Norveški dramski pisac, romanopisac, pesnik i libretista Jun Fose smatra se jednim od najvažnijih pisaca našeg doba. Od sredine devedesetih njegove drame su doživele neverovatan međunarodni uspeh i izvođene su preko hiljadu puta širom sveta. Njegova dela su prevedena na više od pedeset jezika. Danas je Fose jedan od najizvođenijih živih dramskih pisaca na svetu, ali je nastavio da piše romane, priče i poeziju izuzetne književne vrednosti.
Ipak, doskora domaća čitalačka publika nije mogla da se susretne s monografskim izdanjem izbora iz Foseovog dramaturškog stvaralaštva. Ta joj je mogućnost pružena tek ovogodišnjim izdanjem Foseovih „Izabranih drama“ u prevodu Radoša Kosovića (u čijem prevodu je Blum izdavaštvo upravo objavio znameniti Foseov roman „Melenholija), još jednim plodom saradnje izdavačke kuće IPC Media sa programom Kreativna Evropa Evropske unije kroz projekat „Objedinjujuća snaga različitostvi: evropska književnost kroz vreme, žanrove i jezike“ U ovaj izbor ušle su drame „I nikada se nećemo rastati“, „Ime“, „Neko će doći“, „Dete“, „Sin“, „Noć peva svoje pesme“ i „Letnji dan“.
Čak i u svojim prvim predstavama Jun Fose pokazuje ono što će se vrlo brzo ispoljiti kao njegova dramska odlika – poetski dijalog, ponavljanja i odsustvo oštro definisanih konflikta, koji čine srž zapadnjačke drame. U njegovom komadu „Neko će doći“, jednoj od najpopularnijih njegovih drama, prvi put izvedenoj u Pekingu oktobra 2010, muškarac i žena se sele u staru kuću na obali. Naizgled se ništa ne dešava. Nadaju se da će tu živeti zaštićeni od okolnog sveta i ponavljaju bajalicu koja predstavlja naslov predstave: „Neko će doći“. Kada im neočekivano svrati sused, u njih se uvlači osećaj neizvesnosti. Ali očekivanog obračuna nema. Poslednji redovi su odjek ranije bajalice: Uvek ćemo biti / sami jedno s drugim / bićemo / sami jedno u drugom.
To ne znači da nedostaje konflikta, kao kada piše o mladim parovima koji su se skućili ili to planiraju. To ilustruju drame „Ime“, „Dete“ i „Noć peva svoje pesme“. U njima zatičemo više ili manje očigledne antagonizme između dece i roditelja – nerazumevanje, tišinu i usamljenost. Foseov junak zadržava svoje misli i osećanja za sebe, zbog čega ne znamo šta je to što ljude nagoni na određene postupke, kao i šta naša srca zapravo znaju jedno o drugom.
Takođe ne treba zaboraviti izrazitu nežnost Foseovih opisa ljudi i scena. Oni su često uzeti iz priobalnih krajolika u kojima je odrastao. Uprkos tome, često se dolazi u iskušenje da se pisac nazove realistom. Njegove blede slike društva u krizi izranjaju iz razvojne kupke: jaz između grada i sela, gradovi koji se prazne, starije generacije koje čekaju da raseljena deca dođu u posetu, osećaj izgubljenosti u novom dobu, osećaj da nigde ne pripadamo.
Related
Jun Fose: Nečujni jezik (Predavanje povodom Nobelove nagrade)Iz tog korpusa Jun Fose piše o usamljenosti, patnji i smrti, ali i o nadi koja ispunjava staricu u „Letnjem danu“ dok sa prozora posmatra more, na kojem je, jednog dana njen suprug, ploveći u čamcu, nestao: Bila sam ništa / I ujedno sam osećala / da na neki način sijam / U dubini duše / iz tog praznog mraka / osećala sam da prazan mrak sija / tiho / ne značeći ništa / ne govoreći ništa / mrak je sijao u meni.
Dramaturgija Juna Fosea često se naziva nedramatičnom. Zagovornici takvog mišljenja nisu uspeli da uvide da on stvara neizvesnost drugačije nego Ibzen, Strindberg i O’Nil, niti da se on ne uklapa u realistični mejnstrim evropske drame poslednjih decenija, čiji su glavni predstavnici Sara Kejn, Mark Rejvenhil i Marijus fon Majenburg. Jun Fose je odabrao svoj put rano, krećući se sve dublje u egzistencijalno, delimično religiozno obojeni dramaturški postupak, jedinstven u savremenom teatru.