Šta čitaju oni koji pišu: Srđan Srdić Sve moje životne račune plaća književnost i nikada nisam u situaciji deficita knjiga, kaže pisac Srđan Srdić.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Sedeo sam u gomili knjiga koje sam izvukao iz ormana u dedinoj dnevnoj sobi. Živeli smo zajedno i svi su se okupili da vide prizor, prvo s blagim zaprepašćenjem, pa i brigom, kasnije nasmejani. Majka je sačuvala to sećanje za mene, danas deluje skoro pa mistično. Ona tvrdi da sam imao dve godine, moram da joj verujem.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Knjige iz edicije Plava ptica. Bio je to rat u biblioteci, kako doći do pojedinih naslova, recimo, za Drakulu je postojala lista rezervacija i čekanja. Nikada ih nisam imao u svom vlasništvu, ne znam zbog čega, tako se desilo, izuzev Stivensonove Crne strele i Frankenštajna. Te dve imam i danas.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Godinama nisam uspevao da se vratim onoliko koliko sam želeo. Onda sam razumeo da će vraćanja biti sve više. Fokner, Kafka, Andrej Beli, verovatno stvari koje su me konstituisale kao nekog ko pokušava da piše, ili one prema kojima imam neku vrstu iracionalnog emocionalnog odnosa. Svakako i one iz kojih može najviše da se nauči, meni se čini da može.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Mučio sam se s Pamukom, Zovem se Crveno, ne mogu da objasnim zašto. I stigao sam do kraja, ali uz tešku mrzovolju. Rekao bih da sam ja kriv, a ne Pamuk.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Nema takve knjige. Kao student sam otkrio Henrija Milera. On je govorio o tome kako treba čitati sve, neprestano, ne samo beletristiku. Kako je sve dovoljno poučno, ono dobro u onome koliko je dobro, ono loše kao primer za loše. Saglasan sam s tim.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Previše sam star i čitalački ciničan da bih bio u stanju da razmišljam na takav način. Svet u kom se nalazimo je dovoljno literaran, i previše literaran.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Sve moje životne račune plaća književnost i nikada nisam u situaciji deficita knjiga.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Imam. Objavili smo oko sto pedeset naslova, to nije kraj. Ponekad zažalim što ne možemo da izvedemo stvari koje zahtevaju više novca nego što posedujemo, ili procenimo da bi nešto bilo očigledno finansijsko samoubistvo, nešto što ne možemo sebi da priuštimo ukoliko želimo da posao radimo dalje. Nema velike kuknjave u svemu, ono što ne uradimo mi, uradiće neko drugi.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Dovoljno mi je ono što jesam napisao. Svakom svoje.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam  se nije svidelo? I zašto?

Imam ambivalentan odnos prema Volasovoj Beskrajnoj lakrdiji. S jedne strane razumem napor, talenat i opšte ulaganje, s druge mi se nekad čini da su ukupni rezultati manji od pomenutog. Možda samo nisam bio adekvatno raspoložen za nju, imao sam osećaj da sve vreme čitam hipertrofiranog Volasa, Volasa bezrazložno podignutog na deseti stepen.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste  ih otkrili prekasno?

Sve dođe tačno tad kad treba da dođe.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Večera je samo za prijatelje. Mislim da imam toliko prijatelja u književnosti. I to nije malo.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Pravim beleške na računaru, najčešće.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

Obe situacije su za spore, teške knjige. Faulsovog Danijela Martina, verovatno.

Šta trenutno čitate?

Februar 33 Uvea Vitštoka.

Još priloga iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.