Predavanje Olge Tokarčuk u Švedskoj akademiji povodom Nobelove nagrade (II deo) Predavanje nobelovke Olge Tokarčuk u Švedskoj akademiji o krizu savremenih narativnih formi, kao i vrednost i značaj parabole i međuljudskoj otuđenosti.

Svaki laureat i laureatkinja bilo koje Nobelove nagrade u obavezi su da najdalje u roku od šest meseci od dodele nagrade održe predavanje u Švedskoj akademiji. Dobitnica ove nagrade za 2018. godinu poljska spisateljica Olgra Tokarčuk svoje predavanje pod nazivom “Nežni narator” održala je početkom decembra. U njemu je razmatrala krizu savremenih narativnih formi koje koristimo da opišemo svet, zatim vrednost i značaj parabole u procesu stvaranja karakterističnog književno-umetničkog kvaliteta, kao i problem međuljudske otuđenosti.

4.

Dame i gospodo,

Nekoliko godina kasnije, žena sa fotografije, moja majka, kojoj sam nedostajala iako još nisam bila rođena, čitaće mi bajke.

U jednoj od njih, od Hansa Kristijana Andersena, čajnik bačen na gomilu smeća se žali kako su ljudi bili okrutni prema njemu – čim mu je drška otpala, oni su ga se otarasili. A da nisu bili tako zahtevni perfekcionisti još bi mogao da im koristi. Drugi polomljeni predmeti su se nadovezali, i ispričali velike priče o svojim skromnim, malim životima predmeta.

Kao dete, slušala sam ove bajke od kojih bi mi se zacrveneli obrazi a suze udarile na oči, jer sam duboko verovala da predmeti imaju svoje sopstvene probleme i emocije, kao i društveni život, koji se potpuno može uporediti sa našim. Tanjiri u komodi su mogli da pričaju jedni s drugima, a kašike, noževi i viljuške su bili porodica. Slično tome, životinje su bile misteriozna, mudra, samosvesna stvorenja sa kojima smo oduvek bili duhovno povezani i bili prožeti dubinskim sličnostima. Ali reke, šume i putevi su takođe imali svoje živote – oni su bili živa bića koja su mapirala naš prostor i pružala osećaj pripadnosti, zagonetni Raumgeist (duh prostora, prim. prev.). I ceo pejzaž koji nas je okruživao je bio živ takođe, kao i Sunce i Mesec, i sva nebeska tela – celokupan vidljivi i nevidljivi svet.

Kada sam počela da sumnjam? Pokušavam da utvrdim tačan trenutak života u kome je sve, kao pritiskom na prekidač, postalo drugačije, manje iznijansirano, prosto. Šapat sveta je utihnuo, da bi ga smenila gradska graja, mrmljanje kompjutera, grmljavina nadletajućih aviona i iscrpljujuća bela buka od okeana informacija.

U jednom trenutku naših života na svet počnemo da gledamo kao da je u komadima, sve je zasebno, sve je u delićima koji su svetlosnim godinama udaljeni jedni od drugih, a stvarnost u kojoj živimo to samo potvrđuje: doktori nas leče na osnovu ugovora, porezi nemaju nikakve veze sa grtalicama za sneg po putevima kojima se vozimo do radnih mesta, naš ručak nema nikakve veze sa ogromnim stočnim farmama, niti moja nova majica ima veze sa neuglednim fabrikama u Aziji. Sve je odvojeno od svega ostalog, sve živi razdvojeno, bez bilo kakve povezanosti.

Kako bismo se lakše nosili sa svime ovime dodeljeni su nam brojevi, pločice sa imenima, kartice, grubi plastični identiteti koji pokušavaju da nas svedu na mali deo celine, koju smo već prestali da primećujemo.

Svet umire, a mi ne uspevamo to da uvidimo. Ne uspevamo da uvidimo da svet postaje zbirka stvari i incidenata, beživotno prostranstvo po kome se usamljeni i izgubljeni krećemo, dok nas tuđe odluke bacaju čas levo – čas desno, sputani nespoznatljivom sudbinom, osećajući da smo igračke veliki sila istorije ili slučajnosti. Naše duhovnosti više nema ili je postala površna i ritualna. U suprotnom slučaju, postali smo puki sledbenici prostih sila – psihičkih, društvenih i ekonomskih – zbog kojih se krećemo kao da smo zombiji. A u takvom svetu zaista i jesmo zombiji.

Zvog ovoga čeznem za onim drugim svetom, svetom čajnika.

5.

Celog života bila sam fascinirana sistemima uzajamne povezanosti i uticaja kojih generalno nismo svesni, ali koje smo otkrili slučajno, kao iznenadne koincidencije ili konvergencije sudbine, sve one mostove, navrtnje, šrafove, zavarene spojeve i konektore koje sam pratila u Begunima. Fascinirana sam povezanim činjenicama, i potragom za poretkom. Bazično – ubeđena sam – spisateljski um je sintetišući i vredno prikuplja i najsitnije deliće, u pokušaju da ih ponovo sjedini kako bi stvorio univerzalnu celinu.

Kako da pišemo, kako da struktuiramo našu priču ne bismo li je učinili sposobnom da iznedri svet u ovoj velikoj formi konstelacije?

Prirodno, shvatila sam da je nemoguće vratiti se onoj vrsti priče o svetu koja nam je poznata iz mitova, bajki i legendi, i koja je, prenošena oralno, održavala svet. Danas bi takva priča morala da bude mnogo multidimenzionalnija i komlikovanija; uostalom, mi zaista znamo mnogo više, svesni smo neverovatnih veza između naizgled udaljenih stvari.

Dan je 2. avgust 1492, kada će mala karavela po imenu Santa Maria isploviti iz luke Palos u Španiji. Brodom komanduje Kristofer Kolumbo. Sunce sija, mornari hodaju po keju, a radnici utovaruju poslednje sanduke sa zalihama. Vruće je, ali lagani povetarac sa zapada čuva od padanja u nesvest porodice koje su došle da se oproste. Galebovi se razmetljivo šepure po utovarnoj rampi, pomno posmatrajući aktivnosti ljudi.

Taj trenutak koji je pred nama vremenom će dovesti do smrti 56 miliona od skoro 60 miliona američkih urođenika. U to vreme, oni su predstavljali oko 10 procenata celokupne svetske populacije. Evropljani su im nehotično doneli neke smrtonosne darove – bolesti i bakterija na koje urođenici Amerike nisu bili otporni. Povrh toga nastupilo je nemilosrdno ugnjetavanje i ubijanje. Istrebljivanje je trajalo goinama, i promenilo je prirodu zemlje. Na pažljivo nadodnjavanim, obradivim poljima gde je nekada uspevao pasulj, kukuruz, krompir i paradajz, vratila se divlja vegetacija. Za svega nekoliko godina, skoro 150 miliona hektara obradivog zemljišta pretvorilo se u džunglu.

Kako se regenerisala, vegetacija je počela da uzima ogromne količine ugljen-dioksida, čime je oslabila efekat zelene bašte, što je za posledicu imalo snižavanje globalne temperature na Zemlji.

Ovo je jedna od mnogih naučnih hipoteza kojima se objašnjava omanje ledeno doba u kasnom XVI veku koje je izazvalo dugoročno klimatsko zahlađenje u Evropi.

Omanje klimatsko zahlađenje je promenilo ekonomiju Evrope. Tokom decenija koje su usledile, dugačke, ledene zime, prohladna leta i velika vlažnost umanjili su prinos od tradicionalnih oblika uzgoja. U Zapadnoj Evropi se pokazalo da su male porodične farme koje su proizvodile hranu za sopstvene potrebe postale neefikasne. Izbijala je masovna glad, pa se pojavila potreba za specijalnim oblicima proizvodnje. Klimatsko zahlađenje je najgore pogodilo Englesku i Holandiju; pošto njihova ekonomija više nije mogla da se oslanja na poljoprivredu, počeli su da razvijaju trgovinu i industriju. Opasnost od oluja naterala je Holanđane da isuše poldere i pretvore močvarne oblasti i plitke luke u zemljište. Povlačenje oblasti u kojima se javlja bakalar prema jugu, iako katastrofalno za Skandinaviju, pokazalo se korisnim za Englesku i Holandiju – omogućilo je ovim zemljama da počnu da razvijaju svoju mornaričku i trgovačku moć. Značajnije zahlađenje se naročito akutno osetilo u skandinavskim zemljama. Veza sa Grenlandom i Islandom je prekinuta, jake zime su umanjile žetvu, a nastupile su godine gladi i oskudice. Tako je Švedska svoj gramzivi pogled spustila južno, pokrenuvši rat sa Poljskom (pogotovo jer se Baltičko more smrzlo, što je olakšalao vojsci prelazak preko njega) i umešavši se time u Tridesetogodišnji rat u Evropi.

Napori naučnika, kojima je želelo da se dođe do boljeg razumevanja naše stvarnosti, pokazali su da je u pitanju obostrano koherentan, gusto umrežen sistem uticaja. To više nije samo poznati “efekat leptira”, koji kao što znamo podrazumeva da minimalne promene na početku nekog procesa mogu da dovedu u budućnosti do ogromnih, nepredvidljvih rezultata, već ovde imamo beskonačan broj leptira i njihovih krila, u neprekidnom pokretu – moćan talas života koji putuje kroz vreme.

Po mom mišljenju, otkriće „efekta leptira“ označava kraj ere nepokolebljive vere u našu sposobnost da budemo efikasni, u našu sposobnost da sve kontrolišemo i s tim u vezi u naš osećaj nadmoći u svetu. Ovo ne oduzima čovečanstvu snagu da budu graditelji, osvajači i izumitelji, samo ilustruje kako je stvarnost mnogo komplikovanija nego što je ljudsa vrsta ikada pretpostavljala. I da smo mi samo maleni delovi ovih procesa.

Imamo sve više i više dokaza za postojanje nekih spektakularnih, ponekad veoma iznenađujućih uslovljenosti, svetskih razmera.

Svi smo mi – ljudi, biljke, životinje i predmeti – uronjeni u jedinstven prostor, kojim vladaju zakoni fizike. Ovaj zajednički prostor ima svoj oblik, a u okviru njega zakoni fizike su izvajali beskonačan broj formi koje se neprestano međusobno povezuju. Naš kardiovaskularni sistem je kao sistem rečnih slivova, struktura lista je kao ljudski transportni sistem, kretanje galaksija je poput vrtloga vode koja teče u našim umivaonicima. Društva se razvijaju na sličan način kao i kolonije bakterija. Mikro i makro skala pokazuje beskonačni sistem sličnosti. Naš govor, mišljenje i kreativnost nisu nešto apstraktno, izopšteno iz sveta, već nastavak njegovih beskrajnih procesa transformacije na drugom nivou.

6.

Pitam se da li je ovih dana uopšte moguće naći osnovu za novu priču koja bi bila univerzalna, razumljiva, potpuno inkluzivna, ukorenjena u prirodi, prepuna konsteksta a istovremeno shvatljiva.

Da li bi mogla postojati priča koja bi bila van nekomunikativnog zatvora nečijeg sopstva, otkrivajući širi opseg realnosti i ukazujući na međusobnu povezanost? To bi moglo da drži odstojanje od često obrađivanih, očiglednih i neoriginalnih opštih mesta, i da na stvari gleda ex-centrično, dalje od centra?

Drago mi je što je književnost nekim čudom uspela da sačuva svoje pravo na razne vrste ekscentričnosti, fantazmagorija, provokacija, parodija i ludosti. Sanjam o visokim vidicima i širokim perspektivama, gde kontekst može prevazići naša očekivanja. Sanjam jezik koji će biti sposoban da opiše i najmaglovitiju intuiciju, sanjam metaforu koja nadilazi kulturalne razlike, i na kraju žanr koji je prostran i transgresivan, a koji će istovremeno i čitaoci voleti.

Takođe, sanjam i novu vrstu naratora – onog koji pripoveda iz “četvrtog lica”, koji naravno nije samo gramatički konstrukt, već koji je u stanju da obuhvati perspektivu svakog karaktera, istovremeno posedujući kapacitet da iskorači iz horizonta bilo koga od njih, ko vidi više i ima šire uvide, i ko je u stanju da se ogluši o vreme. Oh da, mislim da je postojanje naratora moguće.

Da li ste se ikada zapitali ko je onaj veličanstveni pripovedač u Bibliji koji glasno izgovori “U početku beše reč”? Ko je narator koji opisuje postanje sveta, prvog dana, kada je haos odvojen od reda, ko prati seriju o nastanku univerzuma, ko poznaje Božje misli, svestan je njegovih sumnji, i mirnom rukom ispisuje na papiru neverovatnu rečenicu: “I vide Bog da je dobro”? Ko je taj, ko poznaje Božije misli?

Ako ostavimo po strani sve teološke nedoumice, možemo smatrati ovu figuru misterioznim, nežnim pripovedačem koji je čudesan i signifikantan. Ovo je tačka gledišta, perspektiva iz koje se sve može videti. Videti sve znači spoznati ultimativnu činjenicu da sve stvari koje postoje jesu međusobno povezane u jedinstvenu celinu, čak i ako nam veze među njima još uvek nisu poznate. Videti sve podrazumeva i potpuno drugačiju vrstu odgovornosti prema svetu, jer postaje očigledno da je svaki gest “ovde” povezano sa gestom “tamo”, da odluke donešene u jednom delu sveta imaju efekta na njegov sasvim drugi deo, i da podele na “moje” i “tvoje” počinju da se dovode u pitanje.

Stoga bi najbolje bilo iskreno pričati priče tako da aktiviraju osećaj za jedinstvo u čitaočevom umu, koji pokreće čitaočev kapacitet za ujedinjavanje fragmenata u jedan dizajn, i da otkrije čitave konstelacije u malim delovima događaja. Da ispričamo priču koja jasno govori da su svi i sve prožeti jednim zajedničkim pojmom, koji mukotrpno stvaramo u našim umovima sa svakim okretom planete.

Književnost ima moć da to uradi. Trebalo bi da odbacimo simplicističke kategorije visoke i niske književnosti, popularne i stručne, i da podelu na žanrove ne uzimamo za ozbiljno. Trebalo bi da odbacimo definiciju “nacionalnih književnosti”, znajući dok to radimo da je univerzum književnosti jedinstvena stvar, kao ideja unus mundus, zajednička psihološka stvarnost u kojoj je naše ljudsko iskustvo ujedinjeno. Autor i Čitalac igraju jednake uloge, prvi svojim stvaralačkim naporom, drugi svojom konstantnom interpretacijom.

Možda bi trebalo da imamo poverenja u fragmente, pošto su fragmenti sposobni da opišu više, i na kompleksniji način, multi-dimenzionalno. Naše priče mogu da referišu jedna na drugu na beskonačne načine, i njihovi centralni likovi bi mogli da ostvaruju odnose jedni sa drugima.

Mislim da nas čeka redefinisanje onoga što danas podrazumevamo pod konceptom realizma, i iznalaženje novog koji bi nam omogućio da prevazilazimo granice našeg ega i da probijemo stakleni ekran kroz koji gledamo svet. Jer u ovo vreme potreba za realnošću nam se servira putem medija, društvenih mreža, i posrednih veza na internetu. Možda je ono što nas neizbežno čeka neki oblik neo-nadrealizma, neki reorganizovani pogled na stvari koji se neće plašiti da se usprotivi paradoksu, i usprotiviće se običnom poretku uzroka i posledica. Zaista, naša stvarnost je već postala nadrealna. Sigurna sam i da mnoge priče zahtevaju prepravljanje u skladu sa našim novim intelektualnim kontekstom, crpeći inspiraciju za to novim naučnim teorijama. Ali smatram podjednako važnim i konstantno referisanje na mit i celokupan ljudski imaginarijum. Povratkom na kompaktne strukture mitologije mogao bi da se stvori osećaj stabilnosti u okviru manjka specifičnosti u kojem živimo danas. Mislim da su mitovi gradivni materijal naše psihe, i nikako ih ne možemo ignorisati (najviše možemo biti nesvesni njihovog uticaja).

Nema sumnje da će se neki genije uskoro pojaviti, sposoban da konstruiše potpuno drugačiji, nezamisliv narativ u kojem će sve od suštinske važnosti imati svoje mesto. Ovaj metod pripovedanja će nas sigurno promeniti; odbacićemo stare, ograničavajuće perspektive i prihvatićemo nove, koje su zapravo oduvek postojale tu negde, ali smo bili slepi za njih.

U Doktoru Faustusu Tomas Man je pisao o kompozitoru koji je razvio novi oblik apsolutne muzike sposobne da izmeni ljudsko razmišljanje. Ali Man nije opisao od čega će ta muzika zavisiti, samo je dao ideju kako bi ona zvučala. Možda je to uloga umetnika na koju se računa – da pruži uvid u nešto što bi moglo da postoji, čineći time da ono postane zamislivo. A biti zamisao je prvi korak egzistencije.

7.

Pišem fikciju, ali nikad to nisu samo izmišljotine. Kada pišem, moram da osetim sve u sebi. Moram da pustim sva živa bića i predmete koji se pojavljuju u knjizi da prođu kroz mene, sve što je ljudsko i dalje od toga, sve što je živo i ono čemu nije podaren život. Moram sa najvećom dostojanstvenošću pomno sagledati svaku stvar i osobu i personifikovati ih u sebi, personalizovati ih.

Meni nežnost služi za to – jer je nežnost umetnost personifikovanja, deljenja emocija, čime se neprekidno otkrivaju sličnosti. Stvaranje priče podrazumeva konstantno oživljavanje stvari, omogućavanje postojanja svim malim delovima sveta koji predstavljaju ljudsko iskustvo, situacijama kroz koje su prošli ljudi i njihovim uspomenama. Nežnost otelovljava sve sa čime se dolazi u kontakt, čime im pruža pravo glasa, daje mu prostora i vremena da oživi i da se izrazi. Zahvaljujući nežnosti, čajnik progovori.

Nežnost je najskromniji oblik ljubavi. To je vrsta ljubavi koja se ne pojavljuje u jevanđelju, niko se njom ne kune, niko je ne citira. Nema nikakve posebne ambleme ili simbole, niti vodi u zločin, ili izaziva ljubomoru.

Javlja se kad god pažljivo pogledamo drugo biće, u nešto što nismo mi sami.

Nežnost je spontana i bezinteresna; više je od saosećanja prema bližnjem. Umesto toga, ona predstavlja konstantno, iako možda malo melanholično, zajedničko deljenje sudbine.

Nežnost je duboka emotivna zabrinutost za drugo biće, njegove slabosti, jedinstvenost njegove prirode, i za nemogućnost da izbegne patnju zbog prolaznosti vremena.

Nežnost poznaje spone kojima smo povezani, sličnosti i istovetnosti među nama. To je pogled na stvari koji nam pokazuje da je svet živ, povezan, kooperativan i zavistan od sebe samog.

Književnost je izgrađena na nežnosti prema bilo kojem biću koje nismo mi sami. To je osnovni psihološki mehanizam romana. Zahvaljujući ovom čudesnom alatu, najsofisticiranijem sredstvu ljudske komunikacije, naše iskustvo može putovati kroz veme, posežući za onima koji se još nisu rodili, ali koji će se jednog dana vratiti na ono što smo napisali, na priče koje smo pričali o sebi i našem svetu.

Nemam ideju kako će njihov život izgledati, ili ko će oni biti. Često o njim razmišljam uz osećanje krivice i srama.

Urgentnost klimatskih promena i politička kriza u kojima pokušavamo da se snađemo, i kojima se usprotivljujemo pokušavajući da spasimo svet nisu došle niotkuda. Često zaboravljamo da one nisu samo posledice spleta sudbine ili okolnosti, već veoma konkretnih poteza i odluka – ekonomskih, društvenih i da imaju veze sa pogledom na svet (uključujući i onaj religiozni). Pohlepa, nepoštovanje prirode, sebičnost, manjak mašte, beskonačno rivalstvo i manjak odgovornosti sveli su svet na predmet koji se može rasparčati, upotrebiti i uništiti.

Zato verujem da moram pričati priče u kojima je svet živ, jedinstven entitet, koji se konstantno oblikuje pred našim očima, a mi smo mali i istovremeno moćan deo njega.

(Prvi deo teksta možete pročitati ovde.)

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Danilo Lučić (sa engleskog)
Foto: Wikimedia Commons