne stvarnosti. Zaplet takođe omogućava piscima da naprave distancu između sebe i svojih likova, dajući čitaocima prostor da istovremeno i saosećaju s likovima i kritikuju ih. Ali u Brojanju snova, umesto da pažljivo oblikuje zaplet koji bi dramatizovao ideološke tenzije o kojima želi da piše, Adiči se svodi na puko galamljenje, često u jeziku koji podseća na njen blog post iz 2021, u kojem je bivše studente – dvoje kvir pisaca iz Nigerije – optužila za „mediokritetsku pakost“, „lažno zamagljivanje ideološke čistoće“ i „ponavljanje skorašnje američke feminističke ortodoksije“. Slično tome, u Brojanju snova, sipa podsmešljive epitete za američke liberale, nazivajući ih „pristrasnim sudijama koji se pretvaraju da su nepristrasni“, „papagajskim robotima… bespovratno pijanima od svojih uverenja“, ljudima koji „ne ostavljaju prostor za neslaganje“ i koji su spremni da oproste „zlobu“ „sve dok ste spremni da se popnete na njihov ideološki voz“. Proza Adiči ovde nije samo neznatiželjna – često je i loša: „Ne mogu da vide jer njihova srca nemaju oči. Njihova srca su slepa.“ Ovo je jezik društvenih mreža – ton i medij koji je Adiči kritikovala u svom blogu iz 2021. – a ne nijansiranog društvenog romana.
Najobelodanjujući trenutak u Brojanju snova dolazi kada Omelogor opisuje „poznatu akademsku feministkinju“ koja „nije volela žene. Volela je samo ideju žena.“ Ta akademska feministkinja postavlja granice: „Objavljivala je zagonetne citate o feminizmu zbog kojih je trebalo da se osećate krivim, ali ne i da ih razumete, i neodređene pretnje o tome kako da budete feministkinja – ako ne znate bla bla bla o Bangladešu, onda niste feministkinja; ako ne oslobodite ovo ili ono, onda niste feministkinja.“ Šta tačno predstavlja „bla bla bla o Bangladešu“, nikada ne saznamo. Možda se odnosi na radnička prava? Možda bi Omelogor, bankarka koja je postala mikro-kreditorka, ili Adiči, feministkinja koja je izražavala skepticizam prema intersekcionalnosti, imale koristi od suočavanja s tim „bla bla bla“?
Muškarci mogu biti loši, da, ali od feminističke književnosti treba očekivati više od pukog ukazivanja na tu činjenicu. Iza loših muškaraca stoje daleko zanimljivija pitanja drugog i trećeg reda o životima žena, o tome kako biti feministkinja u XXI veku. Roman koji bi se zaista bavio tim pitanjima mogao bi da rasvetli ne samo a priori neophodnost feminizma (što je za većinu čitalaca Adiči već podrazumevano), već i složeni proces sprovođenja različitih feminističkih principa u praksi. Mlađa Adiči mogla je da napiše upravo takav roman. Šteta što nova Adiči – defanzivna slavna ličnost, teritorijalna feministkinja – više nije sposobna da napiše takvu knjigu.
Tekst:
Izvor: vulture.com
Prevod: Danilo Lučić