Kada je Platon bio još odojče, pčele su sletele na njegove usne i, ugnjezdivši se tu, počele da prave med. Njegovi roditelji ostavili su ga da spava na vrhu planine dok su prinosili žrtve bogovima; kada su se vratili, zatekli su detetova usta puna slatkog zlata. Ciceron prvi beleži ovu legendu u obliku u kojoj je danas sačuvana, priču koja će se, sa varijacijama, ponavljati vekovima, uvek kao nagoveštaj one slatkoće stila koju će dete kasnije posedovati.
Platonov medni glas bio je slavljen već u antičko doba, i to od tako različitih mislilaca kao što su Aristotel, Ciceron i Diogen Laertije. Pohvale njegovom književnom daru ponavljaće se sve do početka XIX veka. Kako će zapisati romantičarski pesnik Persi Šeli (Percy Shelley): „Platon je u svojoj suštini bio pesnik – istina i raskoš njegovih slika, kao i muzikalnost njegovog jezika, dosežu krajnje granice onoga što se uopšte može zamisliti.“
Zato deluje gotovo paradoksalno što se danas Platon tako često predstavlja kao veliki neprijatelj poezije. Tačno je da u Desetoj knjizi Države, kroz glas Sokrata, čuveno razmatra mogućnost da se pesnici proteraju iz idealne države. Taj odlomak postao je glavna tačka oslonca za danas uvreženu sliku Platona kao protivnika pesništva, što je slika koju prihvataju i klasičari i filozofi, književni kritičari, ali i bezbroj onih koji s Platonom imaju tek površno poznanstvo. To, međutim, ne znači da je rasprava okončana: više od dva milenijuma tumačenja Platonovog odnosa prema poeziji daleko je od svog konačnog zaključka. Ipak, u poslednjih pedesetak godina, čini se da je ta složenost potisnuta i zamenjena jednim pojednostavljenim, gotovo zdravorazumskim stavom koji se učvrstio u svojevrsnu dogmu.
Klasičar Stiven Halivel (Stephen Halliwell), protiveći se takvom čitanju, govori o „standardnom tumačenju Platonovog navodnog ‘neprijateljstva’ prema poeziji i zamornoj, reduktivnoj paroli da je Platon ‘proterao pesnike’“. To gledište, koje dele čak i „pronicljivi čitaoci“ Platona poput filozofa Majlsa Bernijeta (Myles Burnyeat) i Hansa-Georga Gadamera (Hans-Georg Gadamer), Halivel opisuje kao „sumornu i, po mom mišljenju, pogrešnu savremenu ortodoksiju“. U tekstu iz 2015. objavljenom u časopisu Njujorker o Sapfo, Danijel Mendelson (Daniel Mendelsohn) navodi da se za Platona „kaže da je nazvao Sapfo Desetom Muzom“. Međutim, da ne bi bilo zabune, dodaje da je „Platon, čiji je odnos prema književnosti bio, blago rečeno, napet (…) smatrao da za većinu poezije nema mesta u idealnoj državi“. U jednom novijem tekstu istog časopisa, Agnes Kalard (Agnes Callard) saglasna je sa sagovornicom Rejčel Aviv (Rachel Aviv), koja kao „glupe“ odbacuje pojedine stihove Rajnera Marije Rilkea (Rainer Maria Rilke). „Otuda je Sokrat smatrao da pesnici ne znaju o čemu govore“, dodaje Kalard.
Mendelson i Kalard su ljubitelji i Platona i književnosti i ovde se navode kao primeri koliko je taj stav postao ukorenjen. Njihove opaske su gotovo usputne, ne zato što Platona shvataju olako, već zato što je taj sud danas toliko poznat i neupitan da više ne zahteva obrazloženje. Sećate se Platona? Onaj koji je bio protiv pesnika.
predstavljanje Sokrata kao Dedalovog potomka tek je uvod u pesničke počasti koje će mu Platon kasnije dodeliti u okviru ove tetralogije
Ali da li je Platon zaista bio neprijatelj pesnika? Ili je, naprotiv, uporno naglašavao presudnu važnost poezije, kao imaginativne i emotivne sile, kao sredstva koje otvara pristup oblicima saznanja do kojih se ne dolazi drugačije, za gotovo svaku temu kojom se bavio? Ulog u ovom pitanju je velik, i to iz tri razloga.
Prvo, mora postojati tačan odgovor – i dužni smo da ga pronađemo. Kako je zapisao Alfred Nort Vajthed (Alfred North Whitehead), čitava evropska filozofija jeste tek „niz fusnota uz Platona“. Ako već stalno dopisujemo te fusnote, onda bi valjalo da izvor razumemo kako treba. Ali tu su i praktične posledice. Platon nosi toliku težinu da pripisivanje prezira prema poeziji njegovom glasu navodi ljude da poveruju kako ne trpe nikakvu intelektualnu štetu kada poeziju zanemaruju – kao što to danas čini većina. Još više, učionice, države i međunarodne zajednice imaju potrebu za velikom filozofijom; a odsecanje filozofa od izražajnih mogućnosti poezije, tj. svođenje mišljenja na apstraktni, racionalni argument, potkopava samu suštinu njihovog rada. Kako je, dakle, Platon gledao na pesnike? I šta gubimo ako na to pitanje damo pogrešan odgovor?
Kroz svoje dijaloge, Platon citira Homera oko sto pedeset puta, i to iz gotovo svih knjiga Ilijade. Sokrat i drugi sagovornici u tim dijalozima citiraju poeziju po sećanju. Platon postavlja Sokrata u svojevrsno nadmetanje s Homerom, čije su Ilijada i Odiseja, koje je rapsod izvodio na Panatenejama svake četvrte godine, imale ogroman građanski značaj. Sofokle, Euripid, Eshil i Aristofan svake su godine na Velikim Dionisijama izvodili svoje stihovane drame, takmičeći se među sobom. Ta nadmetanja uspostavljala su zajednički horizont vrednosti i lepote, kojem je svaki učesnik težio. Platon takve susrete priziva i u svojim dijalozima: Gozba se odvija onog dana kada je Agaton upravo osvojio nagradu za tragediju; u Fedru, Sokrat nastoji da pokaže da je bolji govornik od Lizije, čije govore Fedar u početku visoko ceni; u Ionu, Sokrat nadmašuje rapsoda Iona, koji je upravo osvojio nagradu za recitovanje u drugom gradu.
Čak i dijalozi koji nisu neposredno posvećeni umetnosti reči često u prvi plan ističu Sokratov pesnički dar. To naročito dolazi do izražaja u četiri izuzetna dijaloga koji prate optužbu protiv Sokrata (Eutifron), njegovo suđenje (Odbrana Sokratova), tamnovanje (Kriton) i poslednju noć pred pogubljenje (Fedon). Prema Diogenu Laertiju, Platon je nameravao da se ova četiri teksta čitaju zajedno, kao tetralogija „poput onih tragičkih pesnika“.
U tim dijalozima razmatraju se ključne filozofske ideje. Prvo, imamo obavezu prema pravdi. Kako Sokrat kaže u Kritonu, „i u ratu i pred sudom, i svuda drugde, moraš činiti ono što ti nalažu grad i otadžbina – ili ih ubediti, pozivajući se na opštu pravdu“. Drugo, dužni smo da prihvatimo kaznu koju država izriče, što se zasniva na načelu „prećutnog pristanka“: samim tim što živimo u jednoj državi, mi zapravo pristajemo na njene zakone i time preuzimamo obavezu da ih poštujemo. Zato Sokrat u Kritonu odbija molbe prijatelja da pobegne. I treće, zahtevi za pravdom ne menjaju se pri susretu sa smrću. Sokrat tvrdi da se načela pravde ne mogu prilagođavati samo zato što ga je zadesila „ova nezgoda“ koja ga vodi u smrt. Kako se kraj približava, kao što se približavao i njemu, treba menjati način na koji mislimo o smrti, a ne o pravdi: „oni koji se zaista posvećuju filozofiji (…) vežbaju se za umiranje i smrt“, i „hrabrost pre svega pripada filozofskom duhu“, kaže u Fedonu.
A gde je u svemu tome pesnik? Svuda.
Ova četiri dijaloga čine svojevrsni verbalni podvig, neprekidno oslonjen na poeziju i njenu energiju. U Eutifronu saznajemo da je Sokrat optužen za bezbožništvo i kvarenje omladine. Među brojnim prevodima optužnice, jedino onaj Bendžamina Džoueta (Benjamin Jowett) jasno imenuje pravu optužbu: „On protiv mene iznosi čudesnu optužbu, koja na prvi pogled izaziva zaprepašćenje: kaže da sam pesnik ili tvorac bogova, i da izmišljam nove bogove, dok poričem postojanje starih.“ Objašnjavajući optužbu za jeretičko izmišljanje, Eutifron dodaje da je to „zbog tvoje tvrdnje da te stalno posećuje natprirodni glas“. Značenje te posete ovde se ne razjašnjava, iako je u drugim dijalozima – poput Ion, Fedra, Kritona i Fedona – neposredno povezano sa pesničkim nadahnućem. Umesto toga, Sokrat ističe da potiče od Dedala, velikog vajara.
Slava Dedala počiva na njegovim kipovima koji deluju kao da su živi, kao da se kreću. I Sokrat i Eutifron primećuju da su Sokratovi govori i rečenice podjednako gipki i pokretljivi, kao da u sebi nose istu tu iluziju života. Ono što Dedal stvara u materijalnim predmetima, Sokrat i njegovi sagovornici ostvaruju u jeziku. Sokrat, uz dozu ironije, zaključuje da je onda „veći majstor u svojoj umetnosti nego što je Dedal bio u svojoj; jer on je pokret davao samo sopstvenim delima, dok ja, čini se, pokrećem i tuđa, kao i svoja“. Ovo predstavljanje Sokrata kao Dedalovog potomka tek je uvod u pesničke počasti koje će mu Platon kasnije dodeliti u okviru ove tetralogije.
U Kritonu i Fedonu, Platon savez između Sokrata i poezije odvodi još dalje: Sokratu pripisuje neposredne činove pesničkog stvaranja
U Odbrani Sokratovoj, nakon presude i izrečene smrtne kazne, Sokrat se ne obraća čitavom porotničkom veću od 501 člana, već onoj manjini od 141 koji su glasali protiv pogubljenja. Njima se obraća da ih uteši – ili, kako sam kaže, da ih pomiri sa ishodom. Ne bi trebalo da tuguju, jer je jedno od dvoje istinito: ili posle smrti nema svesti, pa će smrt biti slatka poput noći bez snova,; ili svest opstaje i nakon smrti, u besmrtnom svetu. Ovako on opisuje tu drugu mogućnost:
„Ako je, pak, smrt prelazak odavde na neko drugo mesto, i ako je istina ono što se govori – da se tamo nalaze svi preminuli – kakvo bi veće dobro moglo postojati, gospodo? (…) Recite mi: koliko bi neko od vas dao da sretne Orfeja, Museja, Hesioda i Homera? Ja sam spreman da umrem deset puta, ako je ovo istina.“
Zamišljajući besmrtni prostor u kojem su prisutni svi koji su ikada živeli i umrli, Sokrat pretpostavlja, i za sebe i za svoje slušaoce, da bi najviše želeli da razgovaraju upravo sa Homerom, Hesiodom, Orfejem i Musejem. I Platon i Sokrat smatraju ovu četvoricu među najvećim pesnicima, što jasno pokazuju i Ion i drugi dijalozi.
U ovom trenutku, na polovini ove svojevrsne tragičke tetralogije, čitalac se nužno mora zapitati: kako uopšte može opstati tvrdnja da je Platon protiv pesnika, kada ih u ovim presudnim trenucima Sokratovog života nalazimo ovako slavljenim? Odgovor na to pitanje možemo naslutiti ako pogledamo neke od najuticajnijih prevoda ovih dijaloga.
Jedan od njih je u izdanju Penguin Booksa, u prevodu Hjua Tredenika (Hugh Tredennick), koje je i danas u upotrebi, iako izmenjen u odnosu na verziju koja je bila široko rasprostranjena od pedesetih godina do 1993. U tom izdanju rečenici iz Odbrane „Koliko bi neko od vas dao da sretne Orfeja, Museja, Hesioda i Homera?“, pridružene su tri fusnote. Uz Orfeja stoji napomena: „Orfej se ovde verovatno ne pominje kao pevač i pesnik, već kao osnivač orfizma.“ Za Museja saznajemo da je „bio bard poput Orfeja, ali da su njegove zasluge bile u proročanstvima koja leče bolesti“. A uz Hesioda, uz nešto manje oklevanja da se izbegne poezija, stoji: „Hesiod iz Askre u Beotiji bio je prvi didaktički pesnik; u antičko doba smatran je drugim odmah posle Homera.“ To što se sva četvorica mogu dovesti u vezu sa poukom ili otkrovenjem može biti korisna napomena. Ali Tredenik jasno sugeriše da Sokrata uzbuđuje susret sa njima iz razloga koji nemaju mnogo veze sa njihovim pesništvom.
Ako se značenja vlastitih imena mogu tako lako ublažiti, još je lakše videti kako se obične imenice i pridevi mogu preoblikovati tako da nestane svaka naznaka da su Sokrat ili Platon uopšte cenili poeziju. U Ionu, grčka reč za „lepotu“ – kalos, kalè, kalon – pojavljuje se više puta, i to u tesnoj vezi s poezijom: koristi se za opis najboljih epova, najboljih lirskih pesama, pa čak i najuzvišenijeg pohvalnog govora. Ipak, kalos se u nekim prevodima (recimo kod Lejna Kupera (Lane Cooper) i V. R. M. Lemba (W. R. M. Lamb)) ne prevodi kao „lep“, već kao „divan“, „sjajan“ ili „uzvišen“. Sve su to tačni i legitimni prevodi – ali oni raskidaju vezu sa onim velikim filozofskim pitanjem koje pojam lepote nosi u sebi, pitanjem kojem se Platon temeljno posvećuje u Fedru, Gozbi i Velikom Hipiji.
Upravo to zaobilaženje reči „lepo“ u delu poput Iona, koje je u potpunosti posvećeno poeziji, omogućava tumačima da poveruju kako su umetnost i lepota dve odvojene oblasti. Toliko su danas razdvojene u savremenom čitanju Platona da Nikolas Papas (Nicholas Pappas), u inače izuzetnom tekstu „Platonova estetika“ (Plato’s Aesthetics) u Stendfordskoj filozofskoj enciklopediji, svoj članak započinje sledećim pitanjem:
„Ako je estetika filozofsko istraživanje umetnosti i lepote (ili ‘estetske vrednosti’), upadljivo je da Platon u svojim dijalozima posvećuje toliko pažnje i jednom i drugom, a ipak ih tretira suprotno. Umetnost, najčešće predstavljena kroz poeziju, bliža je najvećoj opasnosti nego bilo koji drugi fenomen o kojem Platon govori, dok je lepota bliska najvećem dobru. Može li uopšte postojati nešto poput ‘Platonove estetike’ koja bi obuhvatila oba ova stava?“
Od važnosti je ne samo eksplicitno pominjanje umetničkih dela, imena tragičara ili pesnika, nego i svi oni trenuci u kojima dijalog skreće pažnju na sopstvenu umetničku građu ili čestita Sokratu na časovima zanosnog, gotovo ekstatičkog prenošenja smisla. Ako se vlastita imena mogu preoblikovati fusnotama, a ključne imenice zameniti drugim rešenjima u prevodu, onda afirmacije poezije koje ostaju samo nagoveštene gotovo da i nemaju šanse da isplivaju na površinu. Ali zadržali smo se dovoljno na ovom međučinu – između prva dva dijaloga tetralogije, Eutifrona i Odbrane Sokratove, i druga dva, Kritona i Fedona.
Frenk O’Hara: Personizam, manifestU Kritonu i Fedonu, Platon ovaj savez između Sokrata i poezije odvodi još dalje: Sokratu pripisuje neposredne činove pesničkog stvaranja u dramama, himnama i basnama, dodeljuje mu naslov pesnika i savetuje njegove prijatelje i sledbenike da je njegov najvažniji i najteže nadoknadiv posao na ovom svetu upravo – pesnički.
U Kritonu, Sokrat na nagovor da pobegne odgovara tako što za Kritona izvodi svojevrsan komad, u kojem Zakoni – kojima glas daje sam Sokrat – prekorevaju Sokrata zbog same pomisli na takav čin. Zakoni opisuju kakvu bi smešnu pozorišnu predstavu izveo kada bi pokušao da pobegne u Tesaliju, „prerušivši se u neki kostim ili navukavši na sebe pastirsku kabanicu ili kakvu drugu uobičajenu krinku begunca“. Ali upravo je u tome draž prizora, Zakoni objavljuju odbacivanje pozorišnog prenemaganja iz samog srca jednog pozorišnog komada, a to je Sokratov čin koji svoj glas daje Zakonima, time ih personifikuje i materijalizuje. To trbuhozborstvo prenosi doslovnu istinu. Kada pristajemo na vladavinu zakona, mi svoj glas utiskujemo u zakon i oživljavamo ga; kada zakon kršimo, mi mu oduzimamo život.
Sokratova mimetičnost razgovora sa Zakonima uokvirena je dvama mističnim događajima koji dijalog otvaraju i zatvaraju. Kriton počinje tako što Sokrat Kritonu saopštava svoj san: „Učinilo mi se da sam video jednu ženu čudesne lepote, u belim haljinama, kako mi prilazi i obraća mi se ovim rečima: ‘Sokrate…’“ I tu ona počinje da recituje Homera, u stihovima koje Sokrat tumači kao najavu časa svoje smrti.
Do kraja Kritona, lik Zakona i lik te ženske, vizionarske pojave gotovo da se stapaju. Sokrat kaže: „To je, dragi moj Kritone, ono što mi se čini da čujem kako [Zakoni] govore, baš kao što se mistiku pričinjavaju zvuci muzike; i glas njihovih reči tako snažno odjekuje u meni da ne mogu da čujem drugu stranu.“ Kao što Sokrat svoju viziju iznosi iz sebe i pretvara je u dramu Zakona, tako se zakon vraća u njega – u liku žene iz sna i u muzici mistika koja mu odzvanja u ušima.
Pesnički postupci – drama unutar drame, himnički govor, basna – podjednako su, dakle, platonski koliko i njegova metafizička teorija ideja.
Veza između filozofa i pesnika dostiže vrhunac u Fedonu, gde Sokratovi zbunjeni prijatelji nalaze Sokrata u tamnici, uoči pogubljenja. On piše himnu Apolonu i pretače Ezopa u stihove. „Tokom života“, objašnjava Sokrat, „često sam imao isti san, koji se javljao u različitim oblicima, ali mi je uvek govorio isto: ‘Sokrate, vežbaj i neguj umetnosti.’“ Potom dodaje da je oduvek verovao kako toj zapovesti već udovoljava, „jer je filozofija najviša među umetnostima, a njome se bavio“. Ali od suđenja naovamo počela ga je progoniti misao „da je san možda mislio upravo na ovu opšteprihvaćenu vrstu umetnosti, pa da i nju treba da upražnjava i da se ne ogluši“.
Tu, nadomak smrti, Sokrat u potpunosti prihvata poeziju. Komad koji je izveo u Kritonu bio je dostojanstven prizor političke filozofije. Ali ovde, u Fedonu, poezija poprima otvoreno izmišljeni, basnoviti oblik. Sokrat to izričito naglašava kada objašnjava zašto je od himne prešao na basnu:
Kada sam završio himnu, pomislio sam da pesnik, ako hoće da bude dostojan tog imena, mora da obrađuje izmaštane, a ne opisne teme, a ja nisam bio vešt u izmišljanju priča. Zato sam posegnuo za nekim Ezopovim basnama koje su mi bile pri ruci i koje sam znao, pa sam u stih pretvorio prve koje su mi pale na um.
Sokratovo ograđivanje – da nije vešt u izmišljanju i da zato mora da se osloni na Ezopovu dovitljivost – podseća nas da je ono što je prvobitno navelo njegove prijatelje da ga pitaju o tim pesmama bilo upravo to što je na licu mesta smislio jednu basnu i procenio da bi je Ezop, da mu je pala na pamet, sigurno ponudio svetu:
Sokrat se uspravi na postelji, podvi nogu i stade da je masira, pa reče: Kako je čudna stvar, prijatelji moji, ovo osećanje koje ljudi obično zovu uživanje! Neverovatno je kako je tesno povezano sa svojom uobičajenom suprotnošću, bolom. Nikada oboje ne dolaze čoveku u isti mah, ali ako pođeš za jednim i uhvatiš ga, gotovo uvek si primoran da uz njega dobiješ i ono drugo; kao da su dva tela spojena jednom glavom. Uveren sam da bi Ezop, da mu je to palo na pamet, od toga napravio basnu, otprilike ovakvu: Bog je hteo da zaustavi njihovu neprekidnu svađu, pa kada je video da je to nemoguće, spojio im je glave; zato gde god se jedno pojavi, drugo mu neminovno dolazi za petama. Upravo to, čini mi se, sada biva sa mnom. U nozi sam osećao bol od okova, a sada nailazi zadovoljstvo koje za njim sledi.
Dakle, i pre nego što sastavi svoju novu ezopovsku basnu, Sokrat već deluje kao basnopisac: prikazuje nas kako jurimo za uživanjem ili bolom, kako uspevamo da jedno zgrabimo, a onda shvatamo da u rukama već držimo i drugo.
Tri žanra koja Sokrat oblikuje u Kritonu i Fedonu – dramu, himnu i basnu – rasuta su po čitavom Platonovom dijaloškom svetu.
Kao što smo u pozorištu navikli na „komad u komadu“, tako i mnogi Platonovi dijalozi sadrže dijalog unutar dijaloga: Sokrat prenosi, gotovo kao trbuhozborac, Diotimino učenje o ljubavi u Gozbi, Fedar ponovo izvodi Lizijin govor u Fedru, a Sokrat kazuje kako je neki „drski“ čovek osporavao njegove misli o lepom u Velikom Hipiji.
Himne u slavu bogova iznova se javljaju u dijalozima kao što su Kritija i Zakoni, a svojevrsna palinodija, pesničko povlačenje ranije izgovorenog pred bogovima, pojavljuje se onda kada Sokrat u Fedru izričito nudi svoj razrađeni govor o ljubavi kao iskupljenje za to što je prethodno bezbožno tvrdio da je za Fedra bolji onaj koji ne voli nego ljubavnik.
Dijaloge prožimaju i basne. Gozba sadrži Aristofanovu priču o prvobitnim, sferičnim ljudima koji su rasečeni na dve polovine, osuđene da čeznu jedna za drugom, a za koju ne znamo da li igde drugde postoji u delu tog komediografa osim u ovom dijalogu. Ponekad, doduše, može se učiniti da Platonovo stvaranje mitova ima tek ukrasnu ulogu: u Fedru, na primer, nailazimo na zavodljivu pripovest o neprekidnoj pesmi cvrčaka. Ali često upravo mit nosi središnju filozofsku ideju – kao što je to slučaj sa mitom o pećini u Državi, slikom kočijaša sa belim i crnim konjem u Fedru ili „lestvicom ljubavi“ u Gozbi. Pesnički postupci – drama unutar drame, himnički govor, basna – podjednako su, dakle, platonski koliko i njegova metafizička teorija ideja.
Kako je onda moguće da se, uprkos svim tim upornim potvrdama, poriče Platonovo duboko poštovanje poezije – i ne samo poštovanje, nego i činjenica da je njegova filozofija često ispisana u snažno pesničkom registru? Jedno objašnjenje kaže: tetralogija koja opisuje suđenje i smrt Sokrata pripada ranoj fazi Platonovog stvaralaštva, pre nego što se okrenuo protiv poezije. Ali ta tvrdnja ima očiglednu slabost: najveći broj upućivanja na poeziju nalazi se upravo u Zakonima, među Platonovim poznimdelima. Ta nezgodna činjenica rađa novo objašnjenje: poezija prožima Zakone zato što se oni bave stvarnom državom, a ne idealnom državom iz Države, pa se, eto, u stvarnosti poezije nije moguće rešiti. A ako se pokaže da i neki „srednji“ dijalog obiluje pesničkim elementima – kao što to virtuozno pokazuje Marta Nusbaum (Martha Nussbaum) u svojoj analizi Fedra – onda se to pripisuje iznenadnom zaokretu u Platonovom mišljenju. I tako, koliko god se Platonova vezanost za poeziju nastoji potisnuti, ona se iznova vraća. Rani, srednji, pozni dijalozi – gde god da pogledamo, Platonove potvrde poezije postoje svuda.
Tekst: Elaine Scarry
Izvor: bostonreview.net
Prevod: Danilo Lučić
Drugi deo teksta možete pročitati ovde.
Pročitajte i tekst o Ezopovim basnama, zašto nisu bile za decu i kakav su odnos imale sa nasiljem, politikom i seksom, kao i listu od 6 najuticajnijih antičkih filozofkinja.