Pisci iz senke: Ko stoji iza knjiga bogatih i slavnih Pisci iz senke, njih 140, izašli su na svetlo dana i na konferenciji u Njujorku pokušali su da "razveju zablude o svom poslu".

Pisanje iz senke je diskretno zanimanje. Odavno se već podrazumeva da bi dobar pisac iz senke trebalo da bude nalik lepo vaspitanom detetu, onako kako se to nekada shvatalo: da se nit vidi, nit čuje. Otud je bilo neobično što se grupa od oko 140 pisaca iz senke okupila, kako su to uradili u ponedeljak na Menhetnu, da se ispričaju i proslave svoj rad uz nagrade, uvodne govore i okrugle stolove.

Jednodnevna konferencija, nazvana Okupljanje duhova, održana je u trenutku kada je pisanje iz senke sve traženije i priznatije kao zaseban vid umetnosti, nakon što se godinama odvijalo ispod žita.

“Stvaranje jedne ovakve zajednice zaista je vredno zbog prirode onoga čime se bavimo”, rekao je Danijel Pejzner, voditelj podkasta o pisanju iz senke pod nazivom Kako je rečeno, inače saranik pri nastanku 17 bestselera sa liste Njujork tajmsa. “Mi to radimo u vakuumu, sedeći sami u donjem vešu u našim radnim sobama. Ne izlazimo često. Zato mislim da nam je od koristi prilika da uporedimo beleške”.

Po hiljaditi put u svojoj karijeri pisca iz senke rekao sam samom sebi: to nije tvoja jbna knjiga!

Program događaja, održanog u Njujorškoj medicinskoj akademiji, u prostoriji obloženoj starim knjigama iz medicine u kožnom povezu, sa pogledom na Central park pod snegom, sastojao se i od okruglih stolova na teme pronalaska pravog izdavača za projekat, pitanjem može li veštačka inteligencija da istisne pisce iz senke kao suvišne i razgovora o tome koliko bi pisac iz senke trebalo da naplaćuje (konsenzus je: više). Ovo zanimanje ranije je bilo potcenjeno, pa je jedan od učesnika okruglog stola predložio da svako u publici udvostruči svoje tarife i na to doda još 20 odsto.

“Da li je dobro biti pisac iz senke? Parafraziraću Dikensa: Sad je najbolje vreme, jer nikada nije bilo toliko posla. Sad je najgore vreme jer je to postalo veoma konkurentno”, rekla je Madlen Morel, agentkinja specijalizovana za povezivanje onih koji pripremaju knjigu sa piscima iz senke.

Džodi Liper, koja je iz senke napisala 25 knjiga, među kojima je i saradnja sa kreatorom obuće Stivom Madenom, rekla je da joj je srce na mestu jer vidi nagrade kojima se piscima iz senke priznaje talenat. “Već dugo kruži ta predrasuda da su pisci iz senke ljudi koji nisu uspeli da napišu sopstvene knjige, da su, eto, tako neka piskarala”, rekla je ona.

Liperova i drugi pisci iz senke ističu da njihov posao ne zahteva samo dar za pisanje, nego i mnoštvo drugih veština, među kojima su i sposobnost za duge rasprave i žicu da izvuku živopisne priče iz sagovornika. Pisac takođe mora efektno da predstavi glas svog subjekta, tako da se čitaoci osećaju kao da priču slušaju pravo od osobe čije je lice na koricama.

“Osmislila sam ceo proces, kao da za svakog klijenta imam drugačiju aromu”, kaže Trejsi M. Luis-Gigets. Za jedan projekat možda sipa esencijalno ulje lavande u svoj difuzer, objasnila je, a za drugi bi mogla da iskoristi limun. To joj pomaže da se prenese u glas svog subjekta. Ona je na konferenciji u ponedeljak nagrađena za knjigu Sestrinstvo leči, iako na koricama stoji ime dr Džoj Harden Bredford. (Aroma za tu knjigu bila je limun-trava.)

Piše i pod svojim imenom, a za zbirku eseja Crna radost: Priče o otporu, otpornosti i obnovi osvojila je prošle godine nagradu Nacionalnog udruženja za unapređenje života obojenih ljudi.

“Pišem svoje, ali i dalje pišem dosta iz senke. Da budem iskrena, radim to zato što od toga plaćam račune”, kaže.

Dok mnoge poznate ličnosti i političari gaje privid da sami pišu svoje knjige, sve se češće priznaje i postojanje pisca iz senke, pa je ovo zanimanje postalo vidljivije. Saradnici u pisanju memoara poznatih ličnosti, što ume da bude neverovatno unosno za izdavače, sve su traženiji, tako da neki od njih svoj rad naplaćuju i šestocifrenim sumama.

Sfere u kojima rade mnogi pisci iz senke – memoari glumaca, muzičara, sportista, izvršnih direktora i gurua za samopomoć – donose onu vrstu knjiga u koje izdavači guraju mnogo novca, jer dobro poznati autor sa proverenom publikom može da proda milione primeraka. Neki od najbolje prodavanih knjiga dokumentarističke proze u prošloj godini bili su memoari nastali uz pomoć pisaca iz senke: Žena u meni Britni Spirs i Rezerva princa Harija.

Razvoj u ovoj oblasti pogoduje i piscima. Profesionalci često hoće knjigu sa svojim imenom: knjige mogu da pojačaju radnu biografiju ili pomognu pri dogovorima o držanju govora ili konsultantskom angažmanu. Tim autorima takođe su potrebni pisci iz senke.

Den Gerštajn, izvršni direktor Gotam gostrajtersa, agencije koja je učestvovala u organizaciji skupa u ponedeljak, rekao je da je ova oblast preplavljena bivšim novinarima, na primer.

“Pisanje iz senke je nešto najbolje što je moglo da se dogodi mnogim piscima, jer ne znam šta bi drugo radili. Nekadašnji urednici, nekadašnji novinari, nekadašnji osrednje uspešni pisci, sada bi verovatno radili u Starbaksu”, kaže Morelova, agentkinja, ističući da je ona sama upriličila spajanje sa piscima iz senke za više od 60 bestselera sa liste Njujork tajmsa.

Vrhunske pisce iz senke takođe hvale zbog književnog zanata, a neki izdavači čak ističu njihovo učešće u projektu, sugerišući time čitaocima i knjižarima da će memoari biti sočno i vešto napisani. Glumica Demi Mur izdašno je nahvalila spisateljicu iz njene senke, Arijel Levi iz Njujorkera, za saradnju u pisanju memoara Lice i naličje.

U svetlu toga koliko su pisci iz senke postali otvoreniji u vezi sa onim što rade, Dž. R. Meringer, traženi i naširoko hvaljeni pisac iz senke koji je sarađivao sa teniskom zvezdom Andreom Agasijem i koosnivačem Najki Filom Najtom, pisao je za Njujorker o izazovima pri radu na memoarima princa Harija.

Meringer je otkrio rasprave koje je imao sa Harijem oko pojedinih scena i opisao kako se smirivao kada bi se sukobili: “Po hiljaditi put u svojoj karijeri pisca iz senke rekao sam samom sebi: to nije tvoja jbna knjiga!”

Pa ipak, stigma sa ovog poziva i dalje nije do kraja skinuta, tako da se organizatori i učesnici skupa u senci nadaju da će taj događaj doprineti razvejavanju zabluda.

“Imate jako mnogo odgovornosti prema sopstvenom delu, sopstvenom izrazu, sopstvenoj priči”, kaže Holi Glison, nominovana za nagradu za knjigu koju je napisala sa kantri muzičarkom Mirandom Lambert. “Međutim, istina je da najvažnija dobro ispričana priča”.

Ali donekle je zadržana delikatnost oko otkrivanja toga da je pri pisanju knjige učestvovao i pisac iz senke. Da bi uopšte bili razmatrani za nagrade, knjigu je trebalo da prijave i zvanični autor i njihov suradnik, kao i da se saglase da će nagradu podeliti.

Pre dosta godina, priča Pajzner, bio je pozvan na zabavu u stan bivšeg gradonačelnika Eda Koča, i tamo se predstavio kao čovek koji je Kohu pomogao da napiše knjigu. Kasnije te večeri Koč ga je pozvao da popričaju. “Rekao mi je: Voleo bih da to više nikada ne spomeneš”, seća se Prajzner.

Čini mu se, kaže, da su ljudi dugo verovali da su te knjige napisane tako što je znamenita ličnost sve ispričala u diktafon, a onda je to odneto piscu iz senke da te misli i rečenice transkribuje.

“A nije tako, i mislim da čitaoci polako počinju da prihvataju da to nije tako. To nisu naklapanja koja su bogati i slavni izdiktirali skromnom piscu iz senke”.

Pišu: Elizabet A. Haris i Aleksandra Alter
Izvor: New York Times
Preveo: Matija Jovandić