Kako su pisci odgovorili na uspon nacizma Često se misli da su pisci snažno reagovali na pad Vajmarske republike, ali knjige "Februar 1933: Zima književnosti" Uvea Vitštoka i "Književnost i politika" Roberta Muzila pokazuju da je istorija bila daleko složenija.

Tomas Man, Robert Muzil, Bertolt Breht, Hajnrih Man, Jozef Rot i Ernst Toler foto: Wikipedia

Na godine koje su prethodile usponu Nacističke partije se iz kulturološkog ugla često gleda kao na paradoks: Vajmarska republika se urušila dok je književna republika cvetala. Knjige Tomasa Mana i Roberta Muzila slate su u štamparije dok su se na ulicama fašisti tukli s komunistima. Ali to je paradoks tek prima facie.

Pad Vajmarske republike mnogim nemačkim piscima nije bio mnogo inspirativan. Neki su bili skrhani tegobama izgnanstva; mnogi su ubijeni; većina je radije htela da na sve to zaboravi. Ili, kako je to rekao Erih Kestner, koji je ostao u Nemačkoj u doba nacizma da bi je opisao, primetio: “Hiljadugodišnji rajh nema štofa za veliki roman”.

Februar 1933: Zima književnosti, nedavno objavljena knjiga kritičara i nekadašnjeg urednika Frankfurter algemajne cajtunga Uvea Vitštoka prikazuje kulturne krugove istog onog meseca kada je Hitler preoteo vlast i umnogome potvrđuje Kestnerovu presudu.

Uspon nacizma nije pratilo povećanje političke svesti muškaraca i žena od pera, nego njihova nespremnost da se suoče sa izazovom trenutka. Bilo je, naravno, izuzetaka. Neki su, poput Jozefa Rota, rano primetili opasnosti od hitlerizma. Neki su to kanalisali kroz poeziju, poput Bertolta Brehta, koji je napisao Nezadrživi uspon Artura Uija sa neprolaznim završnim stavom:

Takvo nešto nas je skoro savladalo;
Ali ne slavite još njegov poraz, ljudi!
Iako je svet ustao i kopile zaustavio
Materica što ga rodi ponovo se budi.

Ukidanje parlamentarizma jedva da je trajalo, kaže Vitštok, “nešto duže od podužeg godišnjeg odmora”. Odigralo se toliko brzo da ljudi zapravo nisu uspevali ni da sagledaju sve ono što je to nosilo sa sobom. Novinar Egon Kiš je, kada je doveden u sedište berlinske policije 28. februara 1933. godine, spazio dobro poznatog advokata Alfreda Apfela, zastupnika mnogih levičara. Kakva sreća, pomislio je Kiš, pa se ispostavilo da je pouzdani advokat tu, u stanici. “Hej, doktore Apfel, uhapsili su me”, viknuo je. “I mene”, odgovorio mu je on. Cela stanica, shvatio je ubrzo Kiš, bila je prepuna istaknutih Berlinaca.

Edvard Said naveo je da “iako je tačno da u književnosti i istorija ima herojskih, romantičnih, slavnih, pa i trijumfalnih epizoda iz života u izgnanstvu, one nisu mnogo više od mukotrpnih nastojanja da se prevaziđe obogaljujući žal otuđenja”. Izgnanstvo može da pruži određenu “originalnost vizije”, pisao je Said, ali može da dovede i do gubitka “kritičkke perspektive, intelektualne uzdržanosti, moralne hrabrosti”.

Umetnici su platili danak. Posleratne knjige Alfreda Deblina, napominje Vitštok, bile su “promašaji”. Klaus Man, sin Tomasa Mana, bilo je “nemoguće da pronađe oslonac na nemačkoj književnoj sceni”. Georg Gros slikao je dosadne mrtve prirode u Americi. Levičarski dramski pisac Ernst Toler se ubio u Njujorku.

Pruska akademija umetnosti, kaže Vitštok, ispostavila se kao “reprezentativan uzorak toga koliko je bio kilav otpor tadašnjih ustanova u Nemačkoj”. Tačno tako. Na čelo akademije je malo pre toga zaseo kompozitor i dirigent Maks fon Šilings. On je bio jedan od onih klasičnih primera (Rot ga je ismevao u eseju “Auto-da-Fe pameti”) – koji je za sopstvene profesionalne neuspehe krivio jevrejske kritičare. Vajmarsku republiku nazivao je “Semitanijom”. Umesto da obezbedi nezavisnost akademije, za šta je bio zadužen, on je počeo da je “čisti”.

Knjiga Uvea Vitštoka

Šilingsu su se prvi našli na meti Hajnrih Man i Kete Kolvic, koji su potpisali javni proglas sa pozivom Socijaldemokratskoj i Komunističkoj partiji da se zajedno odupru nacistima. Šilings je Odboru Akademije rekao da, iako nisu formalno prekršili nikakva pravila, u samom proglasu su nacisti nazvani “varvarima”, što bi onda moralo da se odnosi i na Bernharda Rusta, ministra prosvete, ujedno i poverenika akademije.
Šilings je u tome video, kako kaže Vitštok, “narušavanje neophodnog smisla za takt”. Kurtoazija u službi fašizma.

“Koren hrabrosti”, primetio je jednom Muzil, nije u srcu, nego je “umnogome u buđelaru”. Uzmimo Kolvicovu kao primer za to. Zarađivala je za život zahvaljujući ateljeu u akademiji za koji joj je rečeno da može da ga zadrži samo ako bi se “dobrovoljno “ povukla. Sa druge strane, pesnik Oskar Lerke više je voleo saradnju sa režimom od nedaća koje donosi besparica. Lerke je mislio da su se Man i Kolvicova upustili u retorički “terorizam” terajući ljude da se suprotstave Hitleru. On se, gledajući da zadrži apanažu, uvlačio Šilingsu; čak je i ostao u akademiji kada su njeni članovi primorani da se zakunu u “odanu saradnju” sa novim vlastima.

Kolebanja samog Muzila suočenog sa fašizmom mogu se napabirčiti čitanjem Književnosti i politike, izborom njegovih eseja, beleški i govora. Muzilov izdavač Ernst Rovolt je, kako je to formulisao Klaus Aman u prilično opširnom predgovoru, stavio “uvrtače palčeva1 na Muzilove šake”, rečima da bi nacisti mogli da mu zabrane knjige ako ih otvoreno kritikuje. Porediti taj savet sa stavljanjem “uvrtača palčeva” možda jeste preterano, ali je Muzil izdržavao i suprugu Martu i brinulo ga je što bi ona mogla da bude progonjena zbog svog jevrejstva ako bi on podigao glas. Osim toga, prema rečima jednog njegovih prijatelja, Muzil je bio “bojažljiv i pun strepnji do granice hiperopreznosti… uvek je osećao da ima razloga da se plaši”.

Za Muzila se ne bi se baš moglo reći da je bio hrabar, a u njegovo doba je nagrađivan kukavičluk. Klaus Man se, grupišući književni otpor oko mesečnika Die Sammlung, ponadao da bi se i Muzil možda priključio. Ali kada je u prvom broju, objavljenom septembra 1933. godine, otvoreno istaknuto da je cilj glasila da se odupre “novoj Nemačkoj”, Muzil je zatražio da bude skinut sa liste budućih saradnika. U oktobru je nacistička vlast objavila saopštenje sa zahtevom svim izdavačima da povuku knjige svih autora povezanih sa Die Sammlung-om.

To je potaklo Tomasa Mana da, pod pritiskom izdavača, ustvrdi da je bio doveden u zabludu u vezi sa politikom časopisa. Muzil, vazda oprezan, preduzeo je taj korak pre saopštenja nacista – jauknuo je i pre nego što je bio povređen.

Dužnost mu je, kaže Muzil, nalagala „da kritikuje“, ali je oprez zahtevao da se suzdrži. Zabeležio je, u privatnoj svesci, bahatost režima austrijskog kancelara Kurta Šušniga:


Obavezno predavanje iz eklezijastičke filozofije, represija svega što ima veze sa slobodnim duhom, a najskorije: popunjavanje položaja šefa katedre za anatomiju Univerziteta u Beču jako mladim čovekom koji je napisao rad o alpskoj frenologiji ili nečemu sličnom i bukvalno ništa više!

Ali se Muzil,
uopšte, uzdržavao da javno iznosi takve stvari. Tokom Prvog svetskog rata je, u patriotskoj groznici, otišao u vojsku, hvaleći mobilizaciju kao “atavistički mističnu”. Lekcija koju je naučio iz te epizode bila je da strasti mora da potčini razumu. Nikada više neće se zaletati u u političke pokrete, čak ni da bi se borio protiv fašizma. Počeo je da veruje da “pisac u javnoj areni” može samo da se nada da će biti tek nešto više od “bespomoćnog posmatrača”. Da je do takvog zaključka došao posle duge i jalove borbe, pa da čovek još i saoseća sa njim.

Odbrana kulture, rekao je Muzil, značila je otpor kolektivizmu, koji je, čak i kad je najdobroćudniji, nepomirljiv sa humanističkim vrednostima, dok je u svom najgorem obliku usmeren ka “golom obožavanje nasilja”. Održao je govor u kom je rekao da “totalna država” Benita Musolinija predstavlja pretnju po “slobodan duh”, dok su Nemci, umesto da protestuju zbog Hitlerovog prigrabljivanja moći, pokazali da im nedostaje čak i najmanja mera građanske hrabrosti: “duh se ponašao onako kako se telo ponaša pod artiljerijskom paljbom; sagnuo se i čučnuo u zaklon”.

Ali to bi moglo da se kaže i za samog Muzila. Čak iako mu je govor bio prilično mlak, odbio je da ga da u štampu. Kasnije, držeći predavanje u Bazelu 1935. godine, tvrdio je da se njegovi strahovi nisu “materijalizovali” – austrofašistički režim pokazao se “tolerantnim” i “teško da je ijedna dlaka” falila sa glave “slobodnog duha”. Nimalo vidovito, da ne kažemo nešto drugo.

Muzil se gnušao mitinga, slogana, protesta. Zaokružio je sledeće rečenice u svojoj svesci:

Pisac kaže: Nikada nisam bio u partiji. Uvek sam bio sam. Obavio sam svoju dužnost. Ali sad hoće da me spreče da to radim. Eto zato sam ovde.

To u sebi nosi, primećuje Aman, “atmosferu poslednje volje i testamenta” jer sažima Muzilovu netrpeljivost prema “političkom potčinjavanju” i “ropskoj odanosti”. Ali istih tih godinama zatičemo Muzila kako razmatra mogućnosti da se priključi Otadžbinskom frontu (Vaterländische Front,VF), političkoj organizaciji austrofašističke države.

Delom nadahnuta Musolinijevom Nacionalnom fašističkom partijom, ta organizacija bila je snažno prokatolički obojena. Nadajući se da će sebi obezbediti penziju za građansku službu – koju nikada nije dobio – Muzil se zapravo i učlanio u VF novembra 1936. To teško da je vrhunac moralnog integriteta.
Prevoditeljka Dženes Gril to što se Muzil učlanio objašnjava rečima da je VF bio “veran antinacionalističkim socijalističkim snagama”.
Ali to zapravo znači da su fašisti vodili dvostruje bitke: kancelar Engelbert Dolfus zabranio je Nacističku partiju, ali se to izjalovilo, dok je to što je iskorenio socijalistički pokret obezbedilo da antinacističke snage, pošto im je nedostajao najjači blok, izgube.

Nasuprot Amanovom insistiranju, VF nije bio “melting pot za sve one lojalne državi”, niti mu je nedostajalo specifične političke orijentacije: bio je reakcionaran, iako manje grub i nasilan od italijanskog ili nemačkog ekvivalenta, a netrpeljivost prema socijalizmu bila mu je u samoj srži.

Lako je, kaže Aman, sa sigurne distance videti to što se Muzil učlanio u VF kao “politički neodgovoran čin” ili “intelektualno samoubistvo”. Lako? Možda. Ali ne i pogrešno.

Ipak, Muzil je pokazao izvesnu smelost kada je govorio na Međunarodnom kongresu pisaca za odbranu kulture, održanom u Parizu 1935. Praktično svaki govornik hvalio je Sovjetski Savez na sva usta. Međutim, Muzil je rekao da se samom kolektivizmu – bio on levi ili desni – valja odupreti; kulturu, mislio je on, ne bi trebalo da diktira politika ili ideologija. Nemački pisac Bodo Uze uzvratio je da je Muzilov govor pokazao simptome bolesti “buržoaskog truljenja”, što je izjava koja je savršeno oslikavala mentalitet preobraćenika iz nacizma u staljinizam.

Sve ovo gruba je korekcija uzvišene nade da je književnost “nepriznato zakonodavstvo” društva. Pisac možda nije “bespomoćni posmatrač”, ali upravo politički pokreti, a ne pesnici, stvaraju istoriju. Bilo je junaka poput Tolera, koji je organizovao otpor intelektualaca nacizmu. Oni su pisali pamflete, potpisivali peticije, osnivali komitete. Ništa od toga se nije pokazalo važnim. Nemačku javnost su, primećuje Vitštok, pošto je odeljenje za književnost akademije izrazilo “glas intelektualaca nacije”, u stvarnosti paralisale sitne interne razmirice.

Breht je, u međuvremenu, predložio nekim drugovima da “naprave Schutzstaffel (odred za zaštitu, prim. prev) za ugrožene pisce”. Ali je Hajnrih Man ubrzo poljuljao Brehtovo pouzdanje: kako bi se to šačica tabadžija koji vole poeziju izborila sa nacističkim jurišnicima?

Piše: Gustav Jenson
Izvor: Jakobin
Preveo: Matija Jovandić

1 Srednjovekovna sprava za mučenje (prim. prev)

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: