Forsiranje krvavog meridijana: Kako Kormak Makarti gleda na američku istoriju Makarti piše knjigu kao da zna nešto što konvencionalniji istoričari nisu uvek radi da prihvate, navodi Benet Parten, doktorand sa Jejla, čitajući Krvavi meridijan.

Kormak Makarti

Roman Krvavi meridijan, objavljen 1985. godine, odavno je našao mesta na policama velikih američkih romana 20. veka. Benet Parten, doktorand istorije na Univerzitetu Jejl, u eseju objavljenom u časopisu LA rivju of buks, piše o Makartijevom viđenju istorije, navodeći da je pisac romanom smeštenim na (Divlji) zapad u prvoj polovini 19. veka ujedno i anticipirao neke od glavnih obrta u istorijskoj nauci u proteklim decenijama.

Te 1844. je jedan klinac od 15 godina putovao iz Bostona ka zapadu. Lutao je po Srednjem zapadu, pristupio je vojsci kod Sent Luisa i dve godine bio na Rio Grandeu, boreći se u ratu sa Meksikom. Jahao je sa grupom američkih draguna, prešao granicu i bio je svedok brutalnog divljaštva – ne onoga što podrazumevamo pod ratom, nego prepada, ubistava iz osvete i povremenih masakriranja, uključujući i ono koje se dogodilo u grotlu pećine u pustinji. Borio se sa Rakensakerima iz Arkanzasa, teksaškim rendžerima, pa čak i sa samim „starim vazda spremnim grubijanom“, generalom Zakarijem Tejlorom, budućim 12. predsednikom Sjedinjenih Američkih Država. Učestvovao je u krvavoj, ali nerešenoj, bici za Buena Vistu, gde su ljudi, naoružani puškama i bajonetima, punili svoje oružje, i punili ga ponovo, i ponovo.

Bila je to klincu poslednja velika bitka pre nego što je dezertirao i priključio se grupi poznatoj kao Glentonova banda, bandi lovaca na skalpove. Posle rata ih je guverner meksičke države Sonora unajmio da love američke urođenike, da pobiju što ih je moguće više, a za svaki skalp sa kojim bi se vratili plaćao im je velike premije. Ti muškarci bili su koljači i zlotvori i klinac je to znao. Pa ipak, vezao se za njih. Pod Glentonovim vođstvom, banda je jahala po jarugama severnog Meksika, prelazila u Sjedinjene Države, odjahala u Kolorado i prešla pustinju, sve vreme loveći i ubijajući Apače, Komanče i sve druge koji su im se našli na putu. U maju 1850. godine, posle više od godine jahanja za Glentonom, klinac, nije tad napunio ni svojih 20, sa još dvojicom je stigao prašnjav i očajan u Los Anđeles. Glenton je bio mrtav, rekli su lokalnim vlastima. Apači su pobili i njega i njegovu družinu kod skele blizu Jume u Arizoni. Klinac i dvojica sa njim jedini su preživeli.

Klinac je imao ime. Zvao se Sem Čemberlen. Nekoliko godina kasnije ispričao je svoju brutalnu povest u memoarima koje je nazvao Moje ispovesti: Sećanja jednog nitkova, napisanim između 1855. i 1861. ali oni nisu objavljeni u knjizi sve do 1956. Nekoliko decenija po objavljenju, Ispovesti su poslužile piscu Kormaku Makartiju kao osnova za njegovo nesporno remek-delo Krvavi meridijan ili Večernje crvenilo na zapadu. Sve je tu: Teksas, rat, ubistva; planine, kanjoni i rudeći pustinjski horizonti; Džon Glenton, njegova banda, meksički guverner, pa i prilika ćelavog sudije, Makartijevog najtajanstvenijeg otpadnika, čoveka od kog, da citiramo Čemberlena, nije bilo „hladnokrvnijeg zlikovca koji je ikada umakao vešalima“.

Proučavaoci književnosti su Krvavi meridijan odavno odredili kao istorijski roman, ali samo delimično zbog činjenice da su mu Čemberlenovi memoari poslužili kao građa. Okruženje, priča i sukobi oko granice i u Meksičko-američkom ratu (1846 – 1848), određuju knjigu kao „ultimativni vestern“, prema Haroldu Blumu, sirovi destilat priče o tome kako je Zapad zaista osvojen. Drugi su u Krvavom meridijanu čitali parališuću kritiku Manifesta sudbine, zapanjujuću reviziju priče o granici i nasilju pri američkom širenju na zapad. Upravo iz tih razloga, Krvavi meridijan opisan je kao jedno od velikih dela 20. veka i verovatno pravi veliki američki roman. 

Ali da li je iza sve te sveže i usirene krvi, iza nihilizma klinca ili sudije, iza pustinjskih čistina pod brišućim vetrom, ono u srži istorijsko delo?

***

Jedna od stvari koja najviše zapanjuje pri čitanju Krvavog meridijana sada, skoro 40 godina nakon što je objavljen, to je da ova knjiga anticipira neke od glavnih istorijskih obrta u proteklim decenijama. Uzmimo istoriju američkih domorodaca kao primer. Većim delom 20. veka, proučavaoci su njihovoj istoriji pristupali na dva načina.

Starija praksa obrtala je opšta mesta o „nestajućem Indijancu“, predstavljajući urođenička plemena kao nekultivisane divljake i neprijatelje napretka Amerike, zaljučujući da će na kraju „nestati“, ili izumreti, pri suočavanju sa rasnom superiornošću belih doseljenika. Ovaj narativ često se može naći u popularnim petparačkim romanima i filmovima o granici i graničarima poput Diznijevog Dejvija Kroketa: Kralja divljih granica (1954/55).

Za drugom logorskom vatrom bili su oni koji su preispitivali stariju tradiciju. Počevši od šezdesetih godina 20. veka i prikazom u klasiku Dija Brauna Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena (1970), domorodački narodi više nisu bili negativci nego žrtve. Agresori u ovoj priči nisu bile grupe urođeničkih konjanika sa svojim prepadima, nego naseljenici koji su terali krda bafala, gradili železnicu, kršili sporazume i postavljali ograde na imanja.

Sa iskustvom rata u Vijetnamu, proučavaoci ove generacije bili su spremniji da američku armiju vide i kao bezobzirnu, napadačku silu, osvajačku vojsku koja je, kao u Maj Laju, masakrirala nedužne u mestima kao što su Send Krik, Kemp Grant i Ranjeno koleno. Litl Bighorn je u njihovoj verziji bio prosto slučaj u kom je Kaster dobio ono što je zaslužio.

Nasilje sa političkom potkom

Ova oblast sada je u kompleksnijoj situaciji. Zahvaljujući usponu onoga što je poznato kao „Nova istorija Indijanaca“, proučavaoci se više ne ophode prema domorodačkim narodima ni kao prema zlikovcima ni kao žrvama, gledajući umesto toga u njima ljude koji su upravljali svojim potezima i bili odgovorni za svoje živote – drugim rečima, kao narode koji nisu “nestali” ili patili, nego su ratovali, imali moć i borili se protiv rivalskih plemena za teritoriju, sporazume i trgovinske veze. Neka plemena, isticali su proučavaoci, čak su upravljala svojim imperijama i kao takva su se borila za imperijalnu prevlast, što je sve činilo granicu haotičnom zonom u kojoj je vladalo nasilje, a savezništva su se menjala. Pa i sada postoji cela oblast o “granicama” i “studijama granice” sa ciljem da predstavi kompleksnost ovih područja i interakcija.

To je svet Krvavog meridijana Kormaka Makartija. Pre nego što je talas ove promene zapljusnuo istorijsku nauku, Makarti je zamislio pustu graničnu regiju u kojoj su se kolonizatori sukobljavali, plemena ratovala, a lovci na glave skitali uzduž i popreko. Ove istorijske bitke donele su oblik i formu inače meandrirajućoj radnji: grupe Komanča spuštaju se u Teksas i proganjaju vojnike i lovce na skalpove; Meksikanci i Amerikanci bore se oko naizgled nepostojeće granice, a upadi Apača u Meksiko podstiču guvernera da unajmi bandu lovaca na skalpove. Pored toga, radnja koja pokreće priču odražava se na namere urođenika, jer dok Glentonova banda lovi domorodačke ratnike, domodorački ratnici love njih, što sve dovodi do užasnih provala nasilja po kakvim je roman postao poznat.

Krvavi meridijan foto: Promo/Dereta

A još je nasilje u Krvavom meridijanu, od kakvog čoveku pripadne muka, istorijski potvrđeno. Kolonizatorske snage, prvo španske, pa američke, naselile su jugozapad pribegavajući nasilju, što je nateralo domorodačka plemena da odgovore istom merom. Ishod je bila situacija u kojoj se prevaga sile računala kao jedina politička moneta. Zato je guverner unajmio lovce na skalpove; zato su pripadnici Glentonove bande nosili ogrlice sa nanizanim ušima odsečenim sa glava njihovih žrtava; zato banda u sastavu ima vodiča urođenika, pripadnika rivalskog plemena koji želi da se osveti Apačima i prati ih po ravnici. Ne treba zaboraviti ni da rat osvajača – Meksičko-američki rat – uokviruje dobar deo priče. Nasilje u knjizi otud može da izgleda kao preterano, ali Makarti pokazuje da je ono u sebi nosilo i svojevrsnu političku kalkulaciju.

Pa opet, nasilje u Krvavom meridijanu je teško izdržati. Ono udara kao da lomi lobanju, skoro da poželite da sklopite knjigu da biste pročistili svoju dušu. Žene i deca su poklani, cela sela zbrisana, a pripadnici bande međusobno se ubijaju preko odsjaja logorske vatre. Tu su mrtve bebe okačene kao ukrasi na božićnoj jelki, silovani vojnici i obilje surovih ubistava. Klinac, Makartijev glavni lik, ubija čoveka u baru zabijajući mu slomljeno staklo kroz oko; sudija – krupan i bez dlaka, opisan kao “đavo” – ubija iz razonode dok dokona o tajnama univerzuma. A ima toga još mnogo. Reklo bi se da svaka scena donosi novi užas, a Makartni jednostavno nastavlja da piše odlučnim, suzdržanim stilom, kao da želi da oguglamo na ono što je na stranici.

Nasilje u knjizi treba progutati ne samo zbog opisanih scena ili neposrednosti sa kakvom ga Makarti opisuje, već zato što ono ubija jednu od istinski omiljenih ideja u američkoj istoriografiji, onu o granici, ili velikom mitu američkog Zapada. Kroz najveći deo američke istorije, Zapad je važio za prostor povoljnih prilika i mogućnosti, prostor za surovi individualizam i prostor, manje-više, demokratske jednakosti. Istoričar Frederik Džekson Tarner je 1890. godine, uoči zatvaranja granice, formulisao ovu ideju u svojoj čuvenoj Tezi o granici, ističući da je granica bila arterija američke demokratije. Proces naseljavanja i opstanka na zapadnom rubu Amerike, verovao je on, kultivisala je osećaj egalitarizma koji je, sa druge strane, oblikovao naš sistem vlasti i insitucija i mislio je da je, što se granica više pomerala, to življi bio naš osećaj za demokratski optimizam. Takođe se i zapitao: šta će se dogoditi sada kada je, 1890. godine, granica i zvanično zatvorena?

Kako je Tehas zaista postao Teksas

Istoričari odavno osporavaju Tarnerove tvrdnje kao puki mit, ali one nigde nisu bile više stavljane na probu poslednjih godina koliko u popularnoj priči o poreklu države Teksas. Prema priči koju Teksačani rado pričaju, osnivači države nisu bili ništa drugo do gomila slobodarski nastrojenih vrednih rančera. Borili su se u ratu za nezavisnost od Meksika, branili se do smrti u Alamu, a potom, pošto su porazili meksičku vojsku kod San Džakinta, osnovali su sopstvenu republiku, Republiku Teksas. Manje od decenije kasnije, Teksas se formalno priključio Sjedinjenim Državama kao 28. država, jedina koja je prethodno bila nezavisna.

Teksašanima je ova jedinstvena istorija delimično i razlog za to što je sve veće i bolje u Teksasu, prostoru na kom neprikosnoveno vladaju lična sloboda i individualne mogućnosti. Otud je to što je guverner Teksasa Greg Abot nedavno stavio potpis na Projekat 1836, ko Teksas veliki pokušaj uvođenja patriotskog obrazovanja, zapravo ismevanje i opovrgavanje Projekta 1619 koji je pokrenuo Njujork tajms, uz podražavanje Naloga 1776 Trampove administracije.

Međutim, istoričari se ne mogu prevariti tako lako. Iako je ovakva verzija prošlosti Teksasa mit o stvaranju nekadašnje Države Usamljene Zvezde, ona je većim delom upravo to – mit. Kao što su istoričari nedavno spremno istakli, prava priča o nastanku Teksasa je osvajačka. Beli doseljenici stigli su u Tehas masovno, često sa prikolicama sa robovima, izazivajući sukobe sa Meksikom.

Ni Makartni se ne može tako lako prevariti. On u Krvavom meridijanu predstavlja Teksas iz 1840-ih godina upravo u ovom svetlu, kao početnu tačku američke ekspanzije, pograničnu regiju u kojoj je granica tresnula o realnost

Borili su se u ratu za nezavisnost delom i zato što je Meksiko ukinuo ropstvo, a pridošlicama je više bila po volji nezavisnost ili priključenje Americi nego kontrola Meksika. Da ne govorimo o tome da je, deceniju posle sticanja nezavisnosti, Amerika – predvođena predsednikom robovlasnikom sa ekspanzionističkim pretenzijama Džejmsom K. Polkom iz Tenesija – namerno provocirala rat sa Meksikom zbog neslaganja sa granicama: Meksiko je tvrdio da granica leži duž reke Nueses, malo južnije od San Antonija, dok su doseljenici u Teksas i vlada SAD rekli da je mnogo južnije, duž Rio Grandea. U oba slučaja, ostalo je istorija: SAD su napale, jurnule kroz hodnike Montezume u Meksiko Siti, formalizovale državu Teksas sa Rio Grandeom kao granicom, a kao ratni plen pripojili veći deo jugozapada, ako ne i ceo, uključujući ono što su danas Novi Meksiko, Arizona, Kalifornija, Nevada, Juta i delovi Kolorada.

Ni Makartni se ne može tako lako prevariti. On u Krvavom meridijanu predstavlja Teksas iz 1840-ih godina upravo u ovom svetlu, kao početnu tačku američke ekspanzije, pograničnu regiju u kojoj je granica tresnula o realnost. Njegov Teksas nije bio laboratorija demokratije koliko je bio klanica, prostor gde su pijanci i odmetnici odlazili da ubijaju američke urođenike i ratuju s Meksikancima, sve nadajući se da će se brzo obogatiti. Zapravo, ako Makartni uopšte ima neku tezu, onda je to stara ideja o pravdi na granici – da je nasilje van sudnice tamo jedini zakon vredan pomena.

U knjizi su čak i obrasci migracija tačni. Sem Čemberlen, Makartijev model za klinca, bio je iz Nove Engleske, a u Teksas je stigao preko Srednjeg zapada. Ali u knjizi, klinac dolazi iz statistički preciznijeg pravca, stižući rutom preko brda u Tenesiju, kroz Memfis i Arkanzas, pre nego što se konačno spusti u istočni Teksas. U ranom 19. veku je to bio put na Zapad i ruta koja je španski Tehas pretvorila u Republiku Teksas.

Poslednja granica tradicionalnog ropstva

U Makartijevom opisu putovanja klinca, međutim, nedostaje deo mozaika, a to je ustanova koja je potpalila iskru migracija – tradicionalno ropstvo. Istočni Teksas, zajedno sa zapadnom Luizijanom i teritorijom Arkanzasa, bila je poslednja velika granica ropstva. U ranom 19. veku su nebrojeni južnjački doseljenici preplavili Teksas zajedno sa mnoštvom porobljenih Afrikanaca, pretvarajući Teksas u najnoviju provinciju Kraljevstva pamuka. To je budućnost za kakvu su se Teksašani borili kod Alama. U budućnosti će se boriti i u Građanskom ratu.

Nova istraživanja su otkrila i da je bila razvijena i jaka podzemna ruta železnicom preko Rio Grandea do slobode u Meksiku i da nije slučajno to što je naš novi federalni praznik, Dan emancipacije, 19. juna. Teksas je bio zemlja robova.

Kad smo kod toga, Makarti možda nije od ropstva napravio centralni deo svog narativa, ali je njegovo prisustvo i dalje tu, posebno kada je reč o tome kako tretira rase. Opet, na Makartijevoj granici malo je Tarnerovog optimizma. Ona je, umesto toga, prostor na kom rasne razlike diktiraju hijerarhiju i upravljaju odnosima. Jedan od likova, Afroamerikanac nazvan „crni“ Džekson ubija drugog pripadnika bande zbog niza rasističkih doskočica. Vodič urođenik vodi bandu, ali nikada nije u bandi. Pored toga, ideje o rasi imaju tendenciju da opravdavaju nasilje, često kruže, samodovoljne su i više nego pomalo ironične.

Pročitajte još:

Kormak Makarti: Ne verujem da je dobrota nešto što učiš

Kormak Makarti: Problem kekule – odakle dolazi jezik

Vojska, na primer, osvaja Meksiko sa obrazloženjem da su Meksikanci „divlji“ i „varvari“, što onda ubrzava „divlji“ i “varvarski” rat. Slično tome, Glentonova banda lovi domorodačke ratnike zbog njihovog navodnog varvarstva, ali su Glenton i njegovi ljudi ti koji skidaju skalpove. U Krvavom meridijanu ideje o rasi hrane i oblikuju nasilje na granici, to je poenta, a ona je sada osnovna premisa proučavalaca američke imperije.

Ropstva u knjizi ima i u tom smislu da vidimo da se primiče Građanski rat. Makarti zna da ono što se dogodilo u Teksasu 1840-ih nije prosto prošlo sa zalaskom sunca. Klinac možda jaše duž zapadne granice, bori se u naizgled nepotrebnom ratu i luta po svetu daleko od nacionalne politike, ali Makarti zna da će sve to borbe na granici otvoriti pitanje ropstva na Zapadu i pretvoriti taj prostor u nacionalno bure baruta. Zna da će, iako njegovi likovi borave na američkoj periferiji, ono što se tamo dogodilo biti centralno pitanje nastanka same Amerike. Istorija visi nad događajima u knjizi kao mračno proročanstvo. Postoji čak i trenutak kada smo upozoreni da se opasnosti približavaju: upozorenje stiže od teksaskog mnemonita, koji preklinje vojnike da ne marširaju ka Meksiku, zloslutno govoreći: „Gnev Gospodnji usnulo leži. (…) Pakao nije ni dopola pun. Čujte me. Sobom nosite rat koji vodi ludak u tuđoj zemlji. Nećete probuditi samo pse”.

***

Ako je Krvavi meridijan istorijsko delo, tu je onda i napetost u tom smislu da vam Makarti nije tipični istoričar. Istoričari, na kraju krajeva, vole nastavke. Mi volimo uzroke i posledice, jasnu promenu tokom vremena, zgodne narative koje možemo da ugradimo u uverljive priče. Naš posao, uprkos onome što neki kažu, najčešće ne vidimo kao “komplikovanje” istorije nego pre objašnjavanje, hoćemo da komplikacije iz istorije razjasnimo i približimo zaključku. Drugim rečima, volimo odgovore. Prošlost je poblem, a istoričarski alati omogućavaju nam da tražimo objašnjenja i razloge. Zašto je, na primer, granica bila tako krvava? Zašto je Teksas bio takvo bojište? Zašto je ropstvo bilo toliko ključno za američku ekspanziju? Istorija nas osnažuje da odgovorimo na ova pitanja, a u proteklih 30 godina istoričari su to dobrim delom i uradili.

Makarti ne deli takve namere. Njegovi likovi besciljno jašu po pustinji i ubijaju, naoko bez ikakvog razloga. Krvavi meridijan je knjiga koja odražava određeni trenutak u istoriji, ali likovi u njoj nemaju osećaj da je to istorija, štaviše, imuni su na vreme i deluju nemarno spram sila koje uređuju njihov svet. Radnja se čini kružnom, a ne linearnom. Nema pravih motiva ili interesa. Klinac nikada ne kaže zašto jaše dalje, niti to kažu sudija ili Glenton ili bilo koji pripadnik bande. Možemo da postavljamo sebi pitanja o onome u knjizi i interpretiramo je kako hoćemo, ali autor čuva šifru, saopštavajući nam jednostavno da zlo postoji i nije mu potreban razlog ili logika, samo mu treba mesta da se širi.

Međutim, u tome je suptilna briljantnost Krvavog meridijana kao istorijskog dela. Makarti piše knjigu kao da zna nešto što konvencionalniji istoričari nisu uvek radi da prihvate: da prošlost nema uvek smisla, da je često surova i iracionalna i da neke stvari nisu toliko objašnjive. Istorija nije knjiga što čeka da bude otvorena kao Pandorina kutija koja može da nam navuče prokletstvo i kazni nas i pročisti onim što pronađemo u njoj. Dakle, tamo gde bi neki istoričar možda uzeo klinca i iskoristio ga da bi dokazao istorijsku poentu, Makarti se jednostavno zadovoljava time da ga pusti da jaše kroz pustinju, dok mu se leđa ocrtavaju u prizoru zalaska sunca.

Priredio i preveo: Matija Jovandić
Izvor: LA Review of Books

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: