Ko se boji Martina Hajdegera? U svetlu današnjih globalnih sukoba postavlja se pitanje koliko uticaja vrši delo filozofa Martina Hajdegera i njegovo nasleđe neizbrisivo obeleženo antisemitizmom i privrženoću nacionalsocijalizmu.

Dana 20. avgusta 2022. godine, 29-godišnja novinarka i politička aktivistkinja Darja Dugina ubijena je automobil-bombom oko 20 milja izvan Moskve. Dugina je bila ćerka desničarskog ideologa i filozofa Aleksandra Dugina, kome je bomba, kako su mnogi pretpostavljali, i bila namenjena. Dugin je takođe izučavalac Martina Hajdegera, nemačkog filozofa iz XX veka. Obaveštajni izvori u Sjedinjenim Državama veruju da su bombaški napad možda odobrile osobe iz ukrajinske vlade. Kremlj kaže da je siguran da je tako.

Dugin je prvo otkrio Hajdegera 80-ih godina. Mlad, pametan, nemiran i već pomalo lud, proveo je poslednje tmurne dane Sovjetskog Saveza u zamračenoj sobi čitajući filozofiju. Hajdegerov opus nije bio dostupan u Rusiji, ali Dugin je pronašao mikrofilm filozofovog remek-dela Biće i vreme (1927). Nije imao pristup čitaču mikrofilmova, pa je napravio filmski projektor na ručni pogon i čitao Hajdegerove reči – projektovane na zid, dok je žmirkao u mraku – opčinjen idejama koje su mu se ukazale.

Dugina ponekad nazivaju „Putinov mozak“, iako nikada nije bilo jasno koliko direktno stoji na liniji Kremlja, kao što je i dalje neizvesno ko bi imao najviše koristi od njegove smrti. Ali u ratu Rusije protiv Ukrajine, za sve strane je važno da su fundamentalne ideje – o slobodi, postojanju, sudbini i imperiji – u opasnosti. Često nam govore da je to „egzistencijalni“ sukob. Vredi barem malo više porazmisliti o filozofskom poreklu nekih od ovih ideja i o kontinuitetu između monstruoznih ideologija XX veka i onih koje sada prete, a koje one sugerišu.

Žak Derida pretvorio je Hajdegerovo uništavanje metafizike u strpljiviju dekonstrukciju ćorsokaka filozofije.

Zajedno sa drugim savremenim desničarskim ideolozima širom Evrope i SAD (njegova prevoditeljka je svojevremeno bila udata za Ričarda B. Spensera, američkog nacistu), Dugin ne sumnja u egzistencijalnu ozbiljnost sadašnjeg trenutka. Čovek (a to je „čovek“ u pantomimi rodne politike nove desnice) je obeskorenjen, i mora ponovo sebe da otkrije. U tom cilju, politika tla i pripadnosti je (opet) uključena u epsku borbu sa bankrotom zapadnog liberalizma i kapitalizma. Kao što pokazuje istoričar Ričard Volin u svojoj novoj knjizi Hajdeger u ruševinama (Heidegger in Ruins), bar neke od ovih ideja mogu se pratiti natrag do Hajdegerovih tekstova.

U početku je sve izgledalo sasvim drugačije. U obeskorenjenom svetu 20-ih godina, Hajdegerove ideje o Biću (sa velikim B, koje označava puni smisao ljudskog postojanja) zatresle su temelj filozofije. Hana Arent, njegova učenica i nekada ljubavnica, opisala je svoju generaciju studenata filozofije u međuratnoj Nemačkoj kao „nepokolebljivo izgladnelu“. Čega su bili gladni, nisu znali sve dok njihov profesor nije ušao u učionicu u podrumu Univerziteta Marburg, skinuo sneg sa svojih modernih kratkih brkova, a zatim nastavio da otkriva svet koji su oni možda naslućivali, ali su mislili da je nemoguće izraziti ga jezikom. Zaboravite borbe oko velikih metafizičkih ideja koje se kriju iza reči filozofa, rekao im je, primamljivost razuma učinila je savremeni svet siromašnijim, a ne bogatijim. Istina postoji samo u našem Biću. „Tu-biće” – „Dasein”, po Hajdegerovoj karakterističnoj terminologiji – ono je što je važno; tamo u istoriji, klizeći po ništavilu, bez ikakvog drugog sigurnog znanja osim onog o našoj sopstvenoj smrti. Ne postoji zaplet koji treba pratiti, osim „skrivene prvobitnosti“ samog Bića.

Kao da se stakleni zid razbio. “Izgladneli” su se osvrnuli oko sebe i iznova se videli u svetu blistavih drugih egzistencija, hvatajući zrake sunca u krhotinama filozofske tradicije. Vidite sebe kakvi ste, pozivao je Hajdeger, bačeni u svet na koji jedino možete da reagujete: tada borba za autentičan život može zaista da počne. Pomoglo je i to što je profesor govorio jezikom koji je bio pola filozofija a pola poezija. Sedeti na njegovim predavanjima, kao i danas čitati njegove reči, predstavljalo je put po stazama misli. Bilo je važno samo putovanje, a ne cilj.

Od tog kataklizmičnog trenutka, Hajdegerovo delo je imalo mnogo zagrobnih života. Egzistencijalizam u svojoj francuskoj i teološkoj verziji bili su njegovi najneposredniji naslednici, sa svojim apelima da se smisao bića otme besmislu modernog života. Kasnije je francuski filozof Žak Derida pretvorio Hajdegerovo uništavanje metafizike u strpljiviju dekonstrukciju ćorsokaka filozofije, dok se politički filozof Ričard Rorti (Richard Rorty) pitao šta se dešava sa našim društvenim i moralnim obavezama jednih prema drugima kada prihvatimo da one više nemaju čvrstu osnovu u razumu, pa je zaključio da bismo tako mogli biti bolji.

Do ovog trenutka, takođe, Dugin i drugi intelektualni poklonici fašizma drugog talasa i tvrde desnice eksplicitno su koristili Hajdegerovo ime i delo u prilog svojoj politici.

Međutim, od samog početka, Hajdeger se trudio da njegovo nasleđe ne traje dugo. Godine 1933. pridružio se Nacističkoj partiji. Iste godine postao je rektor Univerziteta u Frajbergu. U svom rektorskom govoru, pomenuo je posvećenost svog univerziteta, njegovog osoblja i studenata budućnosti nacionalsocijalizma. U svom nacizmu nije se ograničavao samo na administrativni posao. I u svojoj filozofiji pronašao je novo mesto za Dasein među idejama o rasi i nemačkom narodu, o radu i borbi, kosmosu i zemlji. Ispostavilo se da se obeskorenjenost savremene egzistencije može razrešiti mitologijskim fikcijama nacionalsocijalizma. U ovim fikcijama nije bilo prostora za postojanje jevrejskog naroda, a Hajdeger je ubrzo podržao progon bivših prijatelja, kolega i studenata. Ovo nije bila filozofija, požalila se 1946. godine razumljivo ogorčena Arent (koja je bila Jevrejka), već opasno, neodgovorno „naturalističko sujeverje“.

Nakon saslušanja u procesu denacifikacije na kraju rata, koje je dovelo do toga da mu se privremeno zabrani da predaje, Hajdeger je obznanio da je vreme koje je proveo sa nacistima bilo kratko i ne toliko značajno. Bunio se da je on, iznad svega, bio filozof, čovek uma. U pravom trenutku uneo je poetski zaokret u svoje razmišljanje, pošavši u lingvističku misiju da iščupa egzistenciju iz pustošenja isuviše tehnološkog i hiper-racionalizovanog sveta. Nestao je naglasak na borbi i prevazilaženju; na njenom mestu bila je voljna pasivnost, kao da, nakon što je jednom želeo da oblikuje svet, sada je bio zadovoljan time da pusti da se sruči na njega.

Volin tvrdi da je ova filozofska pasivnost samo površno prikrivala saglasnost sa nekim od načela nacionalsocijalizma. U predavanju o tehnologiji iz 1949. Hajdeger je opisao kako su bezlične sile tehnologije i racionalnosti nastavile da „proizvode leševe“ posle rata, kao da ljudi koji s namerom donose genocidne odluke nemaju ništa sa time. „Masovno umiru stotine hiljada. Da li umiru? Oni iščezavaju. Oni su sasečeni. Oni postaju dostupni materijali za proizvodnju leševa. Da li umiru?” Izdeklamovao je, ritmično, kao što je to bio njegov običaj: „Neprimetno, likvidirani su u logorima smrti. Čak i pored toga, u Kini sada milioni umiru od gladi.” Volin ističe da je 1949. već bilo dobro poznato da su „stotine hiljada“ zapravo šest miliona Jevreja.

U posleratnom periodu zavladala je tišina oko Hajdegerovih ratnih aktivnosti. Fašizam je bio prisutan, ali kako nije bilo dogovora o tome koji je oblik sada poprimio, bilo mu je dozvoljeno da ostane, a ljudi su naučili da se prilagode povremenim neprijatnostima. Hajdeger nikada nije pomenuo žrtve nacističkog genocida, a umro je 1976.

Derida je 1988. godine Hajdegerovo ćutanje o holokaustu protumačio kao „zapovest da mislimo ono što on sam nije mislio“, odnosno da sami promislimo posledice Hajdegerovog odbijanja da osudi Aušvic. Ova izdašna, iako detaljna strategija zakazala je kada su 2014. objavljene Crne sveske. To je filozofski dnevnik koji je Hajdeger vodio između 1931. i 1970. godine, koji je otkrio očiglednu i neprekinutu posvećenost i antisemitizmu i nemačkom eksepcionalizmu, sa dobrom dozom mističkog mračnjaštva. Mimo sve halabuke, niko nije bio iznenađen sadržajem. Do ovog trenutka, takođe, Dugin i drugi intelektualni poklonici fašizma drugog talasa i tvrde desnice eksplicitno su koristili Hajdegerovo ime i delo u prilog svojoj politici. Nijanse više nisu delovale svrsishodno. “Moj čovek!” uzviknuo je Stiv Benon, bivši strateg Bele kuće za vreme Donalda Trampa, u intervjuu za Der Spiegel 2018. godine spazivši kopiju Hajdegerove biografije.

Da li je ovo trenutak obračuna? Treba li da se plašimo Martina Hajdegera? Volinov odgovor na razbarušene učenike je forenzičan i disciplinovan. Njegova knjiga je naučna i kombinuje pažljivo čitanje Hajdegerovih ključnih spisa sa bogatom kulturnom, književnom i političkom istorijom o tome kako je nacionalsocijalizam pridobio imaginaciju, a zatim i živote Nemaca 20-ih i 30-ih godina. Naročito je prosvetljujuća njegova rasprava o tome kako su konzervativni pisci poput Hajdegera, Ernsta Jungera i Osvalda Špenglera pomogli da se značenje rada (Arbeit) prebaci sa internacionalističke levice na nacionalističku desnicu.

žureći da modernog čoveka učini „gospodarom Bića“, negdašnji radikalni vizionar je na kraju opasno umanjio moralnu i političku vrednost ljudske spontanosti.

Efekat ove marljive studije je kumulativan i ponavlja se. Hajdeger je pridavao veliku pažnju ritmičkom zvuku cepanja drveta, tako da je metod prikladan. Do kraja knjige Volin je ostavio čvrstu gomilu dokaza o tome da je Hajdegerova filozofija kontaminirana ideologijom nacionalsocijalizma i da to sada ima posledice po njegovo nasleđe.

Volinovo delo zasnovano na dokazima odgovor je na ludičku mitomaniju Hajdegerovih političkih obožavatelja. Njegova filozofija je imala za cilj razum, liberalnost i demokratiju, kao i strpljivo promišljanje i moralne sudove koji su za njih potrebni. Kada govorimo o tome da su naši trenutni ideološki sukobi „egzistencijalni“, intelektualni kadrovi nove desnice hteli bi da poverujemo kako su sada dovedene u pitanje nacije, rase i manifestne sudbine etnički definisanih „naroda“. Ali u globalnoj bici, na kocki su i druge velike ideje – ideje o ljudskim pravima, slobodi, vladavini međunarodnog prava i politici pluraliteta. Nadmena pretpostavka da ove ideje nekako govore same za sebe nije dala dobre rezultate poslednjih godina. Današnji „nepokolebljivo izgladneli“ takođe jasno stavljaju do znanja da su gladni nečega višeg od ponavljanja istih političkih slogana o razumnom liberalizmu.

Fašizam i nacionalizam, krv i tlo, nisu prava politika najdragocenijih uvida egzistencijalizma. Shvatanje smislenog življenja u obeskorenjenom svetu – na šta se Hajdeger kladio – ne vodi prirodno u rat, genocid, logore, prisilno raseljavanje i neizrecivu tugu. Ako nije dovoljno jednostavno napasti politički iracionalizam, to ni najmanje nije zbog toga što mnogi ljudi takođe shvataju da smislena politička akcija ponekad zahteva odustajanje od majstorstva i sigurnosti.

Paradoks Hajdegerovog projekta iz 30-ih, rekla je 1946. godine Arent, bio je u tome što je žureći da modernog čoveka učini „gospodarom Bića“, negdašnji radikalni vizionar je na kraju opasno umanjio moralnu i političku vrednost ljudske spontanosti. Kao što je Imanuel Kant prvi tvrdio, bez naše sposobnosti da delamo spontano, druge ljudske karakteristike kao što su „sloboda, ljudsko dostojanstvo i razum“ postaju nemoguće. Jednostavno rečeno, mitovi i ideologije nas sprečavaju da reagujemo. Kasnije je Arent zagovarala politiku koja je cenila spontanost, akciju i pluralitet. Trenutak kada zaista izađemo iz mraka, tvrdila je, jeste trenutak kada vidimo jedni druge kao ljude koji dele svet. Tada otkrivamo hrabrost da prevaziđemo sebe – iz ljubavi prema tom svetu.

Uprkos njihovom grozničavom stavu, egzistencijalna hrabrost je daleko od toga da bude prerogativ desničarskih ideologa, etnonacionalista i mizoginista. Samo pitajte žene u Iranu i njihove pristalice, ili narod Ukrajine dok čekaju da se otopi poslednji sneg i da počne proleće.

Pročitajte i tekst koji se bavi knjigom Izvori totalitarizma Hane Arent, kao i njen esej “Sloboda da se bude slobodan.”

Tekst: Lyndsey Stonebridge
Izvor: newstatesman.com
Preveo: Danilo Lučić