Kako je posleratni književni klasik doprineo skrivanju istine o vezama slikara s nacistima Zigfrid Lenc je u romanu "Čas nemačkog" lik slikara koji pruža otpor nacistima gradio prema ekspresionisti Emilu Noldeu. Istorijska istina je, međutim, drugačija…

Slike nemačkog umetnika Emila Noldea (1867-1956) bile su izložene nedavno u Muzeju Pabla Pikasa u Parizu u sklopu izložbe dela koja su nacisti klasifikovali kao “degenerična umetnost”. Njegova dela se, na prvi pogled, savršeno uklapaju u postavku, ali nedavna istraživanja pokazala su da su Noldeove veze sa nacizmom mnogo nijansiranije nego što je to otkriveno na izložbi.

Čas nemačkog – posleratni književni klasik

Nolde je, iako je bio jedna od mnogih žrtava opresivne reakcije Trećeg rajha na “degeneričnu umetnost”, bio i veliki pristalica nacizma. Međutim, stvaranju legende o Noldeu kao mučeniku režima dobrim delom je doprinela i ogromna popularnost Časa nemačkog (1968) pisca Zigfrida Lenca.

Korice izdanja ove knjige na francuskom jeziku, prodavane u knjižari Muzeja Pabla Pikasa, suptilno odražavaju jedno od Noldeovih dela, Farma u Hultoftu, koje je bilo predstavljeno na izložbi.

Čas nemačkog je odmah po objavljivanju doživeo ogroman uspeh i od tada je klasik posleratne nemačke književnosti. U Nemačkoj je i danas deo obavezne lektire

Radnja romana, smeštena u kontekst nacističke politike prema „degeneričnoj umetnosti“, prati sukob oca i sina. Delo se u književnoj formi bavi ključnim pitanjem posleratne Nemačke, Vergangenheitsbewältigung-om, što je pojam koji označava individualni i kolektivni napor nemačkog društva da se suoči sa sopstvenom nacističkom prošlošću.

Čas nemačkog je odmah po objavljivanju doživeo ogroman uspeh i od tada je klasik posleratne nemačke književnosti. Prodat je u više od dva miliona primeraka širom sveta i preveden na više od 20 jezika. I danas se izučava u Nemačkoj kao deo obaveznog školskog programa. Popularnosti romana doprinele su i dve filmske adaptacije, iz 1971. i 2019. godine. Više od pola veka nakon što je objavljen, Čas nemačkog i dalje formira naše shvatanje nacističke prošlosti Nemačke.

Maks Ludvig Nansen, fiktivni slikar pretvoren u mučenika

Radnja romana smeštena je u Nemačku 1950-ih godina i ispričana je iz ugla Zigija, mladića zatvorenog u popravni dom. Kada dobije zadatak da napiše esej o „radostima dužnosti“, on zaroni u sećanja na detinjstvo koje je proveo kao sin policajca u nacističkoj Nemačkoj.

Seća se kako je njegovom ocu, Jensu Oleu Jepsenu, naređeno da spreči svog prijatelja iz detinjstva, Maksa Ludviga Nansena, da slika. U znak protesta protiv zabrane, Nansen je stvorio tajnu kolekciju slika pod nazivom “nevidljive slike”. Pošto je bio dovoljno mlad, a i delovao je nedužno, Zigija je otac koristio da špijunira slikara.

Zigi se našao rastrzan između dvojice muškaraca koji su se prema dužnosti odnosili na oprečne načine. Dok je Jepsen verovao da mu je dužnost da bespogovorno izvršava naređenja, Nansen je umetnost smatrao svojom jedinom pravom dužnošću. Zigi se, kako roman odmiče, sve više vezuje za slikara, kojeg vidi kao heroja, dok se istovremeno udaljava od oca, koji mu sve više deluje kao fanatik.

Ugao pripovedača, deteta, zahteva od čitaoca da dopuni Zigijeve omaške i partikularno razumevanje sveta sopstvenim znanjem odrasle osobe. Ovaj, svesno aluzivan, pripovedni stil omogućava piscu da izbegne direktno pominjanje nacizma, ili da ga samo prikriveno nagovesti, što je roman učinilo prihvatljivim za širu nemačku publiku u trenutku kada je objavljen 1968. godine.

Međutim, knjiga ostavlja malo prostora za sumnju u pogledu tema kojima se bavi. Iako se nacizam eksplicitno ne spominje, čitalac će nepogrešivo prepoznati Gestapo (političku policiju režima) kad Zigi govori o “kožnim mantilima” koji hapse Nansena. Čitaoci će prepoznati i zabranu slikanja nametnutu Nansenu deo nacističke politike prema “degeneričnoj umetnosti”. Štaviše, bez sumnje će naslutiti i stvarnu ličnost skrivenu iza fiktivnog lika Maksa Ludviga Nansena: to je Emil Nolde, rođen kao Hans Emil Hansen.

Emil Nolde, stvarni slikar koji je postao legenda

Poput svog književnog dvojnika Maksa Ludviga Nansena, slikar Emil Nolde postao je žrtva nacističke politike usmerene protiv umetnika označenih kao “degenerisani”. Više od hiljadu njegovih umetničkih dela je konfiskovano, a neka od njih bila su uključena u putujuću izložbu o “degeneričnoj umetnosti” 1937. godine, koju je organizovao režim. Nolde je izbačen iz Nemačke akademije umetnosti i bilo mu je zabranjeno da prodaje i izlaže radove.

Nakon sloma nacističkog režima, okolnosti su pošle naruku ovom “degeneričnom” slikaru. Posleratno nemačko društvo slavilo ga je kao žrtvu i protivnika nacističke politike, a taj imidž je pažljivo negovao i sam Nolde. U memoarima je tvrdio da mu je režim zabranio da slika i da je u znak otpora tajno stvorio niz “nenaslikanih slika”.

U Noldeovom slučaju, kao i kod mnogih drugih koji uključuju suočavanje s teretom prošlosti nacije, izgleda da je fikcija nemerljivo privlačnija od istine

Nebrojene Noldeove izložbe, u Nemačkoj i širom sveta, služile su da održe mit o darovitom slikaru, žrtvi nacističkog režima, koji se odlučio da uzvrati. Njegova dela dospela su čak i u svečane sale u sedištu nemačkih kancelara. Helmut Šmit, kancelar Savezne republike Nemačke od 1974. do 1982. godine, i doskorašnja nemačka kancelarka Angela Merkel ukrasili su svoje kabinete njegovim slikama.

Popularnost Časa nemačkog, nadahnutog Noldeovim životom, zacementirala je taj mit, sve dok se pravi Nolde i fiktivni Nansen nisu potpuno stopili u jednu ličnost u nemačkoj kolektivnoj svesti.

Sumrak idola

Ipak, istorijska ličnost i fiktivni lik nisu mogli da budu različitiji. Istraživanja sprovedena pred izložbe Noldeovih dela u Frankfurtu 2014. godine i u Berlinu 2019. otkrila su široj javnosti pravi odnos slikara prema nacizmu.

Noldeu je nacistički režim zaista bio zabranio da prodaje i izlaže svoja dela. Ali nije mu bilo zabranjeno da slika. Serija “nenaslikanih slika”, za koje je tvrdio da ih je stvorio u tajnosti, zapravo su kolekcija dela sakupljenih posle rata.

Štaviše, Nolde je pristupio nacističkoj partiji još 1934. Da sve bude gore, nadao se i da će postati zvanični režimski slikar, a bio je i duboko antisemitski nastrojen. Bio je ubeđen da je njegovo delo izraz “nemačke duše”, sa svim rasističkim podtekstom kakav takva tvrdnja nosi. Neumorno je pokušavao da ubedi Gebelsa i Hitlera da njegove slike, za razliku od onih “jevrejskih”, nisu “degenerisane”.

Zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, bilo potrebno više od 70 godina da istina o Noldeu izađe na videlo?
Jeste, mit koji je izgradio sam Nolde, a učvrstio ga je Čas nemačkog, zasenio je istorijsku istinu. Ipak, čini se da je to samo deo cele priče. U Noldeovom slučaju, kao i kod mnogih drugih koji uključuju suočavanje s teretom iz prošlosti nacije, izgleda da je fikcija nemerljivo privlačnija od istine.

U Lencovoj knjizi slikar Nansen tvrdi da “ćeš početi da vidiš kako treba tek (…) kad počneš da stvaraš ono što ti je potrebno da vidiš”. Time što su u Noldeu videli fiktivni lik Nansena, Nemci su stvorili mit koji im je bio neophodan da prevaziđu bolnu prošlost. Heroja, koji se odupirao nacizmu. A stvarnost izvan mita ispada mnogo složenija.

Piše: Omblen Dami
Izvor: The Conversation
Preveo: Matija Jovandić