Kada je The New York Times T Magazine pre nekog vremena objavio seriju mejlova koje su razmenili Natali Portman i Džonatan Safron Foer, reakcije su se kretale od zbunjenosti do neprijatnih komentara na ono što se činilo kao dobro smišljeni marketinški potez (oboje su imali projekte kojima je trebala pažnja). Naknadno se ispostavilo da Foer nije jedini pisac sa kojim se Portman dopisivala. U nastavku možete pročitati isečke iz duge prepiske između glumice/rediteljke i pisca Kormaka Makartija, autora romana Put, Krvavi meridijan, Nema zemlje za starce…
3. maj 2016, 15:44, Natali Portman:
Dozvolite da počnem sa zahvalnošću na ovoj prepisci i da Vam pre svega kažem kakvo mi je zadovoljstvo predstavljala. Tokom prethodnih godina, dok sam adaptirala za film roman Amosa Oza, Priča o ljubavi i tami, kao režiserka, konstantno sam razmišljala o autorima koji me inspirišu, i ovo Vam govorim bez one fanatične zagriženosti nekoga ko je veliki poštovalac nekog autora – Vi ste jedan od njih. Ako uspem da ispunim svoj film dubokim emocijama koje možemo videti u vašim delima Krvavi meridjian ili Nema zemlje za starce, onda ću sa sigurnošću moći da kažem da sam uspela. Tematski, Ozova knjiga je bliska Vašoj poetici, ali taj osećaj koji vodi radnju, oštrina opažanja: to je ono što je bitno. Rado bih nastavila da m, ali moj mališan gura svoje Sunđer Bob gaće u kantu za đubre. Takav je umetnički život, zar ne?
4. maj, 2016, 20:12, Kormak Makarti:
Dečak je mudar. Odstranjuje ostatke umirućeg sveta u čeličnu prazninu. Da li mu je pošlo za rukom? Da li ih je uništio? Poslao ih tako dronjave kroz tamu otpada. Otpadak našeg doba. Pluta ka mutnim, zagađenim rekama gde leševi odbačenih stvari leže nasukani na usoljenim obalama. Naduvani, sa morbidnim osmehom. Tuga praznog sunca. Rasuđivanje idiota.
5. maj 2016, 14:02, Natali Portman:
Na sreću, otela sam mu gaće iz ruku trenutak pre nego što je napravio glupost, i izvinio se snažnim zagrljajem. Biti majka je veličanstven dar, blagoslov, i teško da mogu da kažem nešto na tu temu a da već nije bilo rečeno. Ali delom mislim da je to ono što je najlepše kod roditeljstva: svi možemo da iskusimo to jedinstveno, posebno iskustvo — i niko ne može da razume dubinu naših emocija. To nam je svima dato našom prirodom, ali kada se dogodi, osećaj je kranje redak. Ima li to ikakvog smisla ili me je majčinstvo pretvorilo u jednu od onih nepodnošljivih, sentimentalnih žena?
7. maj 2016, 00:54, Kormak Makarti:
Deca sa malim, oštrim zubima, grabljivim prstima. Upijaju život iz svega, kao oganj što upija kiseonik iz potamnelih puzavica na kućama. Iz udobnosti se kao i čovek navikavaju na zlo, bez da ono ima korena u njima. Njegovo zlo, kao dva broja veće cipele, čeka trenutak kada dečak spozna svoje mogućnosti, oseti težinu tog zla i njegovu sveprisutnost. Obuće cipele i one će stajati kao salivene. Zlo će se pojaviti kao zmija iz skrivenog gnezda.
7. maj, 2016, 22:47, Natali Portman:
Sin i ja smo bili prošle godine u jednom pariskom kafiću — The Boulangerie Poilâne, na Boulevard de Grenelle, ako se tamo ikada zateknete , morate probati chaussons aux pommes — i uhvatila sam ga kako pokušava da sipa so u moju kafu, tako da mi je jasno šta podrazumevate pod dečjom sposobnošću da budu zla!
Smešno je — iako radim na filmu od svoje jedanaeste godine, tek sada kao reditelj počinjem da razmišljam o svom životu kroz scene. Vizualizujem scenu u kojoj moj sin pokušava da sipa so u moju kafu kao reditelj, a ne kao majka ili osoba kojoj se tako nešto dogodilo. Dok razmišljam o tome, na um mi padaju uglovi iz kojih bih snimila scenu, osvetljenje, zapravo sve. Napraviti film o svakodnevnom životu je daleko teže od življenja istog. U svakodnevnom životu ne razmišljaš o tome koji bi slanik na stolu najbolje uhvatila kamera, jer se on već nalzi tu.
8. maj 2016, 17:20, Kormak Makarti:
Banditski sekte smrti razasipaju so, ogrlice od isečenih ušiju. Uništavaju sve u svom slepom besu. Usevi zakržljali i sivi. Žetva skakavaca. Farmeri napuštaju uništena sela, krećući se strmim planinskim prolazima ka ničemu. Pitajući odsutnog boga čemu hrle u susret. Žude za predajom, nudeći krvave vratove zarđaloj kosi.
9. maj 2016, 14:11, Natali Portman:
Pomalo se osećam kao premoreni farmer. Suviše sam umorna nakon celodnevnog snimanja, ali s druge strane moje kolege mi daju neverovatnu snagu. Sarađujem sa Dženifer Džejson Li, Đinom Rodrigez i drugim divnim glumicama i na kraju svakog dana se osećam tužno, jer sa svakim novim danom smo bliži kraju našeg druženja. Želim da završim ovaj projekat — profesinalno to je najteža stvar koju sam do sada radila, ali u isto vreme želim da traje večno. Da li ste ikad imali takav osećaj radeći na svojim knjigama?
11. maj 2006, 11:04, Kormak Makarti:
Šta je večno? Uništene ravnice. Raskomadana stena. Ništa nad njima osim leševa i stvari koje se u leš pretvaraju. Kosti i požuteli zubi, razbacani delići krzna. Hronike ničega. Strvinar nad lešinom. Suze nad telom, užegli, zeleni trag dana koji nestaje. Jata vrana koja se okupljaju u rukavcima. Crno noćno nebo. Praznina bez uzdisaja. Mutava na promukle patnje rase koja nestaje. Nečujan krik. Severnjače bola. To je večno.
Ništa drugo, Natali.
LOL TTYL*
* (Laughing Out Loud Talk to you later)
Džejkob Lambert
Prevod: Vladimir Manigoda
Izvor: themillions.com