[dropcaps round=”no”]J[/dropcaps]edan laureat, jedan nekadašnji član žirija i autor prvog svog romana u svojoj 71. godini, jedna autorka iz najužeg izbora iz 2013. i jedan autor iz užeg izbora iste godine, te debitant u svakom smislu našli su se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 2018. godine. Čiji će roman biti proglašen najboljim u protekloj godini biće poznato 15. januara, tačno u podne.
NIN-ova nagrada svake godine podigne veliku prašinu, i pre i posle odluke o laureatu. Kada se prašina slegne, na stolovima i policama članova žirija ostane više od stotinu, a nekad i više stotina knjiga, od romana objavljenih za renomirane izdavače do kojekakvih samizdata. Na mnogima od njih ta slegnuta prašina ostaće dok putuju u zaborav, ali ne i na knjigama koje su ušle u najuži izbor, a posebno ne na primercima na koje će izdavač staviti traku sa ispisanim: „NIN-ova nagrada za roman godine“. Ko je, dakle, i sa kakvim romanima ove godine u finišu trke za tu prestižnu i prokazanu nagradu?
[alert type=”e.g. warning, danger, success, info”]David Albahari: „Danas je sreda“ (Čarobna knjiga)[/alert]
U romanu „Mamac“ Davida Albaharija (NIN-ova nagrada 1996.), narator u Kanadi, u egzilu, preslušava trake sa razgovorima sa majkom vođenim pred njenu smrt. Kroz te razgovore, pojednostavljeno rečeno, prelama se i lična, ali i šira istorija, o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu i raspadu Jugoslavije krajem prošlog veka sa kojim se narator, pisac, ne miri.
U romanu “Danas je sreda”, za koji izdavač (Čarobna knjiga) navodi da je možda i najintimnija Albaharijeva knjiga još od „Mamca“ i „Cinka“, sin se brine o ostarelom ocu koji se suočava sa napredovanjem Parkinsonove bolesti, ali i sa odjecima iz prošlosti. Kroz razgovore u kući i tokom šetnji Zemunskim kejom, otac se od žrtve Rezolucije Informbiroa u očima sina preobražava u posleratnog komunističkog dželata, što menja i sliku života njihove porodice i otvara mnoga pitanja, pa i ono mogu li zločini da zastare i da se “izbrišu”…
– Iza prividnog mira i banalne konstatacije o vremenu koje pripada kalendaru, čitaoce očekuje svet nemilosrdnog raspadanja – kazao je Albahari za NIN, predstavljajući ovaj roman.
A da li će Albahari biti upisan i na listu dvostrukih dobitnika NIN-ove nagrade, na kojoj su imena Dragana Velikića, Živojina Pavlovića i Dobrice Ćosića, ostaje da se vidi.
[alert type=”e.g. warning, danger, success, info”]Mira Otašević: „Gorgone“ (Geopoetika)[/alert] Mira Otašević, dramaturškinja po vokaciji i urednica beogradskih časopisa „Književnost“ i „Književne novine“ osamdesetih godina, autorka je knjige eseja „Spojni sudovi“ i šest romana.
Njen pretposlednji roman „Zoja“ bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 2013. a u finišu izbora ove godine su to „Gorgone“ (Geopoetika).
Likovi u knjigama Mire Otašević često su istorijske ličnosti, (avangardni) umetnici 20. veka smešteni u širi politički i istorijski kontekst. U „Zoji“ su to, između ostalih, i fotografkinje Berenis Abot, Vivijan Majer i Dajen Arbus, a radnja vodi od Aragonovog Pariza kroz Španski građanski i Drugi svetski rat, sve do tragičnog raspada Jugoslavije. U „Gorgonama“ se, uz mnoge umetnike, ljubavnike, vojnike i policajce, ubice i žrtve širom Evrope kreću i Breht, Bojs i Đango, a autorka tim romanom, kako navodi recenzent Milan Ristović, „nastavlja vivisekciju vremena koje je iznedrilo novo shvatanje lepote i nesputanu dinamiku stvaranja, ali i užas bezumnog, masovnog razaranja, neljudskosti, industriju smrti“.
[alert type=”e.g. warning, danger, success, info”]Jovica Aćin: „Srodnici” (Laguna)[/alert]
Poznat pre svega kao esejista i prevodilac, Jovica Aćin objavio je više od 20 knjiga, a sada, u 71. godini, i svoj prvi roman. „Srodnici“ ga čine debitantom među romanopiscima, ali je njegovo ime već bilo vezano za NIN-ovu nagradu – bio je član žirija od 1976. do 1979. godine. (Tada su nagrade pripale Aleksandru Tišmi za „Upotrebu čoveka“, Petku Vojniću Purčaru za „Dom sve dalji“, Mirku Kovaču za „Vrata od utrobe“ i Pavlu Ugrinovu za „Zadat život“).
Aćin je nagrade dobijao za zbirke priča, a za „Srodnike“ kaže da je i to „priča koja se pretvarala u roman“, a da je sve počelo „davno kada je slučajno dobio svoj rodoslov“.
Glavni lik u romanu, prezimenjak pisca, kreće sa sinovima za pričom o poreklu porodice koja ga vodi u Pirineje. Potraga sa dokumenata klizi ka predanjima, u detektivski roman uplivava fantastika, a traganje za poreklom postaje i potraga za fantomima. Jedan od tih fantoma je i čileanski pisac Roberto Bolanjo.
David Albahari: Kratko, kraće, najkraće– Moje traganje za precima i fantomima, povremeno neizvesno i napeto, postalo je put koji želim da delim sa drugima, i to u trenucima kad nas istorija i svakidašnje muke rasturaju – ispričao je Aćin za NIN.
[alert type=”e.g. warning, danger, success, info”]Srđan Srdić: „Srebrna magla pada“ (Partizanska knjiga)[/alert]
Sa prvencem „Mrtvo polje“ Srđan Srdić je 2011. bio u širem izboru, sa drugim romanom „Satori“ 2013. u užem, a sada je sa „Srebrna magla pada“ među pet finalista.
Okosnicu Srdićevog trećeg romana čine glasovi dva lika: Sonje, novinarke književnog časopisa pred gašenjem, i Korovieva, pisca koji živi u nekoj vrsti samoizolacije. Nakon što je, kako kaže, doživeo „jedan čudan, epifanijski momenat“, Srdić je dve godine pisao o ženi i čoveku koji traže jezik“, odnosno o (ne)mogućnosti komunikacije.
Dok u „Satoriju“ piše o, kako je rečeno po objavljivanju tog dela, „društvenom i intimnom istorijom oštećenom čoveku koji u današnjici gubi tlo pod nogama, polazi na paradoksalni put samooslobađanja“, autor u „Srebrna magla pada“ piše o, kako kaže, „čoveku koji bi da popravi ono što ne može da se popravi“.
[alert type=”e.g. warning, danger, success, info”]Dejan Atanacković: „Luzitanija“ (Besna kobila)[/alert]
Jedina dva debitanta koja su za prvi objavljen roman do sada dobili NIN-ovu nagradu su Vladimir Arsenijević („U potpalublju“, 1994) i Goran Gocić („Tai“, 2013). Takva mogućnost otvorila se i Dejanu Atanackoviću, autoru „Luzitanije“. Čini se da je Atanacković, vizuelni umetnik i kustos, i sam iznenađen odjekom svog prvog romana. Istražujući istorijske činjenice za potrebe jedne izložbe o Prvom svetskom ratu, on je naišao na svedočenje njenog upravnika, dr Dušana Stojimirovića, da je Doktorova kula, duševna bolnici u Beogradu, bila „jedina slobodna teritorija u okupiranoj Srbiji“.
Priča se „otela kontroli“, kaže Atanacković, i prerasla je u roman sa istorijskim likovima vezanim za „dom za s uma sišavše“, o svetu koji počiva na apsurdima i „ludom vremenu u kojem ludnica funkcioniše kao uređena država“.
Atanacković je, predstavljajući knjigu, naveo i da mu je po završetku „Luzitanije“ bilo teško da razluči šta su istorijske činjenice, a šta njegova imaginacija. Taj roman bio je prilika i da se, prema rečima autora, pokaže kako su se „razum i ludilo povezali na kreativan način, da se granica između razuma i ludila izbriše, te da se ujedine u ukazivanju na ono što je zaista razumu suprotno, a to je ljudska glupost“.
O favoritima se već uveliko nagađa, ali ostaje da članovi žirija (Tamara Krstić, Jasmina Vrbavac, Zoran Paunović, Mihajlo Pantić i Božo Koprivica) glasanjem na poslednjem sastanku odaberu dobitnika 64. NIN-ove nagrade i saopšte je javnosti.
Tekst: redakcija Glifa