Još dok sam bio brucoš na Jejlu, profesorka engleskog dala mi je kopiju romana Dete božije Kormaka Makartija iz 1973. godine. Stranice su bile umnožene na kopir-mašini i uvezane spiralom, sa praznim zelenim masnim papirom umesto korica i prikazom knjige iz Njujorkera naslovljenog „Stranac“ umesto predgovora.
Deteta božijeg nije bilo u silabusu za engleski 129a; te knjige sam morao da nabavim sam. Većina klasika zapadne civilizacije koje smo tada proučavali danas mi stoji netaknuta na policama u dnevnoj sobi, dok mi Dete božije, i to baš ta ručno pravljena verzija, živi na polici kraj radnog stola, zajedno sa još nekoliko knjiga koje držim kraj sebe, zvanično zbog referenci, a zapravo zbog inspiracije.
Kada mi je Profesorka D dala Dete božije, osam godina nakon što je objavljena, ta knjiga više se nije mogla naći u knjižarama, kao ni dva Makartijeva ranija romana, Čuvar voćnjaka i Tama najkrajnja, iako će svi oni ponovo izaći u narednih nekoliko godina u ediciji Zanemarene knjige 20. veka.
Takva je bila sudbina fikcije ispisane prozom istovremeno jednoličnom i raskošnom, biblijski intoniranom i modernistički afektiranom, punom drevnih anglosaksonskih izraza, a bez ijednog tradicionalnog ustupka čitaocima uz kakve se lakše povezuju sa likovima, a romane čine stvarnijim – ni reči o onom unutrašnjem, na primer – niti delova zapleta poput ljubavne priče ili venčanja kakvi su u romane pisane na engleskom uneli tračerajsku nasladu. A još su tu i problematične teme poput incesta brata i sestre i filicid u Tami najkrajnjoj. I nekrofilija u Detetu božijem.
Bilo je, naravno, načina da se posvećenici u opskurne knjige međusobno pronađu i povežu i u danima pre interneta, ali ja niti sam ih znao, niti mi je bilo stalo da ih upoznam. Povremeno bih nekoga od prijatelja uputio na Kormaka Makartija, ali mi je odnos prema njemu bio ekskluzivan. Što se mene ticalo, bio je heroj kulta sa jednim sledbenikom.
Nakon što sam diplomirao, preselio sam se u Njujork i dobio sam posao u Strendu, tada predstavljanom kao najveća knjižara na svetu. Bila je to knjiška zemlja čuda, a podrum, gde sam radio na odeljenju za porudžbine poštom, bio je njen pakao. Ventilatori veličine čoveka mlatili su po vrelom vazduhu i kotrljali gromuljice prašine i paučine po podu. Nevidljivi vozovi metroa brujali su oko nas.
Crkavicu koju bih zaradio uglavnom sam vraćao u radnju, u zamenu za knjige na ozbiljnom popustu. Petkom posle podne čekao sam u dugom redu zaposlenih da bih se odjavio sa komično visokim stubovima knjiga u rukama, kao da su se prodavale na metar.
Posao mi je bio da unosim podatke. Unosio sam adrese primalaca sa porudžbenica, sa dopisnica iz celog sveta. Jednog dana mi se na gomili pojavila jedna, kratka, otkucana na mašini, od Kormaka Makartija. Ne mogu da se setim šta je poručio, možda zato što sam bio zapanjen adresom, iz El Pasa. Kako li je Teksašanin napisao one knjige o krajnjem jugu Amerike? Mora da se preselio (prema prikazu Deteta božijeg u Njujorkeru živeo je „na visoravnima Tenesija“), ali ako i jeste, kako mu se to odražavalo na delo? U kom pravcu se on sada seli?
Uneo sam adresu u novi kompjuterski sistem i, kada je šef otišao da pokupi svoj ručak, i u lični adresar.
Ta stvar sa El Pasom me je dirnula u žicu pošto sam i sam bio raseljeni Južnjak, Savanac koji sad stanuje u zgradi u Alfabet sitiju, u stančiću gde mi je spavaća soba bila toliko mala da mi je krevet za samca bio ujedno i stolica za radni sto, pošto nije moglo da stane ništa sem ta dva komada nameštaja. Pisao sam roman o neupokojenom kamiondžiji koji šparta autoputem i sveti se za nesreću u kojoj je poginuo. Knjiga, iako loša, bila je puna jetkog humora i gotičarske atmosfere po uzoru na mog heroja.
Ali u toj rupi u centru grada obožavao sam ga više nego njegove knjige.
Posle Strenda sam radio kao pomoćnik urednika u jednoj izdavačkoj kući na Menhetnu, na mestu na kakvom Kormaka Makartija, ili bar moju verziju njega, ne bi videli ni mrtvog. Ali uz bedne dnevnice kakve sam i dalje zarađivao, moje skromno prebivalište, posvećenost mojoj umetnosti – stremio sam romantičnom idealu koji niko nije bolje predstavljao nego on.
Mogao sam da živim tako, i živeo sam. Njujork je bio moj El Paso.
Ali ispostavilo se da taj grad u Teksasu za Kormaka Makartija nije bio samo mesto samoizgnanstva. El Paso, i uopšte zapad, dali su nam Krvavi meridijan, objavljen malo pre nego što sam počeo da radim u Strendu. Dok sam još hvatao korak sa knjigama svog heroja.
Roman je krvavi antivestern o bezimenom “klincu” koji se priključuje pograničnoj bandi što kolje američke domoroce da bi im žnjela skalpove, kao i sve druge koji im se nađu na putu. To je nemilosrdna knjiga, teško ju je čitati zbog nasilja i rečnika, ali je i zahvalna u filozofskom smislu jer prikazuje svet toliko ogrezao u zlo da stavlja na probu i samu mogućnost dobra. To je Makartijevo najbolje delo, njegov genij hrani se mitovima svog novog doma kao što je to radio i na mestu gde je rođen.
Krvavi meridijan i Satri, kojeg sam otkrio kroz broširano izdanje Vintidž kontemporeriz objavljeno 1986, godinu nakon što sam diplomirao, razvejali su mi iluzije, ali tek sa Svim tim lepim konjima (1992), prvom knjigom Pogranične trilogije, stvari su se zaista promenile. Nije više bilo tog samozavaravanja koje bi moglo da me ubedi da je Kormak Makarti bio samo moj, više ne. Oslonio sam se na duh darežljivosti i pokušao da osetim zadovoljstvo što ga je otkrila i šira čitalačka publika, stvarno jesam!
Related
Džejms Boldvin izbliza (II deo): “Napiši ovu knjigu ili umri”U Svim tim lepim konjima, smeštenim u Meksiko i na zapad, i dalje je bilo malo ustupaka čitaocima – dobar deo dijaloga odvija se na španskom, na primer, s tim što ih, zahvaljujući piščevoj veštini, razumete čak iako ne govorite taj jezik. Ali po prvi put sada je tu i ljubavna priča, a oba partnera su živa i nisu u rodbinskim odnosima. Pa još. umesto perverznjaka iz šumetina u unutrašnjosti, kauboji! U Pablišers vikliju su s poštovanjem aludirali na ranije romane, ali su Sve te lepe konje najavili kao “jedinstveno postignuće”, prelaz, i to u dobrom smislu. Kormak Makarti sad je imao bestseler i ugovor za film.
Prevara spaja razočarane ljubavnike. Odjednom su se ljudi oko mene izjašnjavali kao ljubitelji Kormaka Makartnija, ali, žurili su da istaknu, njegovih ranih radova. Pre nego što je postao Omiljeni Američki Pisac. Stara je to priča, poznata fanovima u svim žanrovima i vrstama, ali ova priča bila je moja i osetio sam gubitak.
Godinama kasnije pitao sam se zašto mi je Profesorka D dala onu kopiju Deteta božijega. Predavala je deo kursa i nije mogla mnogo da utiče na program sa proverenim i potvrđenim klasicima; možda je taj poklon bio njen način da me usmeri na nešto što će me oduvati, na nešto izvan kanona, bar u to vreme, na nešto što inače ne bih pročitao u tako tradicionalno nastrojenoj školi kao što je Jejl. Sa druge strane, Dete božije ne štrči toliko, tematski, na spisku koji počinje Ilijadom i Orestijom (ubistvo, vera), nastavlja se Kraljem Edipom (incest, takođe ubistvo i vera) i Knjigom o Jovu (nemilosrdni Bog), a završava se Višnjikom koji, kao i Čuvar voćnjaka, počinje aukcijskom prodajom porodičnog imanja.
Nismo razgovarali mnogo o knjizi, moja profesorka i ja, iako sam joj jednom tokom vremena za konsultacije prijavio da sam je pročitao i da mi se učinila kao nešto uzbudljivo i novo u književnosti. Nisam znao da ću i sam početi da pišem fikciju, ubrzo nakon toga, ali se tog poklona sećam kao nečega povezanog sa mojim pisanjem, i to ne samo zato što je Dete božije bila knjiga koja me je, na kraju krajeva, nagnala na oponašanje. Nego i zbog onoga što se kasnije dogodilo između Profesorke D i mene.
U vreme kada sam, i dalje na prvoj godini, izabrao još jedan njen predmet, više nisam bio onaj južnjački klinac koji je pravo sa voza, bez rukavica, kape i šala, pa čak i bez čarapa, zakoračio u prvu svoju jesen u Novoj Engleskoj. Objavljivao sam priče u fakultetskim književnim časopisima i dobijao nagrade; sad sam bio pisac i našao sam se u tome. Hirurško, ali ipak beskrvno, seciranje teksta, koje sam naučio u srednjoj školi, dobro mi je poslužilo u početku na časovima kakav su bili i oni prvi kod Profesorke D. Ali sad sam već pohađao moćna predavanja iz teorije književnosti, što je tad bila glavna stvar na Jejlu. Bilo je teško i sve što sam zaista osim toga hteo da radim bilo je da pišem priče.
I tako mi je prolazio voz, pisao sam osrednje seminarske radove i sve češće sam odsustvovao sa svog prvog kursa iz teorije na Jejlu, i to onog koji je vodila žena, mentorka još od dana kada sam zakoračio tamo. Poput bednog i prezira dostojnog ljubavnika nisam joj se čak ni javio; prosto sam prestao da odlazim na predavanja.
Kasnije smo naleteli jedno na drugo na trotoaru kod biblioteke. Ona je odande izlazila, a ja sam se tamo uputio, bazajući po gomilama mrtvog lišća kojima mi je vetar zasipao stopala. Bio sam toplo obučen. Sad sam znao kako da s tim izađem nakraj. Ali nije bilo šanse da je izbegnem. Činilo se da je u žurbi, a uvek i jeste bila – moja profesorka bila je ozbiljna, žustra žena, trebalo je da ocenjuje seminarske radove i da čita i piše knjige. I da obrazuje studente.
Nije čak ni zastala u prolazu, iako me je okrznula pogledom i rekla: „Mogla sam zaista da ti pomognem sa pisanjem da si se bar malo potrudio“. I onda je nestala, zauvek.
Možda me je upravo taj bljesak istine naterao da pomislim da me je, kada mi je dve godine ranije donela kopiju Deteta božijega, već priznala za pisca, pre nego što sam i sam sebe tako video. I dan-danas me, svaki put kada uzmem te spiralom povezane fotokopirane stranice, preplavi stid. Izneverio sam svoju mentorku, a i sebe, ne poričem, i nikada neću dobiti priliku da ispunim njena očekivanja, ali svakog dana imam priliku da ispunim ili ne ispunim svoja.
Još čuvam adresu Kormaka Makartija. Jednom sam, na proputovanju s kraja na kraj zemlje Trejlvejsom, planirao da ga posetim. Izrazio bih mu divljenje, udenuo tu priču o tome kako me je profesorka uputila na njega, možda se izvinio zbog kršenja autorskih prava. Srećom, prizvao sam se pameti i ostao sam u autobusu. Sad je prekasno za zaskakanje iz zaseda, a možda je uvek i bilo. Mora da sam predosećao, čak i kao mladić, da je poslednje mesto na kom bi trebalo da se sretneš sa svojim herojem prag njegovih ulaznih vrata.
Piše; Džejson K. Fridman
Izvor: Lithub
Preveo: Matija Jovandić