Politika Kormaka Makartija Kormaka Makartija desničari često slave kao jednog od svojih. Međutim, istina je dosta složenija.

Ako je ikada postojao pisac iz kojeg vrišti „veliki američki romanopisac“, onda je to Kormak Makarti. Od romana Čuvar voćnjaka  iz 1965. godine, pa do skoro istovremenog objavljivanja Putnika sa pratećim romanom Stela Maris, malo pre smrti 2023. godine, Makarti je stvorio opus koji je ozbiljno (i s razlogom) poređen ne samo sa delima Hermana Melvila i Vilijama Folknera, nego čak i sa biblijskim spisima prema dubini spiritualne estetike.

To je tako uprkos zahtevnosti koje njegova književnost postavlja pred čitaoce. Oni nisu toliko formalni; neka Makartijeva dela jesu eksperimentalna i čudna, ali malo šta dostiže nivo neprozirnosti literarnih ikona poput Tomasa Pinčona, Vilijama Barouza ili čak Foknera. Pre bi se reklo da je ekstremno nasilje, iako veoma stilizovano, i mračnost knjiga poput Krvavi meridijan ono što je čak i iskusne ultračitače poput Harolda Bluma prvobitno odbijalo. Incest, kanibalizam, nekrofilija, ubistvo i rat na metafizičkom nivou Makartiju su česte i omiljene teme. Čak i balži romani poput spomenute duologije Putnik/Stela Maris fokusiraju se na neostvarenu romantičnu i seksualnu želju brata i sestre jedno prema drugom.

Ovakvo divljaštvo i pesimizam koji ga prati doprineli su tome da mnogi čitaoci Makartija doživljavaju kao suštinski konzervativnog pisca. Površni čitaoci priznaju da ih privlači njegova navodna „snažna muževnost“ izgrađena oko kauboja koji moraju da opstanu u surovim, udaljenim predelima. Promišljeniji desničarski kritičari kao dokaz Makartijeve konzervativnosti ističu njegovu duboku (iako dvosmislenu) religioznost i kritički prikaz ljudske prirode.

Čitaoci poput Aleksandera Rajlija vide Makartija kao zagovornika tradicionalne mudrosti ukorenjene u pripadnosti nekom prostoru. Prema Rajliju, Makarti odbacuje destruktivnu, faustovsku metafiziku liberalnog i socijalističkog moderniteta, kao i utopijsku primenu sve sofisticiranije nauke pri savladavanju prirode i čoveka zarad razvratnih uživanja, u ime skromnog prihvatanja i podržavanja ograničenja.

Naravno, ne može se poreći da u tekstu ima dokaza za neposredna reakcionarna tumačenja. U romanu Ovo nije zemlja za starce šerif Ed Tom Bel (koga u filmskoj adaptaciji nezaboravno igra Tomi Li Džons) iznosi konzervativna razmišljanja o propasti društva kada predviđa da, ako stvari nastave da se razvijaju ovako, abortusi neće biti samo česti i neograničeni, već će deca kojima bude dopušteno da prežive imati jednog dana pravo da eutanaziraju svoje roditelje.

I sam Makarti je, izgleda, dodatno potkrepio konzervativnu interpretaciju svog dela. U jednoj od retkih direktno političkih izjava koje je ikada dao Makarti je upozorio da je „stanovište da se ljudska vrsta na neki način može usavršiti, da svi mogu živeti u harmoniji, zaista opasna ideja. Oni koji su zaraženi ovom idejom prvi gube svoje duše, svoju slobodu. Vaša želja da stvari budu takve će vas porobiti i učiniti vam život ispraznim“.

Ovo mračno upozorenje pojavilo se 1992. godine, kada su mnogi pametni liberalni komentatori mislili da „kraj istorije“ najavljuje novo doba mira i humanosti. Makarti je mogao samo da se nasmeje na to, a taj osmeh je, sa osvitom novog stoleća, postajao sve sumorniji.

Makartijeva politika

Konzervativni Makartijevi čitaoci s pravom ističu njegov antiutopizam i duboko uverenje da je nemoguće moralno usavršiti celokupnu ljudsku vrstu. U Makartijevoj fikciji ograničenja postoje da bi bila prihvaćena. Ali to nije nužno konzervativno stanovište: to što bogatstvo i moć korumpiraju jeste i snažan argument protiv kapitalističkog sistema u kom je dopušteno da se tolika moć i sredstva koncentrišu u rukama malog broja ljudi. A prepoznavanje konačnosti zajedničke svim ljudima i krhkosti pojedinca svakako je, još od prvih hrišćana, bio osnov za levičarske argumente o jednakosti i saradnji.

Kao što ćemo videti, ovakvo stanovište delio je i Makarti. Iako navodno agnostik, Makarti je odrastao kao rimokatolik. Kažu da ruka koja njiše kolevku stvara čoveka, a komunitarističke teme katoličanstva s ljudskim likom prožimaju celokupno njegovo delo. Konzervativci zanemaruju to koliko je Makarti njihove svete idole karakterisao kao primere faustovskih, pa čak i mračno utopijskih, stremljenja protiv kojih je čvrsto stajao.

Krvavi meridijan je bez sumnje Makartijevo remek-delo, iako verovatno i najpotresnije, mada bi Dete božije, roman o životu serijskog ubice i nekrofila iz zabiti, mogao da mu bude ozbiljna konkurencija.

Glavni protagonista Krvavog meridijana je „mali“, koji živi na američkoj granici u fizičkom, ali i u liminalnom smislu. U Makartijevim rukama istorija američkog ekspanzionizma, nacionalističke izuzetnosti i rasizma postaje mikrokosmos ljudske gluposti koja vodi u moralnu katastrofu.
U uvodnim poglavljima romana „mali“ se priključuje družini kapetana Vajta (Makarti nije uvek sklon suptilnosti), koji predvodi četu plaćenika sa kojom zadire duboko teritoriju Meksika, iako je Meksičko-američki rat već završen. Vajt s podsmehom tvrdi da oni imaju posla sa „rasom degenerika“:

U Meksiku nema vlade. Dođavola, u Meksiku nema ni Boga. I nikada ga neće ni biti. Imamo posla s ljudima koji su očigledno nesposobni da upravljaju sami sobom. A znate li šta se dešava s ljudima koji ne mogu da vladaju sobom? Tako je. Dolaze drugi da vladaju njima.

Vajt insistira na tome da će se, ako Amerikanci ne budu „ozbiljno shvatili svoju zemlju“, nad njom ubrzo zavijoriti evropska zastava. Kapetan Vajt je tragikomična figura sa svojom, nažalost, ne tako retkom kombinacijom upadljive gluposti i arogancije bez pokrića: on svoju veselu družinu patriota vodi pravo u smrt, a glava mu završava ukiseljena u tegli meskala. Lako se može posumnjati da je Makarti jetko pomislio da sa tim transplantom nije propalo baš mnogo moralne vrline i promišljenosti.

Dalje u knjizi stvari postaju još mračnije, pošto se mali pridružuje Glentonovoj bandi, predvođenoj arhetipskim sudijom Holdenom. Postoji mnogo književnih preteča Holdena, od harizmatičnog Miltonovog Satane, preko Melvilovog Ahaba, pa do Ničeovog Natčoveka. Ipak, jedinstvenost sudijinog bića je takva da se on opire svakom jednostavnom svođenju na određenu političku ili filozofsku poziciju. Makarti u završnici Krvavog meridijana primećuje da ne postoji „sistem po kome bi mogao da bude razložen do njegovog porekla, jer ne bi radio“. Holdenova lična filozofija može se sažeti u maksimu: „rat je Bog“.

Ponavljajući najmračniju adornovsku stranu prosvetiteljstva, sudija prikuplja uzorke svakog stvorenja i svake biljke na koje naiđe da bi ih proučio i time lakše postigao kontrolu. Holden je jednom natuknuo: „Sve što u stvorenom svetu postoji bez mog znanja, postoji bez mog pristanka“ i time je predstavio konačnu izvedenicu naučne maksime Frensisa Bekona da je znanje moć i da to uvek mora biti. Naučno (sa)znanje je, u Holdenovom slučaju, potpuno odeljeno od moralnog usavršavanja. Ono nije samo usavršavanje sredstava za neusavršene ciljeve, već usavršavanje sredstava za rat. Sve ostale ljudske aktivnosti su ili inferiorne aproksimacije rata ili mu doprinose.

Holden veliča rat kao „forsiranje jedinstva postojanja“ jer rat izdiže duhovnu snagu života do samog vrhunca, potčinjavajući sve ostale vrednosti borbi za opstanak i dominaciju. Nagrada za pobednika ne znači samo nastavak postojanja, već podređivanje postojanja drugih svojoj volji. Rat je najbožanskije pregnuće, jer preuzima moć da bira šta će postojati, a čemu i kome se može uskratiti samo postojanje.

Ovo vredi čitati na metafizičkom nivou i staviti po strani konkretni istorijski okvir Makartijeve priče. Glentonova banda sa zanosom zatire starosedeoce Zapada da bi zarađivala na njihovim skalpovima, a Makarti njihov udeo u tom divljačkom genocidu prikazuje metodičnom preciznošću. Iako to navodno čine zbog novca, Glentonova banda u dubljem smislu sledi Holdenovu filozofiju. Istorijska preciznost Makartijevog prikaza jasno pokazuje do koje mere američka izuzetnost i imperijalizam ne proizlaze iz nekakve natprosečne nacionalne vrline, već upravo iz sasvim obične ljudske sposobnosti da se licemerno racionalizuje popuštanje iskušenju neumorne jagme za moć. Uostalom, svako carstvo proglasilo je sebe nosiocem sudbine, a na kraju se strmoglavilo u ambis.

Holden i Glentonova banda deluju kao agenti Amerike, pokretani satanskim nagonom za moći bez kraja, koji se izražava kroz masovno istrebljenje starosedelačkih naroda. Nemoguće je ne setiti se upozorenja Karla Rouva da je Amerika „sada carstvo, i kada delamo, mi stvaramo svoju stvarnost. A dok vi proučavate tu stvarnost – promišljeno, kako i treba – mi ćemo ponovo delati, stvarajući nove stvarnosti koje ćete takođe moći da proučavate, i tako će se stvari odvijati. Mi smo glumci istorije… a vama, svima vama, preostaće samo da proučavate ono što mi činimo“. Ili, u savremenijem ključu, Trampovog banalnog slavljenja vojne moći i koketiranja sa pokretanjem još jednog rata na Bliskom istoku.

Jedno od većih zala koje čine Holden, kao i drugi Makartijevi negativci, jeste odbacivanje zajednice i zajedništva. Ova tema dostiže vrhunac u Makartijevim delima s početka 21. veka, poput komada Poslednji voz (The Sunset Limited) i romana Put. U Poslednjem vozu, vrhunski profesor Vajt (beli) upotrebio je svoj ogroman intelekt i učenost da sam sebe ubedi u nihilizam i mizantropiju. Na početku drame njega je upravo od pokušaja samoubistva spasao Blek (crni), pripadnik radničke klase, bivši zatvorenik koji je postao propovednik i jedini drugi lik u komadu.

Uz Vajta se čovek priseti Fjodora Dostojevskog i njegovog Ivana Karamazova, koga je nadmoćna inteligencija odvela u užasnu dijalektiku u kojoj se svako ubeđenje i uverenje izvrću u svoje suprotnosti i sve postaje dopušteno jer više ništa nije važno. Vajt tvrdi da stvari u koje je nekada verovao više ne postoje, jer je „zapadna civilizacija konačno otišla u dim, izvijen iz dimnjaka Dahaua“.

Značajno je da Makarti i u Putu i u Poslednjem vozu postavlja zajedništvo (u veri) kao jedini duhovno ispravan odgovor na materijalnu i intelektualnu negaciju. Ali Vajt odbija čak i zajednicu mrtvih, insistirajući na tome da želi da bude „mrtav“ jer „ono što ne postoji ne može imati zajednicu. Nema zajednice! Sama pomisao na to mi greje srce…“

A u Putu se čovečanstvo srozalo u vulgarni individualizam i tribalizam uoči apokaliptične propasti, do te mere da mu ne preostaje ništa drugo osim međusobnog proždiranja. Ali čak i u svoj sumornosti tog romana imamo iskre nade koje izbijaju iz snažne veze između oca i sina. Dok umire od zadobijenih rana, otac primorava sina da obeća kako će „nositi plamen“ nade dalje, što ga na kraju dovodi do skoro doslovnog deus ex machina, pronalaska nove porodice. Krv koja nije bila birana postaje, umesto toga, krv izabrana.

Ali kod Makartija se ne radi samo o apstraktnoj, kulturnoj zajednici, a kamoli onoj zasnovanoj na banalnom rasnom nacionalizmu, sve popularnijoj na današnjoj desnici. U Putu se retki trenuci ljudskosti postižu deljenjem sa drugima onoga malo što čovek ima. U Poslednjem vozu crnac, nekadašnji prestupnik koji je postao propovednik, pokušava da bude istinski brat akademiku, iako turobni kraj komada nagoveštava da, kada se padne suviše nisko, nekad čak ni to nije dovoljno.

Makartijevo podržavanje različitosti

Makarti promišlja o tome kako je pravom zlu svojstvena težnja da se misli u apsolutima. Apsolutno dobro i apsolutno zlo, prirodno i neprirodno, „mi protiv njih“, to su pojednostavljene bifurkacije koje pružaju izvesnost kakvom se zaklanja istina. Apsolutizam nudi jasnoću potrebnu da se lakše čini sve ono za šta mislimo da je neophodno da bismo ostvarili svoj cilj. Ta čežnja za izvesnošću u svom najgorem obliku sasvim guta samu suštinu. Dva Makartijeva arhetipska zlikovca, sudija Holden iz Krvavog meridijana i Anton Šigur iz Nema zemlje za starce, predstavljaju različite aspekte ove težnje da se ceo svet podredi jednoj nameri.

Holden nije sposoban da dopusti da bilo šta postoji bez njegovog pristanka, dok Šigur potpuno negira bilo kakvu moralnu odgovornost za svoje postupke. On umesto toga radije sebe predstavlja kao nužnu determinističku silu prirode, ublaženu tek povremenim milosrđem koje može da pokaže, ali bukvalno u zavisnosti od toga kako padne bačeni novčić. U oba slučaja njihovi subjektivni pogledi na svet proždiru ostatak objektivne, materijalne stvarnosti. Makarti piše u Putniku: „Zlo nema alternativni plan. Ono je prosto nesposobno da pretpostavi neuspeh“.

Nasuprot tome, Makartijevi najsimpatičniji protagonisti uvek su daleko od savršenosti i nikad nisu opsednuti jednom idejom. Oni umesto toga skromno prihvataju konačnost svog postojanja i traže zajedništvo u svetu oko sebe. To najčešće poprima oblik lutalaštva i nekog putovanja. Daleko od toga da budu oličenja „tradicionalne“, a kamoli „američke“ mudrosti, Grejdi Kol iz Svi ti lepi konji i Bobi Vestern iz Putnika napuštaju svoj nezadovoljni život kod kuće u potrazi za doživljajima sa drugima. Oni su, u suštini, pojedinci koji žive na simboličnoj „granici“ i prihvataju druge spremne da čine isto to. Jako je teško ne pročitati u ovome afirmaciju drugosti (da li da se usudim i kažem „različitosti“?), utemeljenu na poštovanju drugih ne zato što moraju da budu savršeni, već zato što su voljni da podele sami sebe.

Ako ovo vređa konzervativne ljubitelje Makartija, dovoljno je da se podsete njegovog autobiografskog romana Satri. Satri saosećajno pripoveda o životima gubitnika, sitnih kriminalaca, pijanica i čudaka koji žive u Noksvilu, u Tenesiju. Autobiografske paralele su ponekad pred samim nosom. Lidija Kuper piše u Kembridžovom priručniku za Kormaka Makartija o tome kako Kornelijus Satri od svog konzervativnog, društveno prihvaćenog i uspešnog oca dobija pismo u kom izražava razočarenje što sin nije krenuo putem neke tipičnije karijere. Otac kritikuje Satrija što se druži sa polusvetom i radničkom sirotinjom koju smatra nedostojnom njihove porodice.

Makarti je u stvarnom životu napustio jednoličan život više srednje klase i izabrao boemski put pisca. Veći deo života bio je izuzetno siromašan; toliko siromašan da porodica nije mogla da priušti sebi pastu za zube. To ga je često vodilo na veoma mračna mesta, ali Makarti je bio sposoban i za ogromnu empatiju.

Kuperova primećuje da u Satriju „simbolične katarakte koje pretvaraju ulice Noksvila u vašar nakaza istovremeno otkrivaju suštinsku istinu o sudbini čoveka, istinu za koju je Satrijev otac, sposoban da razlikuje moć od neuspeha, slep“. Ona ističe da je, prema Makartiju, pravo zajedništvo moguće jedino kada se povezujemo s onima koji dele našu bespomoćnost i nemoć. Akcenat na nadmoći i hijerarhiji, toliko važan desnici, unapred isključuje mogućnost stvaranja takve zajednice.

Protagonista Putnika je Bobi Vestern, genijalni fizičar, dugo zaljubljen u svoju jednako briljantnu sestru matematičarku, koja na samom početku romana sebi oduzima život. Vesterna progone osećanje krivice i nesigurnosti, a roman prati njegova lutanja po Sjedinjenim Američkim Državama, a i dalje. Opsednut uspomenom na sestru, on postaje sve svesniji da svi alati razuma nikada neće moći da ponude čvrst odgovor na najbolje pitanje teista upućeno ateistima: zašto postoji nešto umesto ničega, a time i neko objašnjenje nužnosti ljudske patnje i gluposti.

I u Putniku i u Steli Maris se kao jedan od najvećih užasa života ljudi ističe suočavanje s tim da je univerzum, po svemu sudeći, sasvim nesvestan našeg postojanja. Vestern traga za zajednicom i smislom koji bi mogli da mu nadomeste osećaj gubitka zbog najzabranjenije ljubavi, kao i zbog spoznaje ograničenosti ljudskog intelekta.

On se sprijateljuje sa Debisi Filds, trans ženom komplikovane prošlosti. Debisi, uvek oslovljavana kao „ona“, nije nikakva svetica. Njeno frenetično ponašanje i sklonost da previše otkriva u suprotnosti su sa često suzdržanim Vesternom, pa to što su prijatelji donekle i iznenađuje zbog njihovih različitih crta ličnosti. Ali prilično je jasno da je Debisi izutetno draga Vesternu, a Makarti nudi upozorenje onima koji ne bi umeli da vide zašto je to tako:

Gledao je za njom sve dok se nije izgubila među turistima. I muškarci i žene su se podjednako okretali za njom. Pomislio je kako se božja dobrota ukazuje na čudnim mestima. Ne žmurite.

Kormak katolik

Mislim da je najbliža analogija političkoj filozofiji Kormaka Makartija daleko od nečeg tako grubog kao što je savremeni konzervativizam ili desnica 21. veka. Njegova dela pre podsećaju na Alasdera Makintajera, nedavno preminulog velikog katoličkog marksističkog kritičara modernosti. Makintajer je, kao i Makarti, bio sumnjičav spram faustovskih sklonosti modernog sveta, kako u levičarskom tako i u desničarskom ruhu. Bio je duboko kritički nastrojen prema tome kako razuzdana permisivnost može da dovede u najboljem slučaju do pasivnog nihilističkog hedonizma, a u najgorem do aktivnih ispoljavanja volje za moć.

Poput Makartija, koji je neumorno ismevao jagmu za bogatstvom i moći, i Makintajer je bio svestan do koje mere kapitalizam odražava i podstiče te najrazornije ljudske sklonosti, iako nije gajio iluzije da se on može zameniti jednim potezom. Oba pisca prezirala su isprazni nacionalizam. Makarti nikada nije propustio priliku da ga ismeje, bilo kroz nadmenog kapetana Vajta koji mlatara zastavom u Krvavom meridijanu bilo kroz podrugljiv odnos prema hladnoratovskoj paranoji i iracionalnosti „antikomunističke histerije“ u Putniku.

Makintajer je smatrao da su ideju o superiornosti „nacije“ projektovali moćnici da bi manipulisali masama i primetio je da je zahtev da se umre za naciju moralni ekvivalent tome da neko položi život za telefonsku kompaniju. Za obojicu, i za Makartija i Makintajera, nacionalizam je bio zlatno tele, a silina obožavanja nacije obrnuto proporcionalna njenoj moralnoj bedi.

Ali u pozitivnijem smislu, kod oba pisca postoji čežnja za egalitarnom zajednicom koja nameće moralne obaveze, a istovremeno omogućava slobodno i potpuno izražavanje individualnosti njenih članova. Ljudska bića ne mogu biti etički usavršena kao vrsta. Ipak, zajednica koja bi umela da ceni raznolikost svojih članova i da vidi vrednost koju njihove jedinstvene ličnosti i pristupi životu donose drugima samim svojim postojanjem bila bi zajednica u kojoj je lakše gajiti vrline i odoleti iskušenjima dominacije.

Moralni univerzalizam postavlja ogromne zahteve pred nas, da svakoga koga možemo tretiramo kao brata ili sestru; toliko velike, zapravo, da još nismo uspeli da zaista naučimo kako da ljudski živimo jedni s drugima. Makarti levicu uči tome da je za taj poduhvat nužna važnost ljudske duše, što je lako odbaciti vulgarnim materijalizmom. Reakcionarno mišljenje, međutim, ide predaleko u drugom pravcu, tako što marginalizuje materijalnost drugoga i njegovu ili njenu patnju, ono sakati dušu time što je kali i okreće ka unutra u ime egoizma i nacionalističkog šovinizma.

Za obojicu, i za Makartija i Makintajera, nacionalizam je bio zlatno tele, a silina obožavanja nacije obrnuto proporcionalna njenoj moralnoj bedi.

Najnovije banalne tirade desnice o „suicidalnoj empatiji“ svedoče o jednodimenzionalnosti koja proizlazi iz prihvatanja reakcionarnog pogleda na svet. Ali ni levica nipošto nije savršena – umesto što se podsmeva ideji „vrline“, trebalo bi da, od Makartija i Makintajera, uči o njenoj neverovatnoj nužnosti. Ne samo za podsticanje dobrote u svakodnevnom životu, suštinske za formiranje pravih zajednica, već i zato da bi te zajednice – i ta vrlina – mogle neprestano da se šire. Jednostavno nije dovoljno voleti čovečanstvo u apstraktnom smislu ako premalo volimo stvarna ljudska bića. Potrebno je biti svakodnevno dobar prema drugima da bi se sprečilo da moralno ispravan, konkretni univerzalizam levice postane tek apstraktni univerzalizam lišen stvarne posvećenosti.

Na kraju Putnika Vestern odlučuje da živi na malom ostrvu koje podseća na otmeniju verziju Satrijevog boemskog Noksvila. Ono je puno ekscentrika i svetskih putnika, koji uživaju u druženju i pružaju podršku jedni drugima, ali se uzdržavaju od nametanja rigidnog moralizma članovima zajednice. Vestern je na završetku romana onoliko zadovoljan koliko to Makartijevi obično tragični protagonisti uopšte mogu da budu u nesavršenom svetu. To se odnosi i na Vesternovu sestru Alisiju, koja u romanu Stela Maris podleže svojim demonima dok samoizolovana u azilu razgovara sa terapeutom.

Sve to implicira da se odgovori na zagonetke postojanja ne nalaze ni na zvezdanom nebu nad nama, niti u nekoj unutrašnjoj apstrakciji. Upravo kroz prepoznavanje drugih ćemo pronaći svoje mesto. Vestern na kraju Putnika nije pronašao utopiju, jer to i nije mesto koje ikada može da bude pronađeno. Ali pronašao je druge, a oni su mu pomogli da pronađe samog sebe. Moglo bi se zamisliti da je srećan.

Piše: Met Mekmanus
Izvor: Jakobin
Preveo: Matija Jovandić

Možda vas zanimaju i tekstovi o Makartijevim ranim radovima, avetinjskom svetu u romanu Putnik, njegovim pogledima na američku istoriju, esej o Bogu, moralnosti i smislu u romanu Put, njegov esej o poreklu jezika i nesvesnom, jedan od retkih intervjua sa njim ili prepiska sa Natali Portman. Preporučujemo i epizodu podkasta Vredno priče u kojoj prevodilac Igor Cvijanović govori o delima Kormaka Makartija.