Godine 1970, u jeku ranih nemira, kidnapovan je jedan od sudija u okrugu Marin, a korišćeno je oružje koje je, ispostaviće se, bilo u vlasništvu Anđele Dejvis. Zbog toga, ona je provela više od godinu dana u okružnom zatvoru, da bi na kraju bila oslobođena svih optužbi. Tokom boravka u kazneno-popravnom zavodu okruga Marin, 1971. godine, Dejvis je napisala ovaj esej u kojem se bavi time kako zatvori i kazneno-popravni sistem generalno služe kao rasističko, klasno i opresivno sredstvo za dominaciju i uskraćivanje prava američkih crnaca i crnkinja. U prvom delu eseja koncentrisala se, između ostalog, na zvanično brisanje razlike i poistovećivanje političkih zatvorenika i osuđenika za kriminalna dela. Cilj je bio, prema njenom mišljenju, osujetiti i demotivisati svaku borbu za izjednačavanje prava i pravnog položaja svih ugroženih zajednica u SAD. Drugi deo eseja možete pročitati ovde.
* * *
Uprkos dugoj istoriji ushićenog pozivanja na inherentno pravo čoveka na otpor, retko je postojala saglasnost o tome kako se u praksi odnositi prema nepravednim nemoralnim zakonima i opresivnom društvenom poretku iz kojeg oni potiču. Konzervativac, koji ne osporava validnost revolucija duboko ukorenjenih u istoriji, poziva se na vizije nadolazećie anarhije kako bi legitimisao svoj zahtev za apsolutnom poslušnošću. Zakon i red, sa glavnim naglaskom na redu, njegovo je novo geslo. Liberal artikuliše svoju osetljivost na određene nepodnošljive društvene detalje, ali skoro nikada neće propisati metode otpora koje prelaze granice legalnog — zadovoljenje putem izbornih kanala je liberalni lek za sve.
U žaru naše potrage za osnovnim ljudskim pravima, crnci su stalno upozoravani da budu strpljivi. Savetuje nam se da sve dok ostajemo verni postojećem demokratskom poretku, na kraju će doći veličanstveni trenutak kada ćemo postati punopravna ljudska bića.
Ali, poučeni gorkim iskustvom, znamo da postoji očigledni nesklad između demokratije i kapitalističke ekonomije koji su izvor naših nedaća. Bez obzira na svu suprotnu retoriku, narod nije konačna matrica zakona i sistema koji njima vlada — svakako ne crnci i potlačeni ljudi drugih nacionalnosti, a čak nije ni ogroman broj belaca. Narod nema presudni kontrolu nad odlučujućim faktorima svog života.
Tvrdnje zvaničnika da je smisleno neslaganje uvek dobrodošlo, pod uslovom da ostaje u granicama legalnosti, često su dimna zavesa koja prikriva poziv da se pristane na ugnjetavanje. Ropstvo je možda bilo nepravedno, ustavne odredbe za porobljavanje crnaca možda su bile nepravda, ali uslovi se nisu smeli smatrati dovoljno podnošljivim (posebno zato što su bili profitabilni za uski krug) da mogu da opravdavaju beg i druga dela propisana zakonom. Ovo je bio smisao zakona o odbeglim robovima.
Nepotrebno je reći da je istorija Sjedinjenih Država od samog početka bila naružena ogromnom količinom nepravednih zakona, od kojih je previše njih izričito jačalo ugnjetavanje crnaca. Konkretno odražavajući postojeće društvene nejednakosti, ovi zakoni su u više navrata svedočili o eksploatatorskom i rasističkom jezgru samog društva. Za crnce, čikanose, za potlačene ljude svih nacionalnosti, problem suprotstavljanja nepravednim zakonima i društvenim uslovima u kojima se neguje njihov razvoj uvek je imao neposredne praktične implikacije. Sam naš opstanak je često bio direktna funkcija naše veštine u stvaranju efikasnih kanala otpora. Pružajući otpor, društva su bila primorana da otvoreno krše one zakone koji direktno ili indirektno podržavaju naše ugnjetavanje. Ali čak i zadržavajući naš otpor unutar orbite zakonitosti, etiketirani smo kao kriminalci i metodično smo proganjani od strane rasističkog pravnog aparata.
U nemilosrdnim uslovima ropstva, podzemna železnica je predstavljala okvir za vanzakonite aktivnosti protiv ropstva koje je sprovodio ogroman broj ljudi, i crnih i belih. Njeno funkcionisanje je bilo u flagrantnim kršenjima zakona o odbeglim robovima; oni koji su uhapšeni bili su podvrgnuti strogim kaznama. Od nebrojenih zabeleženih pokušaja spasavanja odbeglih robova iz kandži lovaca na robove, jedan od najupečatljivijih je slučaj Entonija Bernsa (Anthony Burns), roba iz Virdžinije, zarobljenog u Bostonu 1853. Tim njegovih pristalica, u pokušaju da ga tokom suđenja izbavi primenom sile, upustio se u žestoku borbu sa policijom u sudnici. Tokom pucnjave, istaknuti abolicionista Tomas Ventvort Higinson (Thomas Wentworth Higgison) je ranjen. Iako su izbavioci bili neuspešni u svojim naporima, uticaj ovog incidenta „učinio je više po pitanju kristalizacije antirobovskog sentimenta na Severu nego bilo koji drugi, osim podviga Džona Brauna, ‘i ovo je bio poslednji put da je odbegli rob odveden iz Bostona. Trebale su 22 čete državne milicije, četiri voda marinaca, bataljon artiljeraca Sjedinjenih Država i gradska policija (…) da bi se obezbedilo izvršenje ovog sramnog čina, čija je cena, samo za saveznu vladu, iznosila četrdeset hiljada dolara. ”
Tokom čitavog perioda ropstva, crnci, kao i progresivni belci, više puta su otkrivali da njihova posvećenost borbi protiv ropstva često podrazumeva otvoreno kršenje zakona te zemlje. Čak i kada se ropstvo pretopilo u suptilniji, ali podjednako poguban aparat za dominaciju crncima, „ilegalni“ otpor je i dalje bio prisutan na dnevnom redu. Posle građanskog rata, Crni zakoni (Black codes), naslednici starih robovskih zakona, legalizovali su rad osuđenika, zabranili društveni odnos između crnaca i belaca, dali belim poslodavcima preterani stepen kontrole nad privatnim životima crnačkih radnika i generalno kodifikovali rasizam i teror. Naravno, prevladali su brojni pojedinačni, ali i kolektivni činovi otpora. U mnogim prilikama, crnci su formirali naoružane timove kako bi se zaštitili, dok su teroristi, zauzvrat, bili zaštićeni od strane agencija za sprovođenje zakona, ako ne i poistovećeni sa njima.
Prekršaj političkog zatvorenika je politička smelost, uporno osporavanje — pravno ili vanpravno — fundamentalnih društvenih grešaka koje neguje i podržava država.
Do druge decenije XX veka, masovni pokret, pod vođstvom sa Markusom Garvijem (Marcus Garvey), proglasio je u svojoj Deklaraciji o pravima da crnci ne treba da oklevaju da ne poštuju sve zakone koji su diskriminatorni. Štaviše, navodi se u Deklaraciji, trebalo bi da iskoriste sva raspoloživa sredstva, legalna ili nelegalna, da se odbrane od legalizovanog terora, kao i od nasilja Ku Kluks Klana. U vreme intenzivnih aktivnosti za građanska prava, sistematsko nepokoravanje opresivnim zakonima bilo je primarna taktika. Zauzimanja prostora su predstavljala organizovana kršenja rasističkog zakonodavstva.
Svi ovi istorijski slučajevi koji podrazumevaju otvoreno kršenje zakona zemlje spajaju se u jednom nepogrešivom zajedničkom imeniocu. U pitanju je kolektivno blagostanje i opstanak jednog naroda. Postoji jasna i kvalitativna razlika između kršenja zakona iz sopstvenog ličnog interesa i njegovog kršenja u interesu klase ljudi čije se ugnjetavanje izražava direktno ili indirektno kroz taj poseban zakon. Prvi bi se mogao nazvati kriminalcem (iako je u mnogim slučajevima žrtva), ali drugog, kao reformistu ili revolucionara, interesuje univerzalna društvena promena. Kada ih uhapse, on ili ona postaju politički zatvorenici.
Reči ili dela političkog zatvorenika na jedan ili drugi način otelovljuju političke proteste protiv etabliranog poretka i posledično ga dovode u akutni sukob sa državom. U svetlu političkog sadržaja njegovog čina, „zločin“ (koji možda i nije bio počinjen) poprima manji značaj. U ovoj zemlji, međutim, gde posebna kategorija političkih zatvorenika nije zvanično priznata, političkom zatvoreniku se neminovno sudi za određeno krivično delo, a ne za politički čin. Često takozvani zločin nominalno ni ne postoji. Kao i u podmetanju ubistva organizatora “Industrijskih radnika sveta” Džoa Hila iz 1914, to je očigledna izmišljotina, samo izgovor za ućutkivanje militantnog krstaša protiv ugnjetavanja. U svim slučajevima, međutim, politički zatvorenik je prekršio nepisani zakon koji zabranjuje remećenje i preokrete u statusu quo eksploatacije i rasizma. Ovaj nepisani zakon je osporavan stvarnim i eksplicitnim kršenjem zakona ili korišćenjem ustavom zaštićenih kanala za edukaciju, agitaciju i organizaciju širokih masa za otpor.
Zvanični odgovor koji je dobijao politički zatvorenik uvek je karakterisala duboko ukorenjena ambivalentnost. Krivica optuženog i osuđenog za krivično delo uvek je političke prirode. Ovu ambivalentnost možda najbolje opisuje komentar sudije Vebstera Tajera (Webster Thayer) povodom osude Bartolomera Vancetija (Bartolomero Vanzetti) na petnaest godina zatvora zbog pokušaja oružane pljačke: „Ovaj čovek, iako možda nije počinio zločin koji mu se pripisuje, ipak je moralno kriv, jer je neprijatelj naših postojećih institucija“. (Isti sudija, uzgred, osudiće Sakoa i Vancetija na smrt za oružanu pljačku i ubistvo za koje su očigledno bili nevini). Ne iznenađuje što je najistaknutiji ustavni pravnik nacističke Nemačke, Karl Šmit, unapredio ovu teoriju koja je na taj način generalizovala apriornu krivicu. Lopov, na primer, nije nužno bio onaj ko je počinio očevidan čin krađe, već onaj kojeg njegov karakter čini lopovom (wer nach seinem wesen win Dieb ist). Izjave (predsednika Ričarda) Niksona i (direktora FBI) Dž. Edgara Huvera navode na verovanje da bi oni spremno prihvatili Šmitovu fašističku pravnu teoriju. Svako ko želi da sruši opresivne institucije, bez obzira da li je učestvovao u očevidnom činu ili ne, apriori je zločinac koji mora biti bačen u jednu od američkih tamnica.
Čak i u svim brojnim hapšenjima Martina Lutera Kinga, on nije bio toliko često optuživan za nominalne zločine ometanja i remećenja mira, koliko za neprijateljstvo prema južnjačkom društvu, kao okoreli neprijatelj rasizma. Kada je Robert Vilijams optužen za otmicu, ova optužba nikada nije uspela da prikrije njegov pravi prekršaj – zalaganje za neosporno pravo cranaca da nose oružje radi svoje samoodbrane.
Prekršaj političkog zatvorenika je politička smelost, uporno osporavanje — pravno ili vanpravno — fundamentalnih društvenih grešaka koje neguje i podržava država. Politički zatvorenik se generalno suprotstavljao nepravednim zakonima i eksploatatorskim, rasističkim društvenim uslovima, sa krajnjim ciljem da te zakone i ovo društvo transformiše u poredak usklađen sa materijalnim i duhovnim potrebama i interesima velike većine njegovih članova.
Politički događaj se svodi na kriminalni događaj da bi se potvrdila apsolutna neranjivost postojećeg poretka.
Net Tarner i Džon Braun su u svoje vreme bili politički zatvorenici. Dela za koja su optuženi i kasnije obešeni bila su praktično produžetak njihove duboke posvećenosti ukidanju ropstva. Oni su neustrašivo snosili odgovornost za svoje postupke. Značaj njihovih pogubljenja i prateće široke represije nije bio toliko u činjenici da su kažnjeni za konkretne zločine, pa čak ni u nastojanju da se njihova kazna iskoristi kao implicitna pretnja drugima da odustanu od sličnih oružanih činova otpora. Ova pogubljenja, i prateća represija nad robovima, imali su za cilj da generalno vrše teror nad pokretom protiv ropstva; da obeshrabre i umanje kako legalne tako i nelegalne oblike abolicionističke aktivnosti. Kao i obično, efekat represije je pogrešno sračunat u oba slučaja, a anti-robovske aktivnosti su kao rezultat toga ubrzane i intenzivirane.
Tehnika pesme, esej Antuna Branka ŠimićaNet Tarner i Džon Braun mogu se posmatrati kao primeri političkih zatvorenika koji su stvarno počinili dela koja država definiše kao „kriminalna”. Oduzimali su živote i posledično im je suđeno za ubistvo. Ali da li su počinili ubistvo? Ovo nameće pitanje da li su američki revolucionari ubili Britance u njihovoj borbi za oslobođenje. Net Tarner i njegovi sledbenici ubili su oko šezdeset i pet belaca, ali uoči početka same pobune, Net je navodno rekao ostalim pobunjenim robovima: „Zapamtite da naš rat nije rat radi pljačke niti zadovoljavanja naših strasti, on je borba za slobodu. Naša moraju biti dela, a ne reči”.
Same institucije koje su osudile Neta Tarnera i njegovu borbu za slobodu svele na jednostavniji krivični slučaj ubistva, svoje postojanje duguju pre pola veka donetoj odluci da se dignu na oružje protiv britanskog tlačitelja. Bitka za ukidanje ropstva nije u očima vlasti postojala legitimno i stoga je naročit karakter dela koja su izvršena u interesu slobode namerno ignorisan. Nije bilo političkih zatvorenika, bilo je samo kriminalaca; kao što je pokret iz kojeg su proizašla ova dela u velikoj meri smatran kriminalnim.
Isto tako, značaj aktivnosti koje se danas sprovode u interesu oslobođenja umanjuje se ne zato što zvaničnici nisu u stanju da vide veliku kolektivnu pobunu protiv ugnjetavanja, već zato što su svesno odlučili da ruše takve pokrete. U proleće 1970. godine, Los Anđeles Panteri su se digli na oružje kako bi se odbranili od napada lokalne policije na njihovu kancelariju i na njihove članove. Oni su optuženi za krivično delo napada. Ako je verovati zvaničnoj propagandi, to su bili razbojnici i lopovi koji su nalazili patološko zadovoljstvo u napadima na policajce. Nije pominjano da su njihove aktivnosti u zajednici — obrazovni rad, usluge poput besplatnog doručka i besplatnih lekarskih programa — koje su ih legitimisale u crnačkoj zajednici, bile neposredni razlog zbog kojeg je na njih pao gnev policije. Braneći se od napada oko 600 policajaca (u kancelariji je bilo samo jedanaest Pantera) branili su ne samo svoje živote, već, što je još važnije, svoja postignuća u crnačkoj zajednici oko njih, kao i napadnutu ideju oslobođenja crnaca. Kad god crnci u borbi pribegnu samoodbrani, posebno oružanoj, ona zvanično biva izvrnuta i iskrivljena i na kraju poistovećena sa kriminalnom agresijom. S druge strane, kada policajci očevidno vrše dela kriminalne agresije, zvanično se brane „opravdanim napadom“ ili „opravdanim ubistvom“.
Ideološke akrobatske karakteristike zvaničnih pokušaja da se objasni postojanje političkog zatvorenika ne završavaju se izjednačavanjem pojedinačnog političkog čina sa pojedinačnim krivičnim delom. Politički čin se definiše kao kriminalni kako bi se diskreditovali radikalni i revolucionarni pokreti. Politički događaj se svodi na kriminalni događaj da bi se potvrdila apsolutna neranjivost postojećeg poretka. U razotkrivajućoj protivrečnosti, njujorški sud se odupreo opisu suđenja “Panter 21” kao „političkog“, ali je tužilac kao dokaz zločinačke namere podneo literaturu koja predstavlja, kako je naveo, političku ideologiju Partije Crnih pantera.
Pravni aparat označava crnog borca za oslobođenje kao kriminalca, što je podstaklo Niksona, (potpredsednik Spiro) Agnju, (guverner Kalifornije Ronald) Regana i dr. da tokom procesa svojom demagogijom mistifikuju milione Amerikanaca čija su čula otupela i čije su kritičke moći nagrižene kontinuiranim napadima rasističkom ideologijom.
Kako se crnački oslobodilački pokret i druge progresivne borbe uvećavaju u veličini i intenzitetu, pravosudni sistem i njegov produžetak, kazneni sistem, postaju ključno oružje u borbi države za očuvanje postojećih uslova klasne dominacije, dakle rasizma, siromaštva i rata.
Zatvor je ključna komponenta državnog aparata prinude, čija je prevashodna funkcija da obezbedi društvenu kontrolu.
Godine 1951. V.E.B. Du Bojsa, kao predsednika Mirovnog informativnog centra, savezna vlada je optužila za „propust u registrovanju kao agenta stranog principala“. Razmatrajući ovo iskušenje, koje se dogodilo u devetoj deceniji njegovog života, on je skrenuo pažnju na zatočenike u državnim zatvorima:
Ono što mi ledi krv u svom ovom iskustvu je sigurnost da su hiljade nevinih žrtava danas u zatvoru, jer nisu imale ni novca ni prijatelja da im pomognu. Oči sveta bile su uprte u naše suđenje uprkos očajničkim naporima štampe i radija da potisnu činjenice i zamagle stvarna pitanja; oslobodili su me hrabrost i novac prijatelja i stranaca koji su se usudili da zastupaju principe; ali samo Bog zna koliko je onih koji su bili nevini kao ja i moje kolege su danas u paklu. Oni se svakog dana pomaljaju na zatvorskim vratima ogorčeni, osvetoljubivi, beznadežni, uništeni. A u ovoj vojsci unesrećenih, procenat crnaca je zastrašujuć. Štitimo i branimo senzacionalne slučajeve u koje su umešani crnci. Ali veliki broj uhapšenih ili optuženih crnaca nema odbranu. Postoji očajnička potreba za organizacijama širom zemlje koje bi se suprotstavile ovom nacionalnom reketu u kojem se vozovima u zatvore odvoze svezane gomile siromašnih crnaca bez prijatelja.
Prošle su skoro dve decenije pre nego što je ono što je Du Bojs shvatio prilikom sopstvenog susreta sa pravosudnim sistemom široko prihvaćeno. Brojni faktori su se udružili da transformišu kazneni sistem u važno polje borbe, kako za zarobljenike koji su unutra, tako i za mase koje su napolju. Uticaj velikog broja političkih zatvorenika i na zatvorsku populaciju i na masovni pokret bio je odlučujuć. Ogromna većina političkih zatvorenika nije dopustila da lišavanje slobode ograniči njihove vaspitne, agitacione i organizacione aktivnosti, koje nastavljaju iza zatvorskih zidova. A u toku razvitka masovnih pokreta oko političkih zatvorenika, velika pažnja je neizbežno bila usmerena na institucije u kojima su zatvoreni. Štaviše, politička prijemčivost zatvorenika — posebno onih crne i braon boje kože — povećana je i zaoštrena naletom agresivne političke aktivnosti koja je nastala u crnačkim, čikano i drugim potlačenim zajednicama. Konačno, glavni katalizator intenzivirane političke akcije u zatvorima i oko njih proizašao je iz transformacije osuđenika, prvobitno proglašenih krivim za kriminalna dela, u uzorne političke militante. Njihovi strpljivi edukativni napori u domenu razotkrivanja specifičnih opresivnih struktura kaznenog sistema u odnosu prema širem ugnjetavanju od strane društvenog sistema imali su dubok uticaj na njihove kolege zatvorenike.
Zatvor je ključna komponenta državnog aparata prinude, čija je prevashodna funkcija da obezbedi društvenu kontrolu. Njihova etimologija pojma „kazneno-popravni zavod“ daje naznaku ideje kontrole koja stoji iza „zatvorskog sistema“ u samom njegovom začetku. Kazneno-popravni zavod je projektovan kao mesto za vršenje pokajanja za zločin protiv društva, fizičko i duhovno pročišćenje od sklonosti da se izazivaju pravila i propisi koji nalažu potpunu poslušnost. Dok se ogrtao buržoaskom aurom univerzalnosti — utamničenje je trebalo da prožme kroz sve klasne nivoe, pošto je zločin trebalo da se definiše delom, a ne počiniocem — zatvor je zapravo delovao kao instrument klasne dominacije, sredstvo zabrane upada neimućnih među imućne.
Pojava zločina je neizbežna u društvu u kojem je bogatstvo nejednako raspoređeno, što je stalni podsetnik da se proizvodne snage društva kanališu u pogrešnom pravcu. Većina krivičnih dela ima direktnu vezu sa imovinom. Zločini, sadržani u samom konceptu imovine, predstavljaju duboke, ali potisnute društvene potrebe koje se izražavaju u antisocijalnim oblicima delovanja. Spontano proizvedena od strane kapitalističke organizacije društva, ova vrsta zločina je istovremeno i protest protiv društva i želja da se učestvuje u njegovom eksploatatorskom sadržaju. Ona dovodi u pitanje simptome kapitalizma, ali ne i njegovu suštinu.
Izvor: historyisaweapon.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i otvoreno pismo koje je Džejms Boldvin poslao Anđeli Dejvis povodom njenog hapšenja 1970. godine.