Hans Falada o poroku alkoholizma u nacizmu i fašizmu Roman “Pijanac” u kojem Hans Falada opisuje psihofizički slom alkoholičara i simpatizera nacionalsocijalizma otkriva nam mnogo toga o jednom mračnom vremenu, ali i autoru

U avgustu 1944. godine, internacionalno najprodavaniji nemački autor, Hans Falada – rođen kao Rudolf Dicen – poslat je u nacistički psihijatrijski zatvor. Trezan prvi put posle nekoliko meseci, počeo je da piše roman Pijanac koji opisuje pad vlasnika malog preduzeća Ervina Somersa iz života sa buržujskim ugledom u strašan alkoholizam i hospitalizaciju. Napisan za samo dve nedelje, sitnim rukopisom na 24 lista papira, roman nudi neumoljivu tragikomičnu anatomiju nemačkog maskuliniteta. Ono što počinje serijom opažaja kućnih sitnica – paučina ostavljena iznad peći, „afera otirač“ – završava se zastrašujućom serijom prestupa: krađom, pretnjama nasiljem, pokušajem ubistva.

Iako se nacisti nikada ne pominju, teško je ne čitati Pijanca kao širi Faladin odgovor na društveni kontekst, pogotovo jer ga je napisao u tajnosti, uz veliki rizik. Prevod na engleski jezik iz 2019. godine daje romanu okvir od jezika levog centra, uz anti-Tramp otpor, opisujući Ervina Somersa kao malog biznismena koji se „hrabro bori da neutrališe sve opresivnije društvo“. Ali čitaoci koji traže junaka u Somersu biće razočarani kada otkriju anti-heroja par excellence. Do kraja romana, kroz neobičan spoj slabosti i tvrdoglavosti, Somers se potrudio pa pokaže da je on jedno i samo jedno: pijanac. Somersova afera sa intoksikacijom – poput Faladine, možda – manje je odgovor na nacionalsocijalizam nego što je kontrapunkt kolektivnim zločinima Nemačke.

Da bi fašizam uspeo, piše Umberto Eko u svom kultnom eseju „Urfašizam“,njegovi sledbenici se moraju osećati poniženo. Fašizam se hrani tim ponižavanjem – bilo ekonomskim, nacionalnim, rodno uslovljenim ili rasnim – i podstiče sledbenike da svoju frustraciju usmere na neprijatelje – druge za koje se, nekom tankom logikom, ispostavilo da su izvor svih društvenih problema. Prema Eku, „stalnim pomeranjem retoričkog fokusa, neprijatelji su istovremeno i prejaki i preslabi“. To omogućava pristalicama da budu i žrtve i osvajači, nadljudi i plemeniti autsajderi. U slučaju Nemačke, Hitler je iskoristio uštrojenje iz vajmarskog doba – rastuću nezaposlenost, žene u radničkoj klasi, ponižavanje iz Versaja – i prikazao ove frustracije kroz lik inherentno inferiornog, ali ipak lukavog i moćnog Jevreja.

Iako Ervina Somersa ne brine pretnja internacinalnog jevrejstva, on je samozvana žrtva – barem kada je pijan. Kako se njegova navika pogoršava, lekari, građani, šalterski radnici u bankama skupljaju se oko njegove supruge Magde sa mutnom feminističkom zaverom: Magda hoće da ga sredi, Magda želi njegovu imovinu, ona misli da bi trebalo da bude šefica. „Ne odgovara mi što izigravaš sebe ovde gore i pokušavaš da me grubo izvozaš, uz sve to pominjanje slepog pijanstva“, kaže joj Ervin, pre nego što zatraži razvod. „Trezan sam kao jegulja u vodi i deset puta pametniji i efikasniji od tebe.“ Pa ipak, kako priznaje na početku romana, Magda je vrhunski biznismen, aktivnija i preduzimljivija, „bolja u ophođenju sa ljudima“.

Iako je Somers, manje-više, svestan svojih ograničenja, na svakom koraku strah od sopstvene slabosti odvodi ga sve dublje u pijanstvo. „Oduvek sam bio osetljiv čovek“, kaže on u uvodnom delu romana, „kome su trebali saosećanje i ohrabrenje onih oko njega, mada ja to naravno nisam pokazivao i voleo sam da izgledam prilično sigurno i samozatajno“. Ova disonanca između njegovog privatnog ja i njegovog javnog identiteta stvara provaliju koju samo alkohol može popuniti.

U ključnim trenucima prilike za izvinjenje i samoispravljanje, manja ili zamišljena poniženja podstiču Somersa da pravi sebi probleme, bilo laganjem, pijenjem ili istresanjem na Magdu. Rezultat je često hipermaskulina groteska koju čak i Somers prepoznaje kao performans. Na primer, nakon što je satima pokušavao da se prebaci merdevinama preko zida „tvrdoglavošću koju pijanci razvijaju prema nemogućim zadacima“, Somers ulazi u kafanu pretvarajući se da ima pištolj u džepu. Preti da će pucati u jednu staricu i odlučan je „dobije strahopoštovanje i bude zao i da pokaže svoju moć nad ljudima“.

Pa ipak, ovi nasilni ispadi su zakomplikovani trenucima u kojima Somers likuje u „bolnom i sladostrasnom osećaju samoponižavanja“. Na početku romana, konobarica mu uputi pogled koji kao da „prodire do korena moje muškosti, kao da pokušava da sazna koliko sam muškarac; delovao je pozitivno fizički, nekako bolno, slatko drsko, kao da sam go pred njenim pogledom.“ Da je Somers imao uzrečicu, to bi moglo biti: Niže i niže, sve dublje i dublje!, što je osećanje koje se kod njega ponavlja u raznim oblicima. Pa šta onda pokreće Ervina Somersa? Da li se uništava alkoholom kako bi se, bar privremeno, osećao kao čovek? Ili – shrvan neuspehom da pokaže svoju ostvarenu muškost – na kraju čezne da bude osramoćen, zatvoren u kavez, potčinjen i prikazan kao ono zaista što jeste?

Somers je na kraju lišen slobode, delimično, zbog pretnji da će ubiti ženu tokom tuče oko njihovog srebra. Način na koji se ovo odigrava ubitačno je sado-mazohističan: „Pretpostavimo da ste morali odjednom da je poljubite, šapućući joj ljubavne reči?“ misli on dok se rvu, ali umesto toga kaže, “Sutra uveče ću doći i ubiti te.” Zgrabi kofer pun srebra i zatetura se. Nakon hapšenja, boravi u lokalnom zatvoru (koji mu je ironično, jednom davno doneo najveći poslovni ugovor), a zatim je premešten u ludnicu, gde provodi vreme praveći četke i proučavajući svoje kolege “degenerike”. Na kraju romana, obaveštava nas, zarazio se izbljuvkom iz posude za pljuvanje tuberkuloznog pacijenta kako bi umro „smrću koju je sam odabrao“.

Poput nacizma za nemački narod, i alkoholizam je za Somersa napitak koji pojednostavljuje stvari, privremeni predah od društvene nesreće i napetosti u njegovoj ličnosti.

Iako je godina Somersovog pada ostala nejasna, možda namerno, njegova iskustva su u potpunosti u skladu sa kontradiktornim pristupom alkoholu nacionalsocijalizma. Vođe Trećeg rajha alkoholičare su doživljavali kao bolesne i „asocijalne“. S druge strane, podsticalo se opijanje među vojnicima i milicijom. Nacisti su od početka koristili rituale pijenja da bi stvorili osećaj bratstva i pripremili svoje članove za nasilna dela. Pripadnici SA pili su i pevali tokom okupljanja u kafanama, izlazeći potom na ulice teturajući se i praveći nerede.

Kasnije, kako su svađe u barovima i ulične borbe eskalirale do masovnih ubistava i genocida, alkohol je, prema istoričaru Edvardu Vestermanu, služio kao podsticaj za ubistvo, lubrikant za muško vezivanje i sredstvo uz pomoć kojeg su se nosili sa okolnostima. U Gestapu su muškarci učestvovali u pijanim „proslavama pobede“ posle činova „oslobađanja od Jevreja“. U Poljskoj je jedna Jevrejka opisala miris zapaljenih leševa dok je posmatrala „grupu Gestapovaca koji su sedeli pored vatre, pevali i pili“.

Konzumacija alkohola među nemačkim civilnim stanovništvom, međutim, bila je tolerisana, ali se nije ohrabrivala. Tvrdokorni alkoholičari isterani su iz Volksgemeinschafta iliti „zajednice ljudi“, često provodeći godine i godine iza rešetaka. Od 350.000 ljudi koje su nacisti sterilizovali prema „Zakonu o sprečavanju nasledno obolelog potomstva“, hiljade su verovatno bili alkoholičari. Drugim rečima, kada je instrumentalizovna u slučajevima homosocijalnog zajedništva i masovnih ubistava, konzumacija alkohola je dobrodošla, ali kada se sprovodi samostalno, kao zavisnost ili trajna strast, pijanstvo je postalo „antidruštveno “, pretnja i za genofond i totalitarni poredak.

Ovo nas vraća na Ervina Somersa. Iako je on možda trun u oku postojećeg društvenog poretka, Somers ostaje simptom tog poretka na mnogo načina. Njegova nepraktičnost, nezadovoljstvo buržoaskim životom, želja da se uništi i opšte nezadovoljstvo, sve su to odlike koje Hana Arent pripisuje idealnom subjektu masovnih pokreta poput nacionalsocijalizma. Upravo su ljudi ovog tipa, prema Arent, bili najosetljiviji na Hitlerov kult i na sveobuhvatnu ideologiju nacionalsocijalizma, koji su im nudili slobodu „od haosa mišljenja“ i na kraju nastojali da „potpuno ugase individualni identitet. ”

Poput nacizma za nemački narod, i alkoholizam je za Somersa napitak koji pojednostavljuje stvari, privremeni predah od društvene nesreće i napetosti u njegovoj ličnosti. U Pijancu ponekad izgleda da Somers ne traži toliko bekstvo od disonance emaskulacije koliko hoće da u potpunosti utekne svom životu: “Bio sam najluđi i najpijaniji od svih”, kaže on, malo pre nesrećnog susreta sa dvojicom lokalnih lekara. „Osećao sam se apsolutno oslobođenim, zaista sam bio kamen koji hrli u provaliju – apsolutno sam prestao da mislim.“

Za razliku od filozofskih romana sa „palim“ pripovedačima (Kamijev Pad, na primer), Pijanac se opire pronalaženju bilo čega iskupiteljskog, dubokog ili korisno autentičnog u Somersovom podnapitom revoltu.

Pojmovi muškosti, poput fašizma i totalitarizma, uspevaju zahvaljujući kontradikciji. Koristeći teoriju kulturne hegemonije italijanskog pisca Gramšija, naučnici su dominantne oblike muškosti opisali kao „hegemonijske“. Da bi održala dominaciju, kaže Gramši, hegemonija lukavo uključuje ono što se čini subverzivnim za njene zakone. Primenjujući ovaj koncept na paradokse belačkog muškog stradanja, Kler Sisko King piše da „belački maskulinitet prevladava ne proterivanjem onoga što je Drugo, već žrtvovanjem sopstvenih fikcija kako bi se apsorbovao, asimilovao i stvorio prostor za Drugost, negujući na primer, narativ o muškoj snazi, agresiji i neranjivosti kako bi se prepustili ženstvenosti, pasivnosti i manjkavostima.”

Možda je tada Ervin Somers, sa svojom sado-mazohističkom žudnjom za ponorom, manje subverzivna tema za naciste, nego što je njihov neuspeh. U Elinor „la reine d’alcohol“, promućnoj konobarici koja je oličenje ljubavi prema piću, on je samo našao pogrešnog idola; trebalo bi da štedi svu svoju ljubav za Hitleru, usmeravajući svoje razorne nagone za nacističke ciljeve. Isto bi se moglo reći i za Faladu, zavisnika od alkohola i morfijuma, koji je pokušao da prepravi svoje knjige kako bi udovoljio nacistima, samo da bi dobio oštre kritike od nacionalsocijalističke štampe.

Šta onda da mislimo o politici Pijanca? Falada je mnogo rizikujući knjigu napisao u nacističkom azilu, istovremeno pišući i svoje antinacističke memoare Stranac u sopstvenoj zemlji. Iskreni, samopravdavajući i politički nedorečeni – ako su ovi memoari Faladin ego pod fašizmom, onda je Pijanac njegov id. Roman nudi pedantno seciranje nemačke maskuline psihe u vreme kada je nemačka muškost mobilisana da učestvuje u velikom genocidnom poduhvatu. Kao što sugeriše mračni tok nacističkog režima, krhkost i hipermaskulinitet muškaraca stupaju u opasnu intimnost sa nasiljem: „Ovde moramo izgledati tvrdo ili ćemo izgubiti rat“, napisao je jedan SS oficir kući svojoj supruzi, misleći na masovno ubistvo Jevreja. „Nema mesta sažaljenju bilo koje vrste.“

Ostaje, međutim, pitanje: Da li Pijanac dekonstruiše poniženje koje fašizam iskorišćava ili se, poput svog naratora, samo prepušta tom poniženju? Možda se odgovor krije u odbijanju romana da Somersovu sramotu pretvori u nešto plemenitije ili svarljivije. Za razliku od filozofskih romana sa „palim“ pripovedačima (Kamijev Pad, na primer), Pijanac se opire pronalaženju bilo čega iskupiteljskog, dubokog ili korisno autentičnog u Somersovom podnapitom revoltu. U stvari, neki od najsmešnijih odlomaka romana ismevaju Somersove sentimentalne napore da pronađe smisao u svojim izazovima. Ako se fašizam oslanja na zgodnu samoobmanu – prebacivanje krivice za svoje probleme na neku drugu podgrupu ili Drugog – onda je ova knjiga, koja bolno i detaljno beleži proces tog prebacivanja, potencijalni protivotrov fašističkoj mržnji.

Hans Falada je živeo mnogo života: bio je zavisnik od droge, prodavac semena krompira, pravio pronevere, bio nevoljni nacistički propagandista, pijanac, gradonačelnik pod sovjetima. Bio je, poput Hansa Kastorpa iz Čarobnog brega, vrsta osobe koja živi „ne samo svoj lični život, kao pojedinac, već i, svesno ili nesvesno, život svoje epohe i svojih savremenika.“ Iako veoma naivan na neki način – čak su i njegovi simpatizeri priznavali da „nije naročito dubok mislilac “ – Falada je imao talenat da ukaže na složene napetosti svog iskustva kao političkog subjekta. Posedovao je, prema rečima Džona Vileta, „izuzetno osetljivu političku podsvest“. Možda ovde, konačno, vidimo prikladnost pseudonima Rudolfa Dicena: Hans od „pametnog Hansa“, srećne lude iz bajke braće Grim i Falada, još jedne kreacije braće Grim, konj koji nastavlja da govori istinu, čak i nakon što mu kraljica odrubi glavu.

Piše: Clayton Wichham
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić