Peter Vajs i estetika otpora Pitanje onoga šta se prikazuje u umetnosti, kao i toga ko dobija priliku da uživa i učestvuje u njoj, ključno je u onome što Peter Vajs pokušava da uradi, piše istoričar, prevodilac i pisac Mičel Abidor o "Estetici otpora" čuvenog nemačkog pisca.

(…)

Estetika otpora je roman – o njemu ću govoriti u jednini, a ne u množini, iako je objavljen u različitim tomovima – koji od čitaoca zahteva mnogo. U tri toma opisuju se aktivnosti grupe likova, listom radnika levičara, dok pružaju otpor nacizmu i fašizmu u Nemačkoj, Španiji, Francuskoj, Švedskoj i Čehoslovačkoj.

To je roman o političkom angažmanu i izboru. Ali je, kako pokazuje naslov, i o umetnosti i njenoj ulozi u društvu; o porukama kakve prenosi umetnost; i, možda i najvažnije, o tome kako bi gledaoci i čitaoci trebalo da nauče da budu aktivni čitači tih poruka. To je roman, ali i filozofska knjiga, istorija Evrope 1930-ih i 1940-ih, kao i izdašan traktat o istoriji umetnosti. Nije baš prikladno ili uputno reći: “Ovo je roman o…” U njegovom su središtu ideje, a ne zaplet. Estetika otpora odgovara na najavu koju je Vajs dao u prvom tomu: “Nije bilo razlike između društvene i političke materijalizacije i suštine umetnosti”. Estetika otpora je izraz potencijala revolucionarne estetike.

Vajs je rođen u Nemačkoj 1916. godine, ali je bio dugogodišnji državljanin Švedske, gde je i umro 1982. Pisao je na nemačkom, a najpoznatiji je kao autor jednog od najradikalnijih dramskih komada 1960-ih, Progon i ubistvo Žan-Pol Maraa, u scenskom izvođenju štićenika dnevne bolnice u Šarentonu, prema zamisli Markiza de Sada, obično navođenom kao Mara/Sad. U svom književnom i pozorišnom radu Vajs je stalno preispitivao žanrovske konvencije. U komadu Istraga iz 1965. godine dovedeno je i samo shvatanje autorstva. U tom “oratorijumu”, kako ga je nazvao Vajs, tekstovi 11 “pevanja” sastavljeni su isključivo od reči koje su izgovorile žrtve i počinioci sa Aušvickih procesa vođenih od 1963. do 1965. godine, dok je autor sveden na ulogu kreativnog urednika.

Gledanje na Estetiku otpora kao na književni ekvivalent filmovima Žan-Lika Godara moglo bi da bude od pomoći. Neprekidna nit kroz celu Godarovu karijeru je njegova potraga za odgovorom na pitanje: “Šta je to film?” Težio je tome da sazna šta film može i šta čini filmski jezik. Slično njemu, Vajs na oko 1.000 stranica Estetike otpora proširuje granice romana u smelim i, u svakom smislu te reči, revolucionarnim pravcima. Zidovi koji odvajaju roman od istorije, filozofije i estetike na kraju su porušeni.

Za Godara i korežisera Žan-Pjera Gorena je detaljna analiza jedne slike u Pismu za Džejn (1972) bila prikladna tema za film; isto tako Vajsovi likovi, mladi komunisti koji razumevanje umetnosti doživljavaju kao vid političke borbe, pomno proučavaju sliku Teodora Žerikoa Splav Meduze (1818-19) da bi u prikazu preživelih brodolomnika videli da je “izdvojena katastrofa postala simbol jednog životnog stanja. Sa prezirom okrećući leđa konformistima, brodolomnici na splavu predstavljali su tumaranje pripadnike jedne ranjive i nesrećne generacije koja je, u mladosti, doživela pad Bastilje”. Istorija i klasna borba su sama srž umetnosti.

Pitanje onoga šta se prikazuje u umetnosti, kao i toga ko dobija priliku da uživa i učestvuje u njoj, ključno je u onome što Vajs pokušava da uradi. On u prvom tomu izlaže svoju bazičnu tezu: “Od Vilhelma Majstera do Budenbrokovih je svet koji određuje atmosferu u književnosti bio viđen očima onih koji su ga posedovali. Ovo nije bio slučaj samo kada je reč o književnosti; likovi u romanu proučavaju dela klasične umetnosti da bi shvatili kako su njihovi autori prikazivali ili prikrivali ugnjetavanje masa. Klasa je, u estetici otpora, sastavni deo umetnosti; kao i često zanemareni znaci otpora klasnoj represiji”.

Svako delo sa kojim se susreću likovi u romanu zaljubljeni u umetnost opisano je do detalja: pokreti, boje korišćene pri slikanju, priroda izvajanih kipova. Umetnost se, dakle, doživljava dvostruko: najpre jednostavno kao objekat pred pogledom posmatrača, a potom kao odraz istorije iz koje je proizašla, klasa koje predstavlja i borbi koje prikazuje, svesno ili nesvesno. U sceni bitke u Angkor Vatu, “posvećeni despoti su od samog početka nadvladali smrt, dok su nebrojene mase, pesnica stegnutih oko balčaka mačeva i drški kopalja, stajale pred smrću žestoko telesni”.

Gledajući friz oltara u Pergamskom muzeju u Berlinu, mladi komunisti zaljubljeni u umetnost vide u okršaju Titana i grčkih bogova kako “sinovi i kćeri Zemlje ustaju protiv vladajućih sila koje su uvek nastojale da im otmu s mukom stečene plodove borbe”. Posmatranje umetnosti ne znači predah u otporu fašizmu; ono je sastavni deo te borbe. Prema Vajsu, teoretičari i istoričari umetnosti podbacili su u pravilnom shvatanju ovog friza koji zauzima ceo muzej, trenutno u procesu renoviranja:

Upućeni, stručnjaci, govorili su o umetnosti, hvaleći skladnost pokreta, usklađenost poteza; međutim, oni drugi, kojima pojam „kulture” nije bio blizak, krišom su zurili u razjapljene čeljusti [lava na frizu] i osećali zamah šape na sopstvenom telu.

Književnost, stvaralački cilj kom teži glavni lik u romanu (delimično zasnovan na samom Vajsu) takođe biva podvrgnuta pomnom i nekonvencionalnom čitanju. Kafka u Zamku (1926) nije pisac očajanja. Naprotiv, kaže nam se da je “ono što je Kafka napisao proleterski roman”, vodič za političko delovanje koje “ne govori o pojedinačnom slučaju, nego o celokupnom postojanju, koje ne nosi u sebi nadu, ali nosi u sebi delanje”. Kafkin K, koji nikada ne odustaje od svog naizgled besmislenog zadatka da se domogne zamka, zapravo je primer čuvenog “pesimizma uma, optimizma volje” Antonija Gramšija.

Koliko god da je anonimnom glavnom liku iz knjige važno da postane pisac, borba protiv fašizma, i za socijalizam, ipak je najvažnija. Komunistički pokret bio je najznačajnija revolucionarna sila tog vremena, a članovi komunističkih partija svuda u svetu suočavali su se sa preokretima na sovjetskoj liniji. To je od njih zahtevalo da se bave pravom političkom akrobatikom pri pokušajima da ostanu ne samo na rigidnoj partijskoj liniji, nego i u životu, jer je aktivizam vodio i u smrt od ruke fašističkih vlasti, a neslaganje u smrt od ruke drugova. Istorijski primer Vilija Mincenberga, odanog komunističkog propagandiste koji je stradao od Staljinove ruke kad je počeo da sumnja u ispravnost sovjetske linije, lebdi nad stranicama romana, a njegova misteriozna smrt stalan je podsetnik na to koliko je opasno biti komunista.

Vajs precizno opisuje njihove akcije i pažljivo navodi prava imena ovih boraca osuđenih na propast, boraca koji odbijaju da gube nadu čak i u poduhvatima osuđenim na propast. Svojim herojstvom zaslužili su makar toliko

Vajs opisuje koliko su neutralni Šveđani radi da ostanu u dobrim odnosima sa Nemačkom i kako su više nego voljni da uhapse i deportuju nemačke disidente koji žive u njihovoj zemlji. Ali svako je, bio on drug ili neprijatelj, potencijalna pretnja. Nemački komunisti iz romana ne žive u strahu samo od nacista, nego i od svojih kamarada, vazda spremnih da namirišu bilo kakvo odstupanje od linije: “Iza borbe protiv nepravde i eksploatacije bila je borba čoveka protiv čoveka, a ta borba vođena je sa jednakom žestinom kao i protiv neprijatelja”. Ipak, niko nije smatrao da ga u tome pokreće lični interes. “Sve njihove aktivnosti vođene su isključivo potrebama Partije”.

Likovi se upuštaju u duge političke rasprave, prepiru se oko stavova komunističkog vođstva, traže načine da poravnaju partijsku liniju sa stvarnošću koju svakodnevno proživljavaju. Kako to kaže jedan komunista: “disidentski stav je kriminalni stav”. Raspravljaju o potrebi za jedinstvenim frontom sa socijaldemokratama i legitimnosti sovjetskog pakta sa nacističkom Nemačkom 1939. godine. U Španiji, kao pripadnici interbrigada koje su se borile rame uz rame sa španskim republikancima protiv Franka i njegovih italijanskih i nemačkih saveznika, komunisti polemišu o tome da li revolucionarne mere treba da budu sprovođene pre konačne pobede nad fašizmom ili odložene zarad pridobijanja srednje klase.

Moskovske procese i neverovatne ispovesti dugogodišnjih revolucionara neki odbacuju, a neki prihvataju. Ti istorijski događaji neki su od ključnih trenutaka Vajsovog ispitivanja romaneskne forme. Teme kakve smo navikli da čitamo u istorijskim knjigama predmet su detaljne rasprave na stranicama ovog izuzetnog romana.

Skoro svi likovi Estetike otpora zasnovani su na istorijskim ličnostima. To su muškarci i žene koji su pružali otpor usponu nacista u Nemačkoj i izgubili, koji su se borili protiv fašizma u Španiji i izgubili. Neki su se pobunili protiv Staljina, a i oni su izgubili. U trećem tomu, oni su usred svetskog rata, a i dalje pružaju otpor na svaki mogući način: iz egzila u Švedskoj ili se vraćaju tajno u Nemačku i osnivaju ćelije Komunističke partije po fabrikama i kvartovima, nestrpljivi da se uključe u samo srce stvari uprkos ogromnim rizicima. Vajs precizno opisuje njihove akcije i pažljivo navodi prava imena ovih boraca osuđenih na propast, boraca koji odbijaju da gube nadu čak i u poduhvatima osuđenim na propast. Svojim herojstvom zaslužili su makar toliko.

Najpoznatija istorijska ličnost u romanu je Bertolt Breht, koji je neko živeo u Švedskoj pre nego što je otišao u Sjedinjene Američke Države. Dok je tamo, romaneskni Breht namerava da napiše istorijsku dramu o sukobima kraljevskih porodica u srednjovekovnoj Skandinaviji. Zadužuje veću grupu pomoćnika i poštovalaca da mu prikupe dokumentaciju za rad. Vajsovo pripovedanje zapleta nedovršenog komada prava je majstorska lekcija o književnosti kao proizvodnom procesu. Zapanjeno posmatramo kako Breht pretvara dvorske ličnosti od pre šest vekova u avatare klasne borbe današnjice.

Brehtovu čuvenu egocentričnost Vajs prikazuje jednom jednostavnom slikom: protagonista, koji je deo istraživačkog tima (a koga Breht ignoriše kao da ga nema), nam kaže: “Borio sam se s mišlju da bi trebalo da mi dovoljna čast bude to što mi je dopušteno da mu uđem u kuću, i pomislio sam da je mogao da nam ponudi čašu vode”.

Dok se roman privodi kraju, saznajemo da su mnogi likovi koje smo pratili bili članovi nemačkog izdanka pokreta otpora poznatog kao Crveni orkestar. Ova grupa, sastavljena delom od komunista, a delom od antinacistički nastrojenih aristokrata i oficira na visokim položajima u nemačkom društvu, prenosila je vojne podatke Sovjetima. Evo otpora u njegovom najodvažnijem obliku. Držanje članova ove grupe nakon hapšenja bilo je, uz retke izuzetke, herojsko. Dok su odvođeni na gubilište, većina njih se netremice suočila sa smrću. Stranice koje opisuju sudbinu ovih boraca pokreta otpora predstavljaju vrhunac celog romana, definiciju politika i života u znaku otpora.

Ima istoričara koji nisu bili blagonakloni prema grupama koje su pružale otpor, tvrdeći da je njihov učinak pre bio simboličan nego stvaran. Vajs to nipošto ne prihvata. Otpor je sam po sebi opravdanje:

Uprkos svim manama […] ipak su bili jači od onih koji nisu učinili ništa. […] Neprijatelj, zauzet kovanjem planova za novi život u nastupajućem miru, već je počeo da umanjuje, izvrće i ismeva sve što bi moglo da se prenese o njima, proglašavajući to trivijalnom fusnotom u borbi između velikih sila. […] Umrli su radeći ono što je moralo da se uradi”.

Estetika otpora predstavlja spomenik njihovim životima i žrtvama, kao i mogućnostima umetnosti i njenoj ulozi u pružanju otpora zlu.

Piše: Mičel Abidor
Izvor: LA rivju of buks
Preveo: M. Jovandić

Pročitajte i kako su pisci odgovorili na uspon nacizma, odlomak iz knjige Izvori totalitarizma Hane Arent, tekst o tome šta su Nemci sanjali pod nacističkim režimom ili kako je Hans Falada opisao slom simpatizera nacionalsocijalizma u romanu Pijanac.