Predavanje Luiz Glik povodom Nobelove nagrade Nobelovka Luiz Glik se osvrnula na pesničku potrebu za privatnoću, intimnost pesničkog glasa, kao i komunikaciju sa stvaralaštvom velikana književnosti, poput Blejka, Šekspira i Emili Dikinson.

Kao i svaki dosadašnji laureat i laureatkinja, Luiz Glik je početkom decembra održala predavanje povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost.

Kada sam bila dete, sa otprilike pet ili šest godina, organizovala sam takmičenje u svojoj glavi, takmičenje kojim bih odredila koja je najbolja pesma na svetu. Bilo je dvoje finalista: Blejkov „Mali crni dečak“ i „Reka Svoni “ Stivena Fostera. Hodala sam napred-nazad jednom od spavaćih soba moje bake u Čedarhrstu, mestašcetu na južnoj obali Long Ajlenda, recitovala u sebi, ne na glas, Blejkovu nezaboravnu pesmu i pevala, takođe u sebi ukletu Fosterovu numeru koja me je progonila. Kako je došlo do toga da čitam Beljka je misterija. Mislim da je u kući mojih roditelja bilo nekoliko pesničkih antologija među uobičajenijim knjigama o politici i istoriji, kao i među mnogim romanima. Ali Blejka povezujem sa bakinom kućom. Moja baka nije bila žena od knjige. Ali tu je bio Blejk, Pesme nevinosti i iskustva, a takođe i mala knjiga pesama iz Šekspirovih drama, od kojih sam mnoge znala napamet. Naročito sam volela pesmu iz komedije Cimbelin, gde verovatno nisam razumela ni jednu reč, ali čula sam ton, kadence,  što je bilo veoma uzbudljivo jednom plahom, plašljivom detetu. „I nek’ ti slavan bude grob.“ (stih jedene pesme iz drame Cimbelin, prim. prev.) Tome sam se nadala.

Ovakva takmičenja, za ugled, za vrednu nagradu, činila su mi se prirodnim; mitovi, dakle prvo što sam čitala, bili su ih prepuni. Čak i kada sam bila veoma mlada, najvećom počasti od svih činilo mi se da jedna pesma postane najveća na svetu. To je takođe način na koji smo odgajane moja sestra i ja, da spasimo Francusku (Jovanka Orleanka), da otkrijemo radijum (Marija Kiri). Kasnije sam počela da shvatam opasnosti i ograničenja hijerarhijskog mišljenja, ali činilo mi se u detinjstvu da je važno dodeliti takvu nagradu. Jedna osoba bi stajala na vrhu planine, iz daljine vidljiva, jedina važna star na njoj. Osoba malo niže bila je nevidljiva.

Ili, u ovom slučaju, pesma. Bila sam sigurna da je Blejk naročito bio svestan ovog događaja, napeto iščekujući ishod. Bilo mi je jasno da je mrtav, ali osećala sam da je još uvek živ, jer sam mogla da čujem njegov glas, prerušen, ali njegov glas. Govorio je meni, osećala sam, jedino ili specijalno meni. Osećala sam se privilegovano, istaknuto. Takođe sam osećala da je Blejk taj sa kime sam ja želela da razgovaram, sa kime sam, pored Šekspira, već razgovarala.

Blejk je pobedio u takmičenju. Ali kasnije sam shvatila koliko su ova dva teksta bila slična; I tada, kao i sada, privukao me je usamljenički ljudski glas, koji se diže u lamentu ili čežnji. A pesnici kojima sam se vraćala kako sam odrastala bili su pesnici u čijem sam radu ja, kao odabrana slušateljka, igrala presudnu ulogu. Intiman, zavodljiv, često skriven ili pritajen. Nisu to pesnici koji su nastupali pred punim stadijumima. Niti pesnici u razgovoru sa samim sobom.

Pesme koje su me celog života najvatrenije privlačile su one koje sam opisala, pesme koje su stvar intimnog odabira ili sa kojime su u dosluhu, pesme kojima slušalac ili čitalac daje suštinski doprinos kao osoba od poverenja, a ponekad i saučesnik.

Svideo mi se ovaj pakt, svideo mi se osećaj da je ono što govori pesma od suštinske važnosti a i takođe nešto privatno, poruka namenjena svešteniku ili analitičaru.

Ceremonija dodele nagrada u spavaćoj sobi moje bake činila se, zbog svoje tajnosti, produžetkom intenzivne veze koju je stvorila pesma: produžetkom, a ne njenim kršenjem.

Blejk mi se obraćao preko crnog dečaka; on je bio skriveni izvor tog glasa. Nepažljivi i nadmeni beli dečak ga nije mogao videti, kao što ni malog crnog dečaka nije mogao videti, ili ga nije mogao videti jasno. Ali znala sam da je istina ono što je rekao, da njegovo privremeno smrtno telo sadrži u sebi dušu blistave čistote. Znala sam to, zbog onoga što kaže crno dete, o sadržaju svojih osećanja i iskustva, bez krivice, želje da se osveti, već samo sa uverenjem da će u savršenom svet koji mu je obećan nakon smrti biti prepoznat po onome što jeste i u izobilju radosti će zaštiti krhkije belo dete od iznenadnog izobilja svetlosti. Činjenica da ova nada nije realna, da zanemaruje ono što je stvarno, čini pesmu potresnom i duboko političkom. Čitalac ili slušalac mogu da osete povređenost i pravednički bes koji crni dečak ne može sebi da dopusti i od kojeg njegova majka pokušava da ga zaštiti. Čak i kada je taj čitalac dete.

Ali javna čast je druga stvar.

Pesme koje su me celog života najvatrenije privlačile su one koje sam opisala, pesme koje su stvar intimnog odabira ili sa kojime su u dosluhu, pesme kojima slušalac ili čitalac daje suštinski doprinos kao osoba od poverenja, a ponekad i saučesnik. „Ja sam niko“, kaže Dikinson. „A ti ko si? / Onda nas je dvoje – ćuti” Ili Eliot koji kaže: „Hajdemo onda, ti i ja, / Kad se veče rasprostre po nebu / Kao anestezirani pacijent na stolu” Eliot ne okuplja ekipu mladih izviđača. On nešto traži od čitaoca. Za razliku od, recimo, Šekspirovog „Da li da te uporedim sa letnjim danom“: Šekspir me ne upoređuje sa letnjim danom. Dozvoljeno mi je da poslušam blistavu virtuoznost, ali pesma ne zahteva moje prisustvo.

Ali šta bi predstavljalo progon za ljude poput nas, koji su na svom sigurnom mestu pod nadstrešnicom? Progon bi bilo ukloniti nam nadstrešnicu.

U umetnosti koja me privlači, glas ili osuda kolektiva je opasna. Neizvesnost intimnog govora daje mu na snazi, kao i snazi čitaoca, čijim delanjem se glas ohrabruje da iznese svoju odbranu ili da mu se iskaže poverenje.

Šta se dešava sa ovom vrstom pesnika ili pesnikinje kada im kolektiv, umesto da ih progoni i ignoriše, aplaudira i uzdiže ih? Rekla bih da bi se taj pesnik ili pesnikinja osećali ugroženo, nadmudreno.

Ovo je tema kojom se bavi Dikinson. Ne uvek, ali često.

Najstrasnije sam čitala Emili Dikinson dok sam bila tinejdžerka. Obično kasno u noć, nakon što je već trebalo da budem u krevetu, na sofi u dnevnoj sobi.

Ja sam niko! A ti, ko si?
Takođe niko, dal’ to si?

I dalje, u verziji koju sam tada čitala i koja mi je i dalje draža:

Onda nas je dvoje – ćuti!
Znaš, razglasili bi svima.

Dikinson me je odabrala, ili me prepoznala, tamo, dok sam sedela na sofi. Bili smo elita, nevidljivi saputnici, činjenica koja je bila poznata samo nama, i koju smo potvrđivale jedna o drugoj. U svetu nismo bile niko.

Ali šta bi predstavljalo progon za ljude poput nas, koji su na svom sigurnom mestu pod nadstrešnicom? Progon bi bilo ukloniti nam nadstrešnicu.

Ne govorim ovde o pogubnom uticaju Emili Dikinson na tinejdžerke. Govorim o temperamentu koji sumnja u javni život ili ga vidi kao oblast u kojoj generalizacija briše preciznost, a delimična istina zamenjuje iskrenost i puno obelodanjivanje. Da ilustrujem: pretpostavimo da je glas zaverenika, glas Dikinson, zamenjen glasom tribunala. „Mi smo niko! A ti, ko si? “ Ta poruka odjednom postaje zlokobna.

Iznenadilo me je što sam 8. oktobra ujutro osetila ovu vrstu panike koju sam opisala. Svetlost je bila prejaka. Razmere prevelike.

Mi koji pišemo knjige verovatno želimo da dopremo do što više ljudi. Ali neki pesnici i pesnikinje ne gledaju na to dopiranje u prostornom smislu, kao u punom gledalištu. Oni vide dopiranje do ljudi kao privremenost, uzastopno u dužem vremenskom periodu, u budućnosti, a na neki dubok način ovi čitaoci uvek dolaze pojedinačno, jedan po jedan.

Verujem da je dodeljujući mi ovu nagradu, Švedska akademija odlučila da oda počast intimnom glasu, glasu privatnosti, koji javni govor ponekad može da pojača ili proširi, ali nikada da zameni.

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Danilo Lučić

(Pročitajte i predavanje Olge Tokarčuk u Švedskoj akademiji ili poslednji intervju Ursule Legvin).