Kratka priča je kao korak. Prelazak.
Sažeta kratka priča je zastajkivanje. Hod u mestu.
(Albahari, 1994:198)
Jedan od ključnih zadataka koji će u narednim godinama stajati pred književnim kritičarima i istoričarima koji se bave opusom Davida Albaharija ticaće se pokušaja da se rad ovog autora sistematizuje, periodizuje i stavi u vremensko-poetičke okvire koji će objasniti njegovo kretanje i napredovanje od 1973. do 2023. godine, odnosno od objavljivanja prve knjige do smrti. Najopštiji i najjednostavniji način da se taj rad podeli jeste da se uzmu u obzir godine koje je Albahari proveo u Kanadi, i da se dela koja su nastala pre 1994. označe kao „pretkanadski period“, ona koja su objavljena od tada do 2012. (iako se on nije vratio iz Kanade odjednom, nego je povratak trajao nekoliko godina, ovo je godina kada je taj povratak započet) kao „kanadski period“, a sva nakon toga „post-kanadski period“. Ova gruba podela mogla bi da dobije druge nazive – recimo, „rana“, „srednja/zrela“ i „pozna“ faza – ali i da se raščlani detaljnije i da unutar svakog od ova tri perioda posebno analiziramo autorove romane, zbirke kratkih i sažetih priča, te eseje, ali ako se usmerimo samo na poslednjih deset godina autorovog života i rada, odnosno na „poznu“ fazu njegovog opusa koja je trajala od njegovog povratka iz Kanade do smrti, jasno je da u njoj ne dominiraju romani, zbirke kratkih priča i eseji, već upravo onaj segment njegovog rada koji se najređe pominje – sažete priče.
Naime, u tom periodu, on je objavio tri romana, Životinjsko carstvo (2014), Danas je sreda (2017) i Pogovor (2021), jednu zbirku priča, Propuštena prilika (2013), dva esejistička naslova, David Albahari (2012) i Proza o prozi: fragmenti o kratkoj priči (2017), pa i svoje jedine dramske i pesničke tekstove sabrane kao Tri drame (2013), odnosno 10 pesama (2013), kao i tri knjige u koautorstvu sa Žarkom Radakovićem, Knjiga o muzici (2013) i Knjiga o fotografiji (2021) i Mirjanom Ognjanović, Lažne bajke (2020), te čak četiri zbirke sažetih priča, Male priče (2013), Nove male priče (2016), 21 priča o sreći (2017) i Hoćemo još malih priča, još, još i još (2020), dok zbirka Krava je usamljena životinja (2013) predstavlja izbor sažetih priča iz ranijih naslova. Ako imamo u vidu da skoro trećina njegovih naslova u proteklih jedanaest godina predstavlja zbirke novih ili izabranih sažetih priča, jasno je da se radi o dominantnom vidu izraza koji je u vezi kako sa više privatnih faktora koji su obeležili život autora u tom periodu i koji su ga sprečili da ostvari potencijal u obimnijim delima, tako i sa njegovom upornom posvećenošću upravo ovoj formi koju, sa dužim ili kraćim prekima, ispisuje skoro od početka svog opusa i zbirke Obične priče (1978) u kojoj se nalaze sažete priče koje su slične onima iz poslednje faze rada.
Njegove sažete priče obično su, u zavisnosti od formata knjiga u kojima se nalaze, obima do jedne štampane stranice, i kao takve ne samo da predstavljaju jednu naročitu vrstu kurioziteta u savremenoj izdavačkoj industriji, već i rastu u naredni korak autorove poetike fragmentarnosti i redukcije koja odlikuje njegovu prozu, tj. poslednji stepen okvira koji istražuje u romanima i obimnijim pripovednim tekstovima. One redukuju narativ do krajnjih granica, toliko da mnoge od ovih priča sadrže tek nekoliko rečenica, dok najpoznatija od njih, mada ne i najkraća, „Koan od priče“ iz zbirke Fras u šupi (1984) – „Ako podignem ruku, reče on, kuda će moja ruka otići?“ – u deset reči zadržava formalne, sadržinske i interpretativne odlike znatno obimnijih tekstova. Priče obima od jedne rečenice prisutne su i u drugim zbirkama, a sve one pronalaze svoje uporište u pomenutim Običnim pričama, zbirci od pedesetak mikropriča koje su poređane azbučno po naslovima i predstavljene u jednom obimnom nizu, bez odvajanja zasebnih priča na novoj stranici, približavajući se tako formi romana Cink (1988), ali bez istih autorskih namera. One su, osim završne priče indikativno naslovljene „Poslednja priča“, obima do nekoliko sažetih pasusa, ali tako formirana zbirka nije naišla na preterano pozitivnu recepciju kod tadašnje kritike, delimično zbog uspeha Sudije Dimitrijevića (1988), naslova na granici romana i zbirke priče koji je objavljen skoro istovremeno, ali i zbog činjenice da se radi o eksperimentalnoj formi čiji oblik apsolutno svedenih fragmenata nije mogao da korespondira sa širokim krugom čitalaca.
No, tendencija ka sažimanju prisutna je i u kasnijim naslovima, toliko da priče zbirke Fras u šupi na trenutke više podsećaju na zbirku Obične priče nego na priče iz Opisa smrti (1982) koje im prethode: „Tako i sada prepoznajem rokenrol u Frasu u šupi, premda bih isto tako u njima mogao da prepoznam, gledano iz perspektive formalnih zahteva i zahvata, neku vrstu prelaznog perioda koji spaja priče iz poslednjeg dela Opisa smrti sa pričama u Jednostavnosti. U tom smislu, u najvećem broju ovih priča nastojao sam da sažimam priču sve dok se ne pretvori u koncentrat priče i pripovedanja, da je svedem na jednu rečenicu – kao u ,Koanu od priče‘ – a da sve ostalo prepustim čitaocu kojem se priča ionako jedino dešava“ (Albahari, 1997:113). Albahari je, kao prevodilac i antologičar svetske i, konkretnije, anglofone kratke proze, bio svestan da je kratka priča druge polovina XX veka snažno obojena odlikama postmodernizma, dok je, formalno gledano, ona „fragmentarna, iskidana, istrzana, ne poštuje pravolinijski protok vremena, ne poštuje čitaoca, ne poštuje samu sebe“ (Albahari, 2007:315), te on na ovu pojavu fragmenta gleda kao na krucijalnu odliku kratke priče, toliko da sam ovaj oblik posmatra kao „fragment izvučen iz života onih koji se pojavljuju u priči i to fragment koji je bitan u njihovim životima. To može da bude beskrajno mali i naizgled nevažan detalj koji ipak preoblikuje sudbinu likova koji se pojavljuju u priči. To bi trebalo da bude konačan i bitan događaj u životima likova. […] Bitni fragment može da bude bilo šta“ (Albahari, 2005:25). Tako je i treća ključna zbirka njegovog ranog opusa, Jednostavnost (1988), fragmentarna do krajnjih granica, a većina priča u njoj zasnovane su „na principu fragmenta kao jednog od osnovnih pripovedačkih oblika [i] nastaju nizanjem, ulančavanjem fragmenata koji onda u neposrednom dodiru i sadejstvu oblikuju jednu celovitiju formu priče“ (Božović, 2010:103).
Koketiranje sa filozofijom pomoglo je i formiranju njegovog specifičnog sažetog izraza koji se neretko graniči sa koanom, aforizmom, poslovicom ili filozofskim tezama.
Fragmentarnost i redukcija kratke prozne forme nastavili su se i kasnije, sve do Neobičnih priča (1999), zbirke od šezdesetak sažetih priča koje su kontrapunkt Običnim pričama. Govoreći o njima kao o slici sveta koja se razlomila na ogroman broj sitnih delova, autor kaže: „Fragmentarnost je sigurno jedna od odlika načina na koji sada možemo da sagledamo ili da pokušamo da opišemo svet. Fragmentarnost je jedna od osnova na kojoj stoje postmodernistički načini pripovedanja. Ni ranije nisam verovao da je moguće sagledati celinu sveta na bilo koji način i da zapravo živimo od trenutka do trenutka, možda između trenutaka od kojih su neki intenzivniji a neki slabiji. Fragmentarnost ovih priča je posledica s jedne strane toga, a s druge strane mog pokušaja otpora, pokušaja da u jednom lošem proleću ove godine ne dozvolim onoj stvarnoj stvarnosti koja se događala ovde da u potpunosti ovlada mojim pripovedanjem. […] Koncentracijom fragmentarnosti ja i moj pripovedač se borimo da ne izgubimo bilo koji od tih fragmenata i trenutaka“ (Kostić, 1999:30). Tendencija da se u kasnijoj fazi rada posveti sažetim pričama nije slučajna, a u njima Albahari postiže efekat koji je neprestano pokušavao da dosegne svojim romanima i kratkim pričama – potpunu sažetost, usmerenje na suštinu ideje, odbacivanje svih mogućih viškova i težnju ka poetičnosti i konkretnosti izraza. Ove mikropriče istovremeno zahtevaju otvorenost čitalaca za ovu neobičnu proznu tvorevinu, ali i spremnost da samostalno „dopišu“ segmente koje pisac odlučuje da prećuti: „Sažete priče, zapravo, u većoj meri traže učešće čitaoca u čitanju te priče. Da bih ja napisao tu kratku priču, ja mnoge stvari moram da odbacim, ali vi kao čitaoci morate mnoge te stvari da ubacite u taj tekst da bi tekst bio potpuno razumljiv“ (Albahari, 2017:115). Ti redukovani oblici nastaju odbacivanjem svega što nije neophodno za razumevanje spisateljske namere – to su „priče koje su se trudile da budu napisane i sastavljene od što manjeg broja reči. Znači, cilj je bio da napišete priču iz koje ćete da izostavite sve što je nepotrebno i svaka reč koja je nepotrebna tražila je na neki način da bude izbačena iz te priče“ (Albahari, 2017:112) – usled čega neretko dolazi do toga da se pojedine priče moraju pročitati ponovo ne bi li se proniklo do što više slojeva razumevanja jer one sadrže „nešto što izneverava čitaočeva iščekivanja, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu“ (Vujičić, 2013:55). Ovo Albahari dodatno pojašnjava opisujući tekstove koje uvršta u svoju antologiju najkraće svetske priče, ali se ovaj (auto)poetički stav može promeniti i na njegov proces pisanja sažetih priča:
„I za ove kratke ili, kako ih nazivam, sažete priče moglo bi se reći da nastaju, i zahtevaju, slično ukrštanje spisateljskog i čitalačkog iskustva. Kao pripovedača, zanima me svaka mogućnost redukovanja teksta, svako uklanjanje nepotrebnih reči, dok me kao čitaoca zanima proza koja od mene očekuje aktivno učešće, udeo u samom stvaranju priče. Osim toga, sažete priče stoje u samoj osnovi pripovedanja. Od njih je, da tako kažem, sazdano samo tkivo našeg poimanja sveta, jer ih nalazimo u svim kulturama, gde često služe kao sredstvo za dosezanje najviših duhovnih stanja i uvida (od zagonetki i pitalica do zen i hasidskih priča). Moja mala antologija treba da pokaže da upravo te forme – prilagođene, naravno, zahtevima vremena i književnih pravaca – predstavljaju konstantu, jednu od konstanti, celokupne proze našeg veka. Ono što zadivljuje jeste sposobnost pisaca da prevaziđu svaku iscrpljenost te forme, bez obzira na prividno mali broj elemenata koji je tvore.“ (Ognjanović, 1994:17).
Za razliku od romana ili tradicionalno shvaćenih kratkih priča, sažete priče svojom kratkoćom i efektnošću dovode do bržeg razrešenja i jačeg katarzičnog učinka koji se može postići na najkraćem mogućem prostoru. Ovih sažetih priča u svakoj ranije pomenutoj zbirci ima nekoliko desetina: u Malim pričama i izboru Krava je usamljena životinja ih ima po preko sto, u Novim malim pričama trideset, u zbirci 21 priča o sreći, evidentno je, dvadeset i jedna, dok se u zbirci Hoćemo još malih priča, još, još i još pronalazi skoro osamdeset, ponajviše zato što ova zbirka u sebi sadrži nekoliko odvojenih celina od kojih su neke već publikovane, te se u ovim naslovima treće faze Albaharijevog proznog rada nalazi stotine zapisa.
Priče zbirke Male priče nisu obimnije od jedne stranice teksta, a neretko i od jedne rečenice, i ponovo ističu konciznost Albaharija i podsećaju čitaoce na genijalnost i lepotu najkraće forme. Osetan broj ovih zgusnutih izraza liči na prozu i apsurdne situacije Danila Harmsa i mogu se čitati kao „kroki ni o čemu“ – one nemaju konkretnu radnju, već, u maniru fotografije, slikaju scenu u mikrosekundi, ali predstavljaju klicu dužih celina jer se njihov imaginativni potencijal može razvijati. Jezgrovitost, dužina i upečatljivost utiču na čitalački utisak i stoga priče o odrastanju, (ne)mogućnosti pisanja, zločinu i nasilju navode na razmišljanja koja svakako traju duže od Poovog čitanja „u jednom dahu“. Sa druge strane, Krava je usamljena životinja retrospektivno donosi izbor ove minimalističke forme iz ranijih zbirki i pokazuje da su Albaharijeve „sažete priče“ nastajale paralelno sa onim obimnijim i sa romanima. Autor je uvek sažet, ali se možda tek u ovakvom izboru uviđa svrha tog manira i njegova važnost u celokupnoj poetici: manje je više, a suština je ključna. Priče od jedne rečenice su ponovo prisutne, a teme jezika, čitanja i pisanja, apsurda, ništavila, nasilja i smrti su neizbežne i neizostavne.
Zbirka Nove male priče objavljena je kao rezultat nagrade „Todor Manojlović“ za moderni umetnički senzibilitet, a one opet odgovaraju na pitanje koliko se može izbaciti iz teksta, a da on ne izgubi ništa od svoje suštine, i da i dalje ostane umetničko delo. Albaharijeve minimalističke priče stoga su neretko na granici poezije, koana, dosetke, zagonetke i aforizma, i kao takva mešavina uspevaju da čitaoce nagnaju na individualnu interpretaciju. Taj analitički postupak produžava „trajanje“ proze koja je prelomljena na svega jednu stranicu, a katkad i mnogo manje – na primer, priče „Tvrd glas“, „Trska“ i „Olovni vojnici“ sadrže tek jednu rečenicu, dok druga od njih nema više od osam reči: „Trska je krhka reč, tačno onakva kakvu zaslužuje.“ Pošto su ove priče mahom samostalni entiteti, jednostavnije je, a možda i svrsishodnije, čitati ih kao zasebne celine u kojima autor kritički gleda na sopstvenu stvarnost („Zavejani park“), istražuje elemente apsurda („Bunari“, „Car, nedoumice“ i „Na rubu šume“), tematizuje suprugu („Snuždena je moja žena“) i neobični bestijarijum („Nabujala reka“ „Fredi i ptice“, „Legenda o tigru“, „Akvarijum“, „Albino majmun vreba“, „Pas zvani Miki“ i „Gliste“), te ispituje krajnje granice jezika kojim (ne) može da se služi današnji čovek („Odavde, sa ove visine“). Uz to, ove priče svedoče čudima svakodnevice („Gore na brdu“, „Nekad i sad“, „Pokvareni krugovi“ i „Na rubu šume“) i tragičnim događajima („Plastično crevo“, „A ipak jeste“ i „Svedoci“) koji bi se mogli smatrati idealnim tematskim okvirima za upravo ovaj obim. Svojom kratkoćom, izabrani format podstiče upečatljivost i tragiku, a čitalac stiže do katarzičnog kraja u tek nekoliko rečenica koje funkcionišu po principu postavka → nagoveštaj → razrešenje. Uz to, one dovode i do najdubljeg interpretativnog procesa unutar samih čitalaca koji nadograđuju autorov apsurdističko-egzistencijalističko-(auto)ironični pogled na stvarnost. Nove male priče sadrže i autopoetički predgovor u kojem autor navodi uticaje na svoju poetiku sažimanja (Mervin, Erkenj, Kafka, Harms, Bernhard i veći broj pesnika) i suštinsku razliku između prethodnih zbirki i ove – naglasak je, ističe on, stavljen na „osećanje težine“ na jezičkom, idejnom i poetičkom planu.
Nakon skoro neprestanog prisustva u stvaralaštvu Albaharija od početka njegovog opusa do danas, jedna od njegovih osobenosti – snažna filozofska crta – kulminira i konkretizuje se u zbirci 21 priča o sreći. Razlozi za postojanje ove osobenosti koja raste skoro u poetički princip nalaze se kako u procesu osvešćavanja pisca prema konceptu filozofskog posmatranja sebe, drugih ljudi i stvarnosti, tako i u promenama koje su zadesile svet od druge polovine XX veka naovamo, a koje on interpretira i opisuje koristeći upravo filozofske okvire. Koketiranje sa filozofijom pomoglo je i formiranju njegovog specifičnog sažetog izraza koji se neretko graniči sa koanom, aforizmom, poslovicom ili filozofskim tezama. Ovo konceptualno delo nije rezultat samo Albaharijevog rada, već su njegove priče deo procesa u kojem su, uz njega, učestvovali Alan Badiju i Vladimir Tasić. Prvi od njih je „započeo“ rukopis svojim tezama o sreći iz knjige Metafizika realne sreće (kod nas je ovaj naslov dostupan u prevodu Olja Petronić i izdanju Fakulteta za medije i komunikacije iz 2015. godine), koje je, kao zaključak, dodao svom delu, a kojima sumira svoje prihvatanje i osporavanje ustaljenih definicija sreće. Taj spisak od dvadeset i jedne teze može se posmatrati kao teorijski okvir, čak filozofska postavka pojma sreće kojoj potom Albahari pristupa iz ugla proznog pisca i koju dekonstruiše, razrađuje, dopunjuje ili poriče na posve praktičan način – svojim sažetim pričama koje Badijuove teze shvataju kao lajtmotiv i okvir za stvaranje. Najzad, sve to je zaokružio i dopunio Tasić fragmentarnim tekstom „Pričaj mi o sreći“, pogovorom u formi fusnota, dvodelnih komentara i na Albaharijev i na Badijuov tekst, sklopivši celinu koja funkcioniše kao skladna i uspešna igra trojice autora. Pisanje u četiri ruke nijednom od njih nije nepoznanica, ali pisanje u šest ruku je nešto sasvim drugačije i zahteva specifičan proces čitanja. Kako se, dakle, čita ova zbirka?
Imajući u vidu da njen primarni sadržaj čine Albaharijeve priče, bilo bi najlogičnije i najjednostavnije da se od njih krene – ali, kod Albaharija, posebno u ovom izdanju, ništa nije onoliko jednostavno kao što se prvobitno čini. Badijuove teze i Tasićeve fusnote nisu prisutne u okviru knjige, već na zasebnom posteru koji je umetnut u nju, te čitaoci do kojih knjiga dođe bez tog postera neće ni biti svesni da ovi dodaci uopšte postoje. lako prethode i finiširaju Albaharijeve priče, prilozi ta dva autora naglašeni su samo u podnaslovu zbirke („Varijacije na teze Alaina Badioua, s pogovorom Vladimira Tasića“), što ipak ne znači da oni nisu neophodni za čitanje, razumevanje i recepciju priča, već su, sasvim suprotno, vrlo korisni i vredni. Još jedan tehnički element koji nije eksplicitno naveden, ali se podrazumeva, jeste tok čitanja – nigde se ne sugeriše da bi čitalac prvo trebalo da pročita jednu Badijuovu tezu, pa potom jednu Albaharijevu priču, i, najzad, jednu Tasićevu fusnotu, ali ovaj tok jeste jedini moguć ne bi li se došlo do ispravnog usvajanja i potpunog razumevanja teksta. Sve ove zasebne celine su označene brojevima od 1 do 21 (dva dela svake Tasićeve fusnote dodatno su označena kao a i b) radi lakšeg praćenja i komparativnog odnosa koji se lako formira između filozofskih iskaza, proznog teksta i rekapitulativnog objašnjenja. No, znajući kako je koncipirana zbirka, da li je moguće posmatrati ove priče potpuno van konteksta udela druga dva autora?
Related
Da li je roman XX veka žanr za sebe?Sve sažete priče Davida Albaharija imaju svoj unutrašnji sistem i koncept, premda se na prvo čitanje to možda ne primećuje
Jednom rečju: ne. U više reči: možda i da, ali ne bi trebalo. Razlog je vrlo jednostavan – čitanje zasebnih priča, bez znanja o njihovoj predistoriji, ne znači da ih čitaoci neće razumeti, već samo da ih neće razumeti onako kako je autor želeo da ih oni razumeju; naposletku, one i nisu nastale slučajno, već kao deo određenog koncepta koji autor prati, i stoga bi trebalo da ga prate i čitaoci. Kao vrlo samosvestan, duhovit i pronicljiv pisac, Albahari komentariše Badijuove teze pristupom koji sadrži jednake doze sarkazma, provokacije, humora i razigranosti, te neretko suvoparnim i nejasnim filozofskim tezama daje nov život i smisao. Tako, na primer, četrnaestoj tezi („Sreća je uvek uživanje u nemogućem“) parira pričom, „Pismeni zadatak“ koja tematizuje razgovor roditelja i učiteljice problematičnog deteta koje je na temu školskog rada „Šta je sreća?“ odgovorilo crtežom dva ukrštena krvava noža i rečenicom: „Sreća je kada moji roditelji nisu kod kuće“. Istovremeno prikazujući zabrinutost prosvetne radnice i nebrigu roditelja, Albahari dekonstruiše ideju o (ne)mogućnosti uživanja u sreći na prizemniji, konkretniji i praktičniji način od francuskog filozofa. Njegove teze su na momente zbunjujuće i nejasne, baš zato što su izvađene iz konteksta u kojem su prvobitno predstavljene – te je njihova dopuna zaista potrebna – ali imaju više nego realnu vrednost u pokretanju Albaharijevih kreativnih impulsa koji dovode od ovih priča. Čak i ukoliko su one postojale u rukopisu pre no što je započet proces rada na ovom izdanju, te priče sada su dovedene u novi kontekst i dorađene u novom ključu. Nije, naravno, moguće znati kada, kako i zašto su one nastale, i koji autorski proces stoji iza njih, ali je zanimljivo posmatrati kako se okreću ka filozofskim tezama na koje repliciraju. Protagonisti nekih od priča („Priča o dvojici prijatelja“, „Proleće u šumi“, „Za sreću je potrebno dvoje“, „Nešto novo“, „Sreća u kafiću“, „Ilija bi znao“, „Ispitno pitanje“, „U beskonačnom“ i „Gospođa B. i sreća“) su studenti, profesori ili poštovaoci filozofije koji posmatraju svet očima Badijua i citiraju ga, dodatno osnažujući vezu dva autora i dajući konkretnije značenje zbirci kao celini, odnosno kao konceptualnom delu koje spaja rad oba stvaraoca. Druga grupa protagonista može se dovesti u vezu sa junacima romana i priča koje datiraju još iz Porodičnog vremena i Cinka. Albahari je neprestano poetički, tematski i motivski usmeren na odnose koji se formiraju u porodici – kako sa roditeljima, tako i sa supružnicima, partnerima i decom – i te odnose posmatra iz različitih aspekata i rakursa, i stoga ne iznenađuje što se junaci koji podsećaju na neke njegove ranije junake pronalaze u pričama kao što su „Deo moje žene“, „Omeđeno odsustvom“ i „Red je pitanje sreće“ Na kraju, autor se i ovde prepušta autopoetičkim iskazima koji kriju ne samo detalje njegovog procesa pisanja, već i suštinu njegove poetike. Tako se uvodna priča, „Trenutak sreće“, može posmatrati kao opis sažetka rada na ovoj zbirci, promišljanje o tome kako opisati koncept sreće i zapitanost da h je to uopšte moguće u današnjem svetu u kojem je, kako se saznaje, jedina istinska sreća poseta omiljenom šetalištu, dok pripovedača, u sumrak, okružuju lokalni psi. Uz ovu, priča „Dnevnički zapis“ takođe ima meta-tekstualni karakter jer pripoveda o propalom danu ispunjenom piščevim neuspešnim pokušajima da napiše priču o sreću i nemogućnosti da pređe preko dileme o naslovu („Nisam mogao da se odlučim da li da naslov bude ,Sreća u nesreći‘ ili ,Nesreća u sreći‘.“) zato što nije ni sposoban da definiše sopstveni stav o sreći i nesreći. Sve ove priče su isečci dužih, mogućih, ali nikada do kraja domaštanih priča o sreći i ostalim konstruktima našeg sveta, bih oni mogući, verovatni i ostvarivi, ili tek neka vrsta prevare. Kao takve, one su dovoljne da čitaocima predstave onu suštinu Albaharijevog izraza koji, sa različitim varijacijama u obimu, traje decenijama. U pitanju su zapravo novi delovi rastuće građe koja dokumentuje njegovu pasiju prema sažetom pripovedanju – nijedna priča nije duža od četiri stranice vrlo malog formata, dok određeni broj njih ne prelazi jednu stranicu – ali i prema svemu što se može označiti kao esencijalno, konkretno i suštinsko.
Kao dobar poznavalac rada i Badijua i Albaharija, Tasić u fusnotama stupa između njih, komunicira sa obojicom, posreduje, miri ih i niveliše, pokušavajući da i jednog i drugog razume i interpretira na drugačiji, potpuniji i duhovitiji način. Njegove dvodelne fusnote često tematski ili stilski dopunjuju kratke priče i predstavljaju način na koji bi i čitaoci mogli da reaguju na njih, komentarima, pitanjima ili rekapitulacijom. On u nekoliko navrata citira Albaharija, ali ga i kontekstualizuje i prigodnim paralelama stavlja u ravan sa Deridom, Fosterom Volasom, Beketom i drugim autorima. Njegovi kratki komentari su takođe katkad humornog karaktera – recimo, 7a: ,„Svaki postmodernista je u stvari srećan čovek.‘ U stvari.“ i 7b: „Uzimajući u obzir stav 5a, iz 7a ne sledi da svaki postmodernista ima redovnu stolicu.“ – i čine ceo projekat znatno prijemčivijim čitaocima koji nemaju prethodna iskustva Badijuovih filozofskih teza i/ili Albaharijeve proze.
Zbirka Hoćemo još malih priča, još, još i još sadrži nekoliko odvojenih celina od kojih su neke već publikovane: prvih trideset, sa podnaslovom „Male priče za Zrenjanin“ predstavljaju ponovljeno izdanje zbirke Nove male priče, dok su trideset narednih, označene kao „Male priče o starosti“ i „Priče o škartu”, objavljene kao samostalna izdanja proistekla iz saradnje Albaharija, Pesničenja i umetničke grupe Škart kroz program „Pisac je pečat“ 2013. i 2014. godine. Međutim, pošto su ova izdanja, usled svog nekomercijalnog i ekskluzivnog karaktera, čitaocima nedovoljno poznata, ove priče će tek sada prvi put stići do veće publike. Uz to, zbirka uključuje i dvadesetak novih priča, čime se stiže do impozantnog broja tekstova koji, sa jedne strane, predstavljaju autorov kritički pogled na svet, tragične događaje koji ga čine i apsurdno-groteskne isečke svakodnevice, ali i, sa druge, dokaz koliko se može postići u tek nekoliko reči ili rečenica. U njima Albahari tematizuju do sada neistražene ili nedovoljno istražene aspekte svog rada umesto da se ponovo vrati starim temama i motivima koje će ponuditi publici umesto novog materijala. Takođe, ako se posmatraju iz formalno-žanrovskog ugla, ove zbirke pružaju uvid u to kako se autor snalazi u manje popularnim formama u kojima njegov izraz ne gubi na kvalitetu i upečatljivosti. Povrh svega, ove priče potvrđuju da kratka priča može da bude sve, i da sve može da bude kratka priča, od bajke do sažetog narativa koji u samo nekoliko rečenica skicira svu suštinu našeg sveta. Neke od ovih priča opet aludiraju na teme koje je Albahari ranije obrađivao u svojim romanima i pričama – od tzv. porodičnih tema iz romana Cink, Mamac (1996), Brat (2008), Ćerka (2010) i Danas je sreda, do priča o supruzi pripovedača koja se, kao fikcionalni junak, javlja u značajnom broju ranijih naslova – a sve one zajedno tvore jedan zaseban korpus sažetih priča koje već decenijama čitaocima donose jedinstveno uživanje u proznim zapisima koje nisu samo na granici aforizma, koana i poezije, već i prelaze tu granicu: „U poeziji poznata kao ,pesma u prozi‘, u prozi poznata kao ,crtica‘, sažeta priča predstavlja, u stvari, čudesan spoj proznih i poetskih impulsa koji uspostavljaju delikatnu ravnotežu. Kada se ona naruši, pesma u prozi postaje samo pesma, dok crtica ostaje samo samo crtica. Umesto preciznog pitanja, pojavljuje se lirska zapitanost nad sudbinom ili skica jalovog života. Sažeta priča donosi više od toga. Nalik zen koanu, ona pruža mogućnost nenadanog uvida u pravo lice stvarnosti“ (Albahari, 1993:6).
Sve sažete priče Davida Albaharija imaju svoj unutrašnji sistem i koncept, premda se na prvo čitanje to možda ne primećuje, i sve su napisane sa određenom idejom i težnjom, što priznaje i sam autor: „U mojoj prvoj zbirci sažetih priča, Obične priče (1988), pokušao sam, kao što sam naslov kazuje, da pričam neobične priče običnim jezikom. U drugoj, Neobične priče (1999), promenio sam smer pripovedanja i neobičnim jezikom sam pričao obične događaje. U trećoj, Male priče (2013), nastojao sam da primenim poetiku sažimanja na sve teme i obrasce koje redovno koristim u pisanju kratkih priča. Četvrta zbirka, knjiga koju čitalac drži u rukama, Nove male priče (2016), donosi trideset sažetih priča u kojima je naglasak stavljen na osećanje težine. Teži je jezik, gušće su slike, ali priče, nadam se, i dalje sa lakoćom pričaju svoje priče“ (Albahari, 2016:9). U ovom konceptu i autorskom promišljanju jasno se vidi da su sažete priče punopravan deo rada ovog autora, a ne tekstovi koji nastaju slučajno, bez ideje, u pauzama pisanja obimnijih celina, i zbog toga zahtevaju svoj čitalački prostor, recepciju i kritičku analizu.
Tekst: Dragan Babić
Integralna verzija ovog teksta objavljena je u časopisu “Polja” br. 544 (nov-dec 2023) i možete je pročitati ovde.
Verzija koju smo vam ovde preneli preuzeta je uz autorovu saglasnost iz njegove poslednje knjige Poetika sažetosti (izdavač: KOV, 2024)
Pročitajte i razgovor Davida Albaharija sa njegovim prijeteljem, univerzitetskim profesorom književnosti i prozaistom Mihajlom Pantićem, kao i Albaharijevo predavanje u Narodnoj biblioteci Srbije iz 2003. pod naslovom “Kako čitati kratku priču”.
Literatura:
Albahari, D. (1997). „Autorova beleška“. Fras u šupi. Dela Davida Albaharija, knjiga 4. Beograd: Narodna knjiga, 113–115.
Albahari, D. (2005). „Kako čitati kratku priču“. Kako čitati: o strategijama čitanja tragova kulture. (S. Ilić, pr.). Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 23–33.
Albahari, D. (2007). „Kratka priča, prignječena, ipak je živa“. Teorija priče: panorama ideja o umijeću pričanja: 1842.–2005. (T. Sabljak, pr.) Zagreb: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti, 315–317.
Albahari, D. (2017). „Kratko, kraće, najkraće“. Proza o prozi: fragmenti o kratkoj priči. (D. Babić, pr.). Sombor: Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“, 109–123.
Albahari, D. (1994). „Ljuspe od priča“. R. Dangubić. Ruska kola. Gornji Milanovac: Dečje novine, 196–203.
Albahari, D. (1993). „Predgovor“. Najkraće priče na svetu. (D. Albahari, pr.). Beograd: Cicero; Zemun: Pismo; Novi Sad: Matica srpska, 5–7.
Albahari, D. (2016) „Predgovor“. Nove male priče. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, 5–9.
Božović, G. (2010) „Fragment: oblik i postupak“. Zbornik 26. književnih susreta Savremena srpska proza, 12–13. novembar 2009, Trstenik. (V. Vukašinović, ur.). Trstenik: Narodna biblioteka „Jefimija“, 101–104.
Vujičić, M. (2013), „Novo pobijanje vremena“. NIN, 2345 (7. mart), 54–55.
Kostić, S. (1999). „Vernost kratkoj formi“. Vreme, 468 (25. decembar), 30–31
Ognjanović, M. (1994). „Moja posebna strast“. Politika, 29045 (27. avgust), 17.