Kada sam bio u nižim razredima srednje škole, dogodilo se to bez ikakve najave. Nastavnik je tražio od mene da čitam naglas. Preplavio me je iznebuha strah koji me je savladao. Delovalo je kao da sam se izgubio u strahu i da je taj strah bio sve što je od mene ostalo. Ustao sam i istrčao iz učionice. Zapazio sam razrogačene oči učenika, kao i nastavnika, kako me prate pogledom. Svoje čudno ponašanje pokušao sam da objasnim rečima da sam morao u toalet. Video sam po licima onih što su me slušali da mi nisu poverovali. A oni su verovatno pomislili da sam poludeo, da, ludeo sam.
I taj strah od čitanja naglas me je pratio. Posle nekog vremena sam sakupio hrabrost da zamolim nastavnike da me poštede čitanja naglas, pošto sam se jako plašio toga, jedni su mi poverovali i prestali su da me prozivaju, a drugi su mislili da se, na neki način, izmotavam sa njima. Iz tog iskustva sam naučio nešto važno o ljudima. Naučio sam mnoge druge stvari. Da, sasvim verovatno i nešto što mi omogućava da stojim ovde i čitam naglas danas pred publikom. Sada skoro bez imalo straha.
Šta sam naučio? Bilo je to, na neki način, kao da mi je strah oduzeo jezik i da moram da ga, da tako kažem, vratim. A da bih uspeo, to nisam mogao da uradim pod tuđim uslovima, nego pod svojim.
Počeo sam da pišem svoje tekstove, kratke pesme i priče. I otkrio sam da mi je to što radim pružalo osećaj sigurnosti, suprotno od straha. Pronašao sam, nekako, mesto unutar sebe koje je bilo samo moje i sa tog mesta sam mogao da pišem ono suštinski svoje. Sada, pedesetak godina kasnije, i dalje sedim i pišem, a i dalje pišem sa tog skrivenog mesta u sebi, mesta o kom, iskreno, ne znam mnogo više osim da postoji.
I šta onda čujete, ako slušate dovoljno pažljivo? Čujete tišinu. A, kao što je rečeno, samo u tišini možete čuti glas Boga. Možda.
Norveški pesnik Ulav H. Hauge napisao je pesmu u kojoj poredi čin pisanja sa detinjstvom u kom se pravi koliba od lišća u šumi, zavlači se u nju, zapale se sveće, sedi se i oseća sigurno u mračnim jesenjim večerima. Mislim da ta slika odgovara onome kako i sam doživljavam čin pisanja. I sada, kao i pre 50 godina. A saznao sam više, naučio sam da, bar za mene, postoji velika razlika između govornog i pisanog jezika ili između govornog i književnog jezika.
Govorni jezik često je monološko prenošenje poruke da bi nešto trebalo da bude ovako ili onako, ili je to retoričko prenošenje poruke sa ubeđivanjem ili ubeđenjem. Književni jezik nikada nije takav, on ne obaveštava, to je pre značenje nego poruka, ima svoje biće. I u tom smislu, dobro pisanje i propovedanje bilo koje vrste očigledno stoje nasuprot jedno drugom, bilo da je ta propoved religijska, politička ili kakva druga. Kroz strah od čitanja naglas zašao sam u samoću, što manje-više i čini spisateljski život, i tu sam ostao.
Napisao sam mnogo proze i drama. A, naravno, dramu karakteriše zapisani govor u kom su dijalozi, razgovori, često i samo namera da se govori ili ono što bi se dalo naći u monologu, deo poetskog univerzuma, deo nečega što nije tu da bi prenosilo, nego ima sopstveno biće, postoji. A što se proze tiče, Mihail Bahtin je u pravu kada tvrdi da izraz, sam čin pripovedanja, u sebi sadrži dva glasa. Pojednostavljeno rečeno: glas osobe koja govori, koja piše, i glas osobe o kojoj se govori. Oni se često sliju u jedan, tako da je nemoguće reći čiji je to glas. To jednostavno postaje dvostruko zapisani glas, a to je, naravno, takođe deo pisanog univerzuma i njegove logike.
Sve i jedno delo koje sam napisao je, da tako kažemo, fiktivni univerzum po sebi, svet za sebe. Svet koji je novi u svakom komadu, svakom romanu. Ali i dobra pesma, pošto sam pisao i mnogo poezije, takođe je svet za sebe, odnosi se najviše na sebe. A onda neko ko čita može da uđe u taj univerzum koji je pesma, i jeste, to je više zajedništvo nego opštenje. Zapravo, to verovatno važi za sve što sam napisao. Jedno je sigurno: nikada nisam pisao da bih se izrazio, kako se to kaže, nego pre da bih pobegao od sebe.
A to što sam završio kao dramski pisac, da, šta kažem na to? Pisao sam romane i poeziju i nisam imao želju da pišem za pozorište, ali sam vremenom to uradio jer mi je – u okviru inicijative finansirane iz javnih fondova da se piše više norveških drama – ponuđena suma koja mi je, kao siromašnom piscu, delovala izdašno da napišem uvodnu scenu za komad, a završilo se tako što sam napisao ceo komad, taj moj prvi, a i dalje najizvođeniji, Neko će doći.
Prvi put kada sam pisao komad ispostavio se kao najveće iznenađenje u mom celokupnom spisateljskom životu. Zato što sam i u prozi i u poeziji pokušavao da napišem nešto što se obično ne može izreći uobičajenim govornim jezikom. Jeste, tako je. Pokušao sam da saopštim neizrecivo, što je i navedeno kao razlog da mi bude dodeljena Nobelova nagrada.
Najvažnija stvar u životu ne može se izreći, može se samo napisati, da parafraziram čuveni citat Žaka Deride. Dakle, pokušavam da nađem reči za nečujni govor. A kada sam pisao drame, mogao sam da se koristim nečujnim govorom, bezglasne ljude, sasvim drugačije nego u prozi i poeziji. Sve što je trebalo da uradim bilo je da napišem reč pauza i nemi govor je bio tu.
U mojim dramama je reč pauza bez sumnje najvažnija i najčešće korišćena reč: duga pauza, kratka pauza ili prosto pauza. U tim pauzama može da bude tako mnogo toga, ili tako malo. To nešto se ne može izreći, to nešto ne želi da bude izrečeno ili je najbolje izrečeno tako što se ništa ne kaže.
Ipak, prilično sam siguran da je ono što najviše govori u pauzama tišina. U mojoj prozi sva ponavljanja možda imaju sličnu svrhu kao pauze u mojim dramama. Ili to možda ja tako mislim, da ako nečujni jezik postoji u komadima onda postoji i iza pisanog jezika romana, pa ako želim dobro da pišem, onda i i taj nečujni jezik mora da bude izražen, na primer u Septologiji, upravo taj nečujni jezik, da iskoristim nekoliko jednostavnih, konkretnih primera, govori da prvi Asle i drugi Asle mogu da budu i ista osoba, a da je ceo dugi roman, od oko 1.200 strana, možda pisani izraz onoga što je sada izdvojeno.
Ali nemo obraćanje, ili nečujni jezik, javlja se uglavnom iz celokupnog dela. Bilo da je to roman ili komad, pozorišna predstava, nisu delovi ti koji su važni sami po sebi, važna je celina, koje takođe mora da bude sadržana u svakom detalju. Ili bih mogao da se usudim da govorim o duhu celine, duhu koji na neki način govori i iz blizine i velike daljine. I šta onda čujete, ako slušate dovoljno pažljivo? Čujete tišinu. A, kao što je rečeno, samo u tišini možete čuti glas Boga. Možda. No, vratimo se na zemlju, želim da spomenem još nešto što mi je donelo pisanje za pozorište.
Pisanje je samotno zanimanje, kao što rekoh, a samoća je dobra, sve dok, da citiram još jednu pesmu Ulava H. Haugea, put za povratak drugima ostaje otvoren. A ono što me je privuklo kada sam prvi put video na sceni nešto što sam napisao bilo je upravo suprotno samoći, jeste, bilo je to zajedništvo, stvaranje umetnosti kroz deljenje umetnosti, i to mi je ulilo snažan osećaj sreće i sigurnosti. To otkriće me je od tada stalno pratilo i verujem da je igralo ulogu u tome što nisam prosto nastavio, mirne duše, nego sam osećao neku vrstu sreće čak i pri lošim izvođenjima svojih komada.
Pozorište je zaista veliki čin slušanja, reditelj mora, ili bi bar trebalo, da sluša tekst, onako kako ga glumci slušaju i slušaju jedni druge i reditelja, i onako kako publika sluša celo izvođenje. A čin pisanja za mene znači slušanje: kad pišem, nikada se ne pripremam, ništa ne planiram, pristupam mu slušajući. Dakle, ako hoću da upotrebim metaforu za čin pisanja, ona bi morala da bude o slušanju. Otud, a skoro da to nije potrebno ni reći, pisanje podseća na muziku.
Related
Gabrijel Garsija Markes – “Samoća Latinske Amerike” (Nobelovo predavanje)A u svoje vreme, dok sam bio tinejdžer, do pisanja sam došao manje-više direktno iz bavljenja isključivo muzikom. Zapravo sam sasvim prestao i da sviram i da slušam muziku i počeo sam da pišem, a u onome što sam pisao pokušao sam da stvorim nešto nalik onome što sam doživljavao dok sam svirao. To sam radio tada, a to radim i danas.
Još nešto, možda pomalo čudno, jeste to što u određenom trenutku dok pišem steknem utisak da je tekst već napisan, negde van mene, ne u meni, i da samo treba da ga zapišem pre nego što nestane. Povremeno to mogu da uradim a da potom ništa ne menjam, nekad moram da tragam za tekstom pišući ga iznova, da izbacujem i redigujem, i pažljivo nastojim da iznesem tekst koji je već bio napisan.
I ja, koji nisam želeo da pišem za pozorište, završio sam radeći samo to petnaestak godina. I komadi koje sam napisao bili su čak i izvođeni, a vremenom su postavljani na scene u mnogim zemljama. Još ne mogu u to da poverujem. U život je zaista teško poverovati. Baš kao što ne mogu da poverujem da sada stojim ovde i pokušavam da iskažem neke manje ili više smislene reči o tome šta znači pisati, u vezi s tim što mi je pripala Nobelova nagrada za književnost. A to što sam nagrađen ima, koliko sam shvatio, veze i sa mojim dramama i sa prozom.
Pošto sam godinama pisao samo dramske komade iznenada sam osetio da mi je toga dosta, da, i više nego dosta, i rešio sam da prestanem da pišem drame. Ali pisanje mi je postalo navika i ne može se živeti bez njega – možda to možete, poput Margaret Diras, nazvati bolešću – tako da sam rešio da se vratim tamo gde je sve počelo, da pišem prozu i druge vrste tekstova, onako kako sam radio deceniju pre nego što sam debitovao kao dramski pisac. I to radim poslednjih deset, petnaest godina. Kada sam počeo ponovo ozbiljno da pišem prozu, nisam bio siguran da li to i dalje umem.
Prvo sam napisao Trilogiju, a kada sam za taj roman dobio Nagradu nordijskog saveta za književnost doživeo sam je kao veliku potvrdu da sam imao šta da ponudim i kao prozaista. Potom sam napisao Septologiju. I u procesu pisanja tog romana doživeo sam neke od svojih najsrećnijih trenutaka kao pisac. Na primer, kada jedan Asle zatekne drugog Aslea kako leži u snegu i tako mu spase život. Na kraju, kada prvi Asle, glavni lik, krene na svoje poslednje putovanje, brodom, starim ribarskim brodom, sa Aslejkom, svojim najboljim i jedinim prijateljem, da proslavi Božić sa Aslejkovom sestrom.
Nisam planirao da napišem dug roman, ali se on manje-više sam napisao i postao je dug roman, a mnoge delove sam napisao tako glatko da je sve odmah bilo kako treba. I mislim da sam tada najbliži onome što biste mogli nazvati srećom. Cela Septologija nosi u sebi sećanja na mnoga druga dela koja sam napisao, ali viđena u drugačijem svetlu. To što nema nijedne tačke u celom romanu nije izum. Jednostavno sam tako napisao roman, u jednom naletu, jednom stavu koji nije tražio tačku.
Rekao sam jednom u intervjuu da je pisanje neka vrsta molitve. I postideo sam se kada sam to video odštampano. Ali kasnije sam pročitao, donekle utešno, da je Franc Kafka rekao isto to. Pa, možda ipak?
Moje prve knjige su dočekane prilično lošim kritikama, ali sam rešio da ne slušam kritičare, da verujem u sebe i ostanem pri svome. Da nisam tako uradio prestao bih da pišem nakon što je objavljen moj debitantski roman, Crveno, crno. Kasnije sam dobijao uglavnom dobre kritike, pa sam čak počeo da dobijam i nagrade, a onda sam pomislio da je važno nastaviti po istoj logici, kad već nisam slušao loše kritike, onda ne treba da dopustim ni da uspeh utiče na mene, da treba da se držim svog pisanja i onoga što sam stvorio. I mislim da sam u tome uspeo i zaista verujem da ću nastaviti tako čak i pošto sam dobio Nobelovu nagradu.
Kada je objavljeno da sam dobio Nobelovu nagradu za književnost, dobio sam mnogo mejlova i čestitki i naravno da mi je bilo jako drago, većina čestitki bile su jednostavne i vesele, ali su neki ljudi pisali da su vrištali od radosti, neki da su bili ganuti do suza. To me je zaista dirnulo.
U mojim delima ima mnogo samoubistava. Više nego što bih hteo i da pomislim. Plašio sam se da sam, na neki način, možda doprineo tome da samoubistvo postane legitimno. Otud je ono što me je dirnulo više od bilo čega stiglo od ljudi koji su iskreno pisali da su im moja dela jednostavno spasla živote. Na neki način sam oduvek znao da pisanje može da spase živote, možda ga je čak i meni spaslo. A ako moja dela mogu da pomognu da se spasu životi drugih, ništa me ne bi činilo srećnijim.
Hvala, Švedska akademijo, što ste mi dodelili Nobelovu nagradu za književnost.
I hvala Bogu.
Izvor: Nobel Prize
Preveo: Matija Jovandić