Ples po trnju: Zašto je (i kako) zabranjivana Vajldova “Saloma” Oskar Vajld nikada nije video kompletno izvođenje svog komada, a “Saloma” je, umesto da je igra Sara Bernar, u Velikoj Britaniji izvođena samo tajno, amaterski sve do ukidanja zabrane 1931.

Krajem 1891. godine irski pesnik i dramatičar Oskar Vajld dohvatio se Biblije kao izvora inspiracije i vratio se priči o biblijskom liku koji ga je odavno oduševljavao: Salomi, tinejdžerki-zaverenici iz Novog zaveta i njenom zahtevu da dobije glavu Svetog Jovana Krstitelja na tanjiru kao nagradu za svoj izazovni ples. Vajld je već bio ljubitelj pripovetke “Irodijada” Gistava Flobera iz 1877. godine o Salominoj majci, i pomislio je da je sada na njega red da se okuša sa primamljivom pričom.

Autor tako uticajnih dela kao što su Važno je zvati se Ernest i Slika Dorijana Greja, Vajld se vinuo do slave ismevajući plitkost i površnost britanskog visokog društva. Ali uskoro će otkriti da će čak i najkultivisanija publika u Velikoj Britaniji biti raspoloženija da sebe prepozna u luckastoj farsi na pozorinici nego da razmisli o smelim novim pogledima na religijske priče iz starina. Pisac će se mnogo više namučiti da postavi svoju verziju Salome na britanske scene nego što je mislio.

“Cenzori su, očekivano, bili usplahireni ne samo zbog seksualnih, nego i zbog seksualno transgresivnih – incest i nekrofilija – strana komada”, napisao je istoričar umetnosti Sajmon Vilson u članku 2017. godine. “Moglo je da ih uznemiri i predstavljanje Salome kao moćne žene koja se ne pogađa na ravnoj nozi samo sa muškarcem, nego sa kraljem”.  

Objavljena na francuskom 1893. i prevedena sledeće godine na engleski, Saloma je tragedija u jednom činu koja proširuje horizonte glavnog lika više nego ijedna druga adaptacija. U Bibliji, a i u Floberovoj verziji priče, Irodijada je ta koja traži Jovanovu glavu. Ljuta zbog toga što je propovednik kritikovao njenu udaju za devera, kralja Iroda, kao nečistu, incestuoznu zajednicu, kraljica manipuliše svojom naivnom ćerkom da ona zatraži njegovo pogubljenje. “I donesoše glavu njegovu na tanjiru, i dadoše djevojci i odnese je materi svojoj”, navodi se u Jevanđelju po Mateju[1].

Dok Flober slika Salomu kao nedužnog piona u nezajažljivoj gladi njene majke da se osveti Jovanu, Vajld opisuje Salomine poteze kao potpuno samostalne i dobrovoljne. U njegovoj verziji događaja Saloma ne mari za to što joj je Jovan (u komadu nazvan Johanan Prorok) ružio majku. Salomi, u stvari, smeta to što je Johanan odbio njene vatrene romantične čari i povredio njen dragoceni ego.

“Kćeri Sodoma, ne prilazi mi!”, kaže Johanan Salomi u komadu. “Nego pokrij lice svoje velom, i pospi se pepelom po glavi svojoj, i idi u pustinju i potraži Sina Čovečjega”. Umesto odgovora, Saloma neprestano traži od njega da je poljubi. Slično većini britanske viktorijanske publike, Johananu je neprijatno zbog Salomine besramne seksualnosti i ne želi ništa da ima sa njom. Opasno sebična, tašta i gorda, Vajldova Saloma je sve samo ne nedužna. Dramatičar vidi Salomu kao nekoga ko plaši, a ne nekoga uplašenog.

Namerena da uništi čistog, čestitog i previše umišljenog propovednika koji odbija da je zadovolji, Saloma izvodi zavodljivi ples na rođendanskom slavlju svog očuha Iroda. Kada Irod, povodljivi kralj koji žudi za telom pastorke, ponudi Salomi velikodušni poklon iz zahvalnosti za ples, ona bez imalo zadrške zahteva da joj se donese Johananova glava na srebrnom poslužavniku. Radije bi da ima svog voljenog mrtvog nego da ostane živ.  Johanan odrubljene glave više ne može da beži od njene “ljubavi”.

“Nisi hteo ništa od mene, Johanane”, kaže Saloma mrtvom propovedniku. “Odbijao si me. Zborio si teške reči protiv mene. Odnosio se prema meni kao prema bludnici, kao prema obesnici… Pa, Johanane, evo me još žive, a ti, ti si mrtav, i tvoja glava pripada meni. Mogu sa njom šta mi je volja”

***

Na jednoj večeri u proleće 1892. godine francuska glumica Sara Bernar navodno je pitala Vajlda: “Zašto ne napišete komad za mene?” Odgovorio je: “Već jesam”. Nakon što je pročitala Salomu, Bernarova je pokazala entuzijastično zanimanje za to da se nađe u glavnoj ulozi, i probe su uskoro počele u Londonu.

Planirano postavljanje na scenu Palas teatra bilo bi izvođenje za istoriju, pošto je Bernarova jedna od najslavnijih ličnosti svog vremena i nema sumnje da bi blistala u toj ulozi. Ali poprilična nervoza prostrujala kroz uštogljenu viktorijansku Britaniju pred nastupajuću premijeru, pošto su detalji komada procureli do štampe.

U to vreme se lord komornik, najstariji zvaničnik u kraljevskoj porodici Ujedinjenog kraljevstva, ponašao kao pozorišni vratar i on je odobravao sve nove komade pre nego što budu postavljeni na scenu. Vladin zvaničnik Edvard Pigot, pošto ga je Pregledač Komada tako savetovao, odbio je odobrenje za Salomu, držeći da je suviše neprikladna i nemoralna za javnost. “Komad je napisao na francuskom – pola biblijskom, pola pornografskom – sam Oskar Vajld”, pisao je Pigot jednom kolegi. “Zamisli kako bi to primila prosečna britanska publika”.

Zvanično, komad je stopiran sa obrazloženjem da je to biblijska priča. “Niko od važnih ličnosti iz Biblije, a svakako ne Bog ili Isus Hrist, nisu mogli da se pojave kao likovi na sceni, koliko god da je produkcija bila puna poštovanja”, pisala je Ketlin Džonson, kustoskinja Britanske biblioteke, 2016. godine.  Međutim, protesti vezani za cenzuru Salome bili su daleko komplikovaniji od toga.

Uštogljena britanska publika 19. veka bila je iskreno prestravljena prikazivanjem tinejdžerke čija se požuda za muškarcem brzo, u samo jednom činu, pretvara u krvožednost. Pored toga što je preispitivao sveti biblijski kanon, Vajldov komad predstavljao je nešto za šta ta epoha nije bila do kraja spremna: za nasilnu mladu ženu koja dobija upravo ono što hoće.

A tu je i po zlu čuveni ples. Saloma prihvata “savet” predmeta svoje žudnje i stavlja na sebe veo – sedam velova, zapravo – a potom ih skida, jedan po jedan, na radost svog očuha. Didaskalije su primetno neodređene, prosto se kaže: “Saloma pleše ples sedam velova”. Ali koreografi se ni u prošlosti, kao ni danas, nisu ustručavali pred mnogim mogućnostima za bezobrazluke kakve ovo uputstvo nudi. U viktorijansko doba je takav striptiz smatran skandalom. Žene te epohe jesu bile sklone tome da se oblače slojevito, ali je trebalo da ti slojevi ostanu na njima.

Saloma je bila, na svaki mogući način, no-no. Vajlda je razbesnelo to što je lord komornik negirao njegovo pravo, a i pravo drugih engleskih dramatičara, na slobodno kreativno izražavanje. Načitani Irac bio je spreman da postavi na scenu sopstveni protest pojedinca protiv cenzure. “Pošto je bio svestan zabrane za komade sa biblijskim likovima, Vajlda to ne bi toliko razgnevilo da nije činjenice da su slikari i vajari to mogli da rade, a dramatičari nikako”, piše njegova biografkinja Barbara Belford u knjizi Oscar Wilde: A Certain Genius. Međutim, dodala je Belfordova, “zapretio je da će napustiti zemlju i preseliti se u Francusku”.

Vajld nikada nije uspeo da pogleda kompletno izvođenje svog komada. Iako je drama u Engleskoj objavljena 1894. praćena izuzetno provokativnim ilustracijama Obrija Birdslija, Saloma je na scenu postavljena samo u Parizu 1896. Vajld je tad već bio u zatvoru, osuđen na dve godine za “ogavne nepristojnosti” zbog veze sa drugim muškarcem. Trupa Théâtre de l’Œuvre predstavila Vajldovu viziju onako kako dolikuje, a čast da igra Vajldovu Salomu prvi put u istoriji pripala je francuskoj glumici Lini Munte. Pobrala je oduševljene kritike francuske publike, kojoj se, za razliku od engleske, dopalo što može da vidi nesputanu strast prikazanu na sceni. List Le Matin hvalio je Munteovu kao “apsolutno neverovatnu u njenoj surovoj senzualnosti”. Kao i njegova drama, i Vajld će na kraju potražiti sebi dom u inostranstvu. Posle izlaska iz zatvora 1897, preselio se u Francusku, gde je u siromaštvu i izgnanstvu proveo poslednje tri godine života. Umro je u Parizu 1900. sa 46 godina.

Boemski Pariz izvojevao je pobedu nad uštogljenim Londonom, koji se prvi usudio da upriliči privatno izvođenje Salome u maju 1905. To je urađeno, krajnje oprezno, u klubu Nju stejdž. Prva britanska glumica koja je igrala Salomu bila je Milisent Marbi. Ona, za razliku od Bernarove ili Munteove, nije bila profesionalna glumica. Preko dana je radila kao poštanska službenica. Etabliranim britanskim pozorišnim trupama sa svojim teatrima bilo je zabranjeno da čak i razmišljaju o izvođenju komada, pa su samo amateri mogli da ga igraju i da to prođe tako. Andergraund izvođenja Salome, namenjena samo probranoj publici, nastavila su da se tajno održavaju u Britaniji sve dok zabrana nije i zvanično povučena 1931. godine.

Kreativci nikada nisu prestali da izvode Salomu, neprečišćenu i pod svojim uslovima. Golotinja, seksualna požuda, mentalna oboljenja i vatreni politički komentari probili su se i dospeli do mnoštva omaža vremenski bližih nama. Britanski film Salomin poslednji ples iz 1988. godine, u režiji Kena Rasela, agresivnan je i bestidno erotičan, a prepliće stvarna Vajldova seksualna istraživanja sa postavljanjem njegovog čuvenog komada na scenu. U neobičnoj dokudrami iz 2011. godine Wilde Salomé, koja prati opsednustost Ala Paćina Vajldovim komadom, u glavnim ulogama su Paćino kao Irod, Džesika Čestejn kao Saloma i Kevin Anderson kao Jovan Krstitelj.

Kanadski režiser Atom Egojan snimio je 2023. godine Sedam velova, eksperimentalni film o operi zasnovanoj na komadu. Amanda Sejfrid igra Dženin, pozorišnu rediteljku sa mentalnim poremećajima koja se bori protiv stresa zbog produkcije Salome, opere Riharda Štrausa sa nemačkim prevodom Vajldovom komada kao libretom. Prikaz Dženinih simptoma direktna su paralela sa Salominom nesposobnošću da se nosi sa ekstremnim osećanjima. Film počinje da se prikazuje u američkim bioskopima od 7. marta.    

“Priča o Salomi nosi u sebi tako bogato nasleđe”, rekao je Egojan za Dedlajn. “Do nas stiže iz Biblije, a onda postaje osnova za taj izvanredan komad Oskara Vajlda, napisan tako da eksplodira od jezika ljudi koji opisuju ono što ne mogu da imaju”.

Više od veka nakon što je Vajld napisao Salomu taj komad ne prestaje da bude moćan motiv kulturne psihologije širom sveta. Teme fatalne zloupotrebe moći i sluđenosti zbog neuzvraćene ljubavi nikada neće prestati da budu važne i fascinantne. Bez obzira na to koja je epoha, Saloma će plesati svoj ples, zahtevati glavu na tanjiru i tvrditi da joj ona pripada.

Piše; E. R. Zarevič
Izvor: Smitsonijan magazin
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] U prevodu Vuka Karadžića